Još sanjam libijske dolare
– Živim na trećem spratu. Dignem se noću, otvorim prozor i krenem da skočim. Da nije žene, tako bi i bilo. Jadna, pripišti, drži me. Probudi ćerku, upale svetlo, sednemo za sto. Plačemo – ja, supruga Jelka i ćerka LJiljana – priča Hristivoje Cvetanović, građevinac iz Vranja, koji 29 godina radi u „Novogradnji“ a da poslednjih godina dinar od toga nije video.
Gomila lekova na stolu pokazuje da je ovaj 54-godišnji zidar ozbiljno narušenog zdravlja. Godine 1988. otišao je na rad u Libiju i tamo proveo pune tri godine.
Ima stan od 38 kvadrata – soba, kujnica, hodnik i kupatilo. Pokućstvo su kupili još na venčanju, 1978. godine i te stvari su i sada u stanu. Sve je dotrajalo. Platno na stolicama pocepano, kauči krckaju, klate se.
– Za rad u Libiji ostali su mi dužni tačno 3.933 američkih dolara. Tu je presuda. To sam želeo da ostavim na stranu. Za školovanje LJiljane. Dete se učilo. Završila je gimnaziju, vrlo dobrim uspehom – ističe Cvetanović.
Plače. Jedva se smiruje. Suze kaplju ilepe se kao vosak o sto. Govori isprekidano.
– Evo, ima 27 godine, radi kao trgovac kod privatnika. Da pruži nešto i nama. A sećam se kao sad da je – sedimo, a ona mi pokazuje iz engleskog peticu, od prvog do četvrtog razreda. „Tato, mamo, hoću engleski da studiram, prevodilac da budem“! – priča Cvetanović.
Guši se u suzama. Skačemo. Dodajemo mu vode. U sobi napeto.
– Milujem je, zborim: „Ne sekiraj se, zlato tatino, pare samo što nisu stigle iz Libije, tata je krv pljuvao za tvoju buduću sreću.“ Jaoj, šta učiniše lopuže. Osakatiše dete, a mene i Jelku dovedoše ispred zida! – kaže Cvetanović.
Javnost je za Hristovoja čula kada se, nakon što je prodato gradilište koje je čuvao, popeo na kran preteći samoubistvom.
– Nas preko 200 radnika tužili smo firmu zbog neisplaćenih plata, za samo osam meseci, i dobili. Došao je sudski izvršitelj da popiše kran kako bi mogao da se proda i nama isplate plate. Dobili smo rešenje da je naš kran, kad stiglo drugo – kran i gradilište prodati ranije. Ej, gospodin direktor već prodao. Prijavili smo policiji. E, onda se popnem i pravo u kabinu. U pola osam uveče. Bio sam do sutradan do devet ujutru. Stigli vatrogasci, policija. Šta će, bre, oni. Zovem predsednika Stojčića, govorio je da će naći čoveka da nas izvede iz krize. Obećavao da će firma da se spasi. Policija zove odozdo, da odmah siđem. A ja napišem pismo, pa pustim odozgo. U pismu lepo piše da odu i pohvataju lopove. Odgovoriše me i siđoh sa krana – kaže Hristivoje.
Nema života za sirotinju, kaže. Treba da ode na magnetnu rezonancu u Klinički centar Beograd. Treba da se plati 17.000 dinara, plus put. Plače. Plače i žena Julka. Bog nas je urekao, kaže. Račun za struju: 37. 076. dinara.
Direktora za gušu
Hristivoje kaže da od policije traži da postupi isto tako efikasno kao kad su po njega došli kad je „uhvatio za gušu direktora“.
– Uđem u kancelariju, dva dana pred Uskrs, i pitam: „Direktore, nismo muslimani, daj platu da probamo i mi meso.“ A on, izvalio se u fotelju i kaže: „More, kakva plata, aj’ napolje!“ – priča Cvetanović.
Trebalo je da ga zadavi, kaže. Ovako, završio je kod sudije za prekršaje; rekao mu, ovo ti je prvi put, plati 700 dinara i beži. Platio je dva kila mesa.
