Prošlo je tri godine i sedam meseci od kada je Simo Zarić, bivši načelnik policije u Bosanskom Šamcu, stigao iz haškog kazamata gde je odrobijao četiri godine i sedam i po meseci. Sećanja na te dane još ne blede, ali Simo je bio i ostao vedrog duha, spreman na šalu u svakom trenutku, poštovan i cenjen među svojim Šamčanima. ćeliju 311 u Ševeningenu zamenio je toplim porodičnim domom gde živi sa suprugom Fatimom i sinom Mirelom. Iako je penzioner, poslovni duh ga nije napustio. Vodi zastupništvo osiguravajućeg Zavoda, a u trenucima odmora obrađuje imanje u rodnom Trnjaku kod Odžaka, koje je za vreme rata do temelja spaljeno.
– U Hagu sam imao dovoljno vremena da razmislim o svemu i isplaniram budućnost. Neću ostaviti politiku iako sam zbog nje mnogo ružnog doživeo. I na prethodnim izborima pokušao sam da postanem gradonačelnik Šamca, nisam uspeo, ali se nisam ni razočarao. Video sam da mi mnogo ljudi veruje i to mi je dalo novu snagu i pokušaću ponovo – optimista je Simo.
Knjiga Svetlane Broz
– Moja velika prijateljica Svetlana Broz, Titova unuka, u toku rata je napisala knjigu o stradanju nevinih ljudi u toku rata – „Dobri ljudi u vremenu zla“ i dobro bi bilo da ima još odvažnih koji bi na sličnu temu progovorili. To bi daleko više doprinosilo našem međusobnom pomirenju i poverenju, nego ova stalna međunacionalna hladnoća i polarizacija, kojom se pre svega služe nacionalističke stranke. I još nešto. Rat je stao pre 12 godina, a huškači još govore, vladaju, prave darmar, bogate se, privatizuju sve što vredi. Još živi Andrićeva mudra izreka: „U ratu pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati“. I dalje oni prvi govore, drugi još uvijek ne smeju pričati, a treći i dalje gomilaju bogatstvo. Ima li nade da se ponovo počne živeti životom dostojnim čoveka – pita se Simo Zarić.
• Danas se većina bavi politikom zbog materijalne koristi, koji je vaš motiv?
– Moja porodica može da živi od moje penzije i prihoda od rada u Osiguravajućem zavodu. Sin Mirel ima svoj kafić, sam zarađuje. Meni je politika hobi, iskazivanje različitih mišljenja, ali uz uvažavanje stavova neistomišljenika. Nije mi cilj da profitiram kroz politiku, a i za nju imam sve manje vremena, jer dosta pažnje poklanjam supruzi Fatimi, koja je narušenog zdravlja, kao i moja majka Mileva, koja ima 84 godine i koje su mnogo propatile dok sam ja robijao – priča Simo.
• Vi ste osuđeni u Hagu na šest godina zatvora navodno za zločine protiv čovečnosti, progona nesrba u ratu 1992. godine.
– Moja supruga je muslimanka. Imam sina Mirela i kćerku Natašu. Imam pastorka Denisa, Fatiminog sina iz prvog braka, koji živi u Keptenu u Nemačkoj. Kćerka Nataša je udata za Maria Prgometa, Hrvata sa kojim ima dvoje dece, moje unuke Josipa i Tibora. Moja najstarija sestra Koviljka je udata za Mustafu Omeranovića i ima kćerku Bahru, koja je udata u Makedoniji i ima dva sina – Enesa i Jasmina. Najmlađa moja sestra je lekarka, udata je za Hrvata i živi u Vojvodini. Pa kako onda ja da budem genocidan i da proganjam nesrbe. Znači, ja sam vršio genocid nad svojom familijom. Da sam to kojim slučajem radio, bio bih za ludnicu, a ne za sudnicu – kategoričan je Simo.
• Da li smatrate da je to bila politička presuda?
Druženje sa zatvorenicima
Simo Zarić je u Ševeningenu pročitao više od 500 knjiga. Družio se sa svim zatvorenicima, najčešće sa Krajišnikom, Martićem, Ojdanićem, Mrkšićem, Krnojelcom… Družio se i sa Mariom čerkezom, Rankom ćešićem, Radoslavom Krstićem, Nikolom Šainovićem, Duškom Kneževićem, Mitrom Vasiljevićem, Vidojem Blagojevićem, Miroslavom Kvočkom, Kordićem, Talićem, Blaškićem, braćom Kuprekšić, svojim Šamčanima i mnogim drugim.
Razgovarao je i sa Miloševićem i doživeo ga kao smirenog i ubedljivog čoveka. Punog samopouzdanja, ali nije puno razgovarao sa njim jer je Milošević puno vremena provodio u pripremi svoje odbrane.
– Moj me narod nikada nije smatrao za ratnog zločinca, ni onda kada sam osuđen, ni sada kada hodam slobodno Posavinom. Radim, družim se sa ljudima, pišem pesme, bavim se politikom. Predsednik sam Opštinskog odbora SPRS u Šamcu… Krivo mi je i žao zbog nepravde jer je u Haškom sudu kod izricanja presude bilo preglasavanja kod sudija – 2:1.
• Hoćete li tražiti satisfakciju za 2.190 dana provedenih u ćeliji u Ševeningenu?
– Kazna je izrečena po nalogu zapadnih moćnika, ja sam osuđen, odrobijao sam to, a sud istorije će o tome dati svoje mišljenje jednoga dana. Možda ja to neću dočekati, ali hoće mlada pokoljenja iz familije Zarića. Verujem da se neće zastideti nikada što je nekada neki njihov predak Simo Zarić bio haški osuđenik.
• Vaša supruga Fatima je često dolazila u posete u Hag?
– Jeste i dolazila i zvala često telefonom. Ima jedna anegdota koju su znali svi zatvorenici. Fatima se razbolela i nazvala me telefonom govoreći: „Simo, molim te, ako umrem, sahrani me na mezarju pored moga oca“. Tom prilikom Mladen Naletilić Tuta je bio pored mene. Ispričao sam mu šta me je supruga zamolila, a on kao iz topa rekao: „Žena je u pravu, šta će ona među četnicima“. Tuta je veliki šaljivdžija i uvek smišljao kako da nas razveseli.
Optužnica
Simo Zarić, zvani Šolaja, rođen 25. jula 1948. godine u selu Trnjak, opština Odžak, bivši je načelnik policije u Bosanskom Šamcu i bivši obaveštajac Službe državne bezbednosti. Dana 1. septembra 1992. godine, Simo Zarić je imenovan za „pomoćnika komandanta za moral i informisanje“ u 2. posavskoj brigadi vojske bosanskih Srba. Između aprila i jula 1992. godine, Simo Zarić je radio sa Miroslavom Tadićem na organizovanju takozvanih razmena zarobljenika putem kojih su nesrpski civili proterivani iz svojih domova. Simo Zarić se dobrovoljno predao 24. februara 1998. godine, navodi se u optužnici Haškog tribunala, a presudom izrečenom 17. oktobra 2003, osuđen na 6 godina zatvora.
Optužnica je teretila Simu Zarića za zločine protiv čovečnosti (progoni na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije) i teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949. (član 2 – nezakonita deportacija ili premeštanje).
