Ispovest srpskog policajca Marka Jokića, člana prve mirovne misije MUP Srbije u Liberiji, zemlji skrhanoj građanskim ratom
N: Videli smo pravi pakao
PN: Ljudi mačetama seku jedni drugima ruke, noge, glave, vade utrobe!
– Vi Srbi ste sjajni policajci! Mislim da vama treba poveriti i policijske mirovne misije u Iraku, Nigeriji, Gruziji i Sudanu! Prenesite ovaj predlog vašim starešinama u MUP Srbije…
Ovim rečima je američki general Žak-Pol Klajn, predstavnik OUN u Liberiji, nedavno pohvalio srpske policijce. Odnosno njihovog šefa, inspektora Marka Jokića, pre nego što je Jokić krenuo na zasluženi godišnji odmor u Beograd.
Prva mirovna misija u istoriji srpske policije do sada je držana u strogoj tajnosti. Grupa od osam policajaca iz Srbije i Crne Gore pre šest meseci otputovala je u Liberiju, u okviru Civilne misije OUN, ali je odlučeno da se ta informacija ne objavljuje “dok se ne pokažu prvi rezultati njihovog rada”.
– Naš put u Liberiju dogovoren je u UN, u jesen 2003, kada je tadašnji srpski premijer Zoran Živković boravio u Njujorku. I dok su predstavnici Vojske SCG pregovarali oko misija u Iraku i Avganistanu, general Žak Klajn je predložio je da naša zemlja pošalje u Liberiju specijalnu policijsku misiju. MUP Srbije prihvatio, ali je predložio da u misiji budu i naše kolega iz Podgorice. Tako je, u aprilu 2004, formirana naša delegacija, u kojoj se našlo sedam policajaca i jedna policajka – kaže mladi inspektor Marko Jokić.
N: Ljudi ginu kao muve
MUP Srbije je tada raspisao kongurs za prijem, odnosno i selekciju kandidata za ovu misiju, u kome se tražilo policijsko iskustvo i odlično znanje engleskog jezika. Marko Jokić, koji je tada radio u SUP-u Smederevo kao operativac za imovinski kriminal, prijavio se na konkurs, iako je imao samo 25 godina:
– Već sam 14 godina u policiji, jer sam se školovao u Kamenici i vrlo mlad počeo da radim. Želeo sam da naučim još nešto, da steknem međunarodno iskustvo. Ali, iskreno govoreći, i da proverim kakvi smo mi Srbi policajci. Pripreme za prvu misiju naših čuvara javnog reda i mira u zemlji u kojoj već desetak godina traje krvavi građanski rat, između pet plemena i tri političke frakcije, obavljene su početkom prošle godine u Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu. Instruktori su bili iz Norveške. Oni su nam objasnili šta se zbiva u Liberiji i naveli da će naš zadatak biti da obrazujemo i obučavamo liberijske policajce, odnosno da im pomažemo u operativnom radu. Toga se nisam uplašio, volim da radim, ali sam se zaprepastio kada nam je rečeno da u Liberiji ljudi ginu kao muve, jer se međusobno kolju, ali i stradavaju od otrovnih zmija, pauka i drugih insekata – seća se Jokić.
MUP Srbije je svoje policajce opremio najmodernijom, specijalnom opremom za tropske uslove Afrikei i odelima koji naše “misionare” štite od opasnih ujeda liberijskih insekata. Prva policijska misija SCG je, letom koji je trajao 15 sati, preko Belgije, stigla početkom aprila 2004. u glavni grad Monroviju. Tu im je rečeno da je upravo u toku oružani sukob političkih frakcija Kol, Model i Lurd. I da je veoma opasno da, nenaoružani i u policijskim uniformama OUN, izlaze na ulice.
– Tada sam video pakao. Polugoli crni ljudi, sa mačetama u rukama, jurcali su po prašnjavim ulicama grada Monrovija i sekli jedni drugima ruke, noge, utrobe i glave. Pripadnici ove tri frakcije, od kojih pobunjenike predstavljaju članovi Pokreta Liberijaca ujedinjenih za mir i demokratiju, masakrirali su i čerečili jedni druge. Po njihovom shvatanju, neprijatelj je poražen samo ako mu odseku genitalije, a potom ih mrtvacu stave u usta. To je za njih znak da je protivnik, zauvek, i politički mrtav. Ja sam video na desetine takvih, unakaženih leševa. I dok se na njih nisam navikao, dva dana sam povraćao!
N: Ljudožderi iz Vojidžana
Pobunjenici su, naime, prošle godine tražili ostavku predsednika čarlsa Tejlora, koji je pobio nekoliko hiljada pripadnika frakcije Lurd, potom ukrao tri milijarde dolara i pobegao u Nigeriju. Posle toga se rat frakcija i plemena pretvorio u haos.
– Video sam ljude kako ubijaju žene i decu, vade iz njih srce i džigericu, i jedu te organe. U gradu Vojidžana, koji je svrstan u jedan od četiri najopasnijih naselja na planeti, i danas vladaju liberijski kanibali, koji svaku svoju žrtvu prvoi obese na drvo, da se osuši, a potom je pojedu. U tim plemenskim naseljima van glavnog grada vladaju poglavice i vračevi koji, na primer, seoske lopove kažnjavaju tako što ih kamenuju kokosovim orasima do smrti – govori Jokić dok pokazuje snimke surovih odmazdi i ljudožderstva u Liberiji.
Bekstvo i pljačka predsednika čarlsa Tejlora, za koga se tvrdi da je bio američki plaćenik, izazvalo je proširenje liberijskog građanskog rata na susedne zemlje – Nigeriju, Obalu Slonovače i Gvineju, tako da su Ujedinjene nacije morale da intervenišu. Savet bezbednosti je u ovaj region poslao oružane snage OUN i mirovnu policijsku misiju, koju čine policajci iz 94 zemlje sveta.
– Uz pomoć OUN, za novog, tranzicionog predsednika postavljen je Džudi Brajan, koji treba da održava mir između tri frakcije, do izbora u novembru 2005. godine. Naš posao je da obučavamo liberijske policajce da održavaju javni red. Moj zadatak je da obučim njihove prve specijalce. Svakog dana odlazim na posao u Štab misije OUN, koji je smešten u nemačkoj ambasadi, a odatle u stanicu milicije u Monroviji, gde pomažem policiji u borbi protiv lokalnih kriminalaca. Moja koleginica iz Beograda drži predavanja na policijskoj akademiji Liberije. To je, međutim, užasno težak posao, jer su prosečni Liberijci nepismeni ljudi, verski zatucani, pa i veoma lenji. U zemlji u kojoj decenijama besni građanski rat vladaju korupcija, kriminal i opake bolesti. Ovde su glave ljudi veoma jeftine, a šaka pirinča i flašica vode preskupi. Zbog rata, u kome svako sve uništava, u Liberiji ne radi elektrodistribucija, nema radija i televizija, javnog i gradskog prevoza.
N: Vrač guta bebino srce
Republika Liberija, nekadašnja američka kolonija, prostire se na površini od 97. 754 kvadratnih kilometara. Ima oko 3,5 miliona stanovnika. Po sastavu stanovništva, to je plemenska zemlja većinu čine plemena Kpele – 19 odsto, Basa – 14 , dok na Grebo otpada 9 odsto, Gio – 8 i Kru – 7 procenata. Takođe, većina njih su vrenici tradicionalne afričke religije – 63 odsto, dok su ostali sunitski muslimani – 15, protestanti – 14, afrički hrišćani – 5 i rimokatolici – 2 odsto. Žitelji Liberije govore svojim plemenskim jezicima, mada im je službeni jezik engleski. Pismeno je 70 odsto muškaraca i samo 37 odsto žena. Urbanizovana je tek polovina države – drugi polovinu Liberije čini džungla.
Glavni grad Monrovija ima oko pola miliona ljudi. Većina kuća je pravljena od blata i trske. čak i policijske stanice i zatvori više liče na obore nego na kuće. U čitavoj Liberiji, pošto nema struje, nema ni bioskopa, pozorišta, kafana, samousluga. Nema ni asfalta. Uostalom, Liberija je jedna od najsiromašnijih država sveta.
– U ovoj zemlji džungle i vračeva bebe i mališani su najveće žrtve verske zatucanosti i ratnog ludila. Vrač u svakom liberijskom selu ima neprikosnoveno pravo da prvo rođeno dete svake žene, radi uroka, ubije, a potom njegovo srce pojede. Pravilo je i da, ako majka umre na porođaju, vrač okrivi bebu za njenu smrt. I ubije je. U policijskim arhivima sam video i slučajeve zastrašujućeg lečenja side u Liberiji. Naime, vračevi smatraju da se sida najbolje leči ako zaražena osoba polno opšti sa bebama! Mi smo imali nekoliko takvih slučajeva, pa smo te bolesnike, silovatelje beba, morali da predamo sudu, koji ih, međutim, kažnjava veoma blago.
N: Opasni i insekti
Srpski policajci u Liberiji primaju plate kod kuće, u Srbiji i Crnoj Gori, uz dnevnice OUN, čiji je iznos poslovna tajna. Od tih dnevnica osmoro naših policajaca plaća iznajmljivanje kuće – 5.000 dolara, hranu i pranje i peglanje veša. Voda za piće je najskuplja, jer vodovoda nema, pa flašica vode košta čak 20 dolara – koliko i ceo ručak!
– Reka Sent Pola, koja prolazi kroz glavni grad, puna je leševa, zmija i krokodila. Pored opasnosti od bolesti, jer u Liberiji vladaju tifus i sida, mi smo izloženi i opasnostima od ujedna otrvonih insekata. Komarci prenose malariju, a otrovni pauci su u stanju da vam oglođu nogu ili ruku do kostiju za samo jednu noć! To se jednom policajcu iz Poljske i dogodilo. Srećom, u našim redovima stanje je normalno.
Život u glavnom gradu Liberiji odvija se, ipak, normalnije nego u unutrašnjosti zemlje. Tako Monrovija ima agregate za struju, a gradonačelnik je uspeo, sa članovima misije OUN, da ojača gradsku policiju, koja koliko-toliko kontroliše red i mir.
– Mi smo u Liberiji kao na Nojevoj barci. Borimo se sa vojnim snagama OUN za mir, za živote ljudi, ali i za njihovo civilizovanje, osnovno obrazovanje, školovanje i stručnu obuku. Zato nemamo radno vreme – svakodnevno, ili radimo ili idemo u obilazak i patrole po policijskim stanicama širom Liberije. Kao “misionari”, ne nosimo oružje i ponekad smo izloženi napadima pobunjenika i kriminalaca. Međutim, kako uvek imamo pratnju plavih šlemova, donekle smo zaštićeni. Jokić navodi da je, lično, ipak zadovoljan. Kako kaže, stekao je veliko profesionalno iskustvo, a od samog Žaka Klajna, predstavnika OUN, dobio je ponudu da, zajedno sa kolegama iz srpske i crnogorske policije, učestvuje u misijama u Iraku, Nigeriji, Gruziji i Sudanu. A to znači da će i MUP Srbije uskoro imati bar još jednu mirovnu policijsku misiju…
Marko Lopušina
N: Zovu nas: Balkanska mafija
– Srpski policajci veoma su cenjeni u misiji OUN u Liberiji. Lako smo se uklopili u međunarodni sastav. Ovde ima Rusa i Ukrajinaca, ali i naših, srpskih zetova, odnosno američkih i evropskih vojnika koji su bili u Bosni i na Kosmetu. Zapravo, nas Srbe je u Liberiju pozvao Žak Klajn, bivši poverenik OUN u Slavoniji i BiH, koji je sa sobom poveo i “svoje” vojnike-mirovnjake. Zato sve nas predstavnici OUN, ali i vlasti Liberije, u šali zovu: Balkanska mafija. I kada se pojavimo u Štabu misije OUN, u nemačkoj ambasadi, svi nam govore: “Dobar dan”. I otpozdravljaju: “Doviđenja!”
N: Država prosjaka
– Liberija je zemlja u kojoj 80 odsto stanovništva čine prosjaci i lopovi. Ti ljudi moraju da kradu da bi preživeli, jer ne mogu svi da love ribu ili da gaje pirinač. A ono malo ljudi koji rade imaju plate od 10 dolara, koliko vredi i strani pasoš, koji kupuju da bi pobegli iz zemlje. Ministarska plata je 35 dolara. Satelitska antena, na primer, košta 2.000 dolara. Zato malo ko u Liberiji ima televizor. Zbog stalnih pobuna i visoke stope kriminala u Liberiji, od ponoći do zore, vlada policijski čas. Iako su vojne i policijske snage OUN donele mir u zemlju, narod je nezadovoljan, jer vlada nema socijalni program za zbrinjavanje sirotinje i prosjaka – kaže Marko Jokić.
