LAŽNA DEMOKRATIJA UPROPASTILA SRBIJU i ELITA
Tekst je preuzet od Instituta Paralaks
DRAGAN TOMIć, predsednik KOMPANIJA SIMPO ad
Dragan Tomić je rođen u Žbevcu 1937. godine. Osnovnu školu je završio u Bujanovcu, a srednju ekonomsku u Vranju. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Skoplju za dve godine i osam meseci. U svojoj 29-toj godini, 1967, sa mesta direktora plana i analize prelazi na mesto generalnog direktora Fabrike nameštaja Sima Pogačarević. Vodeći kompaniju četiri decenije, Dragan Tomić uspeva da Fabrika nekad sa 400 zaposlenih preraste u poslovni sistem čija je vrednost u 2002. godini procenjena na 80 miliona evra, u kome je zaposleno preko 6.500 ljudi.
Tomić je odlučio da se baci u proizvodnju nameštaja od bamubusa. S Borkom Vučić predstavnici Simpa otputovali su, početkom aprila 1990, u Nikoziju. Ubedili su Džordžisa da mu je bolje da premesti kompaniju u Srbiju, jer su tamo manji porezi. Napravljen je ugovor između La mesonaSimpa i kopmanije UBB- Cyprus investment and finance, koju je zastupala gospođa Vučić lično i koje je, prema slovu ugovora, trebalo da obezbedi 130.000 dolara za izgradnju novog preduzeća u Srbiji. Simpo se obavezao da će da napravi fabriku i uposli lokalne radnike, a La meson je dao stručnjake i odao tajnu proizvodnje. Pri tom, Simpo se proglasio ekskluzivnim kupcem nameštaja koji je mogao da prodaje po cenama po kojima je hteo… Na preduzeće u Nikoziji stavljen je katanac. Deset godina fabrika, koja je smeštena u Bujanovcu, u nerezvijenom delu Srbije, pravila je stvari od bambusa. Simpo ih je prodavao, a Džordžis na Kipru čekao svoj deo kolača, 20 procenata, predviđenih ugovorom. Kad je, posle nekoliko godina, video da se srpski partner pravi lud i ne uplaćuje ni dolara na njegov račun, upozorio je predstavnike Simpa da ga kiparske vlasti gone zbog neprijavljene dobiti i neplaćenih dažbina. Iz Simpasu mu rekli da mu je uplaćeno dovoljno novca na račun. Uplatili su mu samo 90.000 dolara, a trebalo je, bez prethodne provere knjiga, deset odsto od prodtae robe, što je nekih šet miliona dolara. Vlasnik La mesona opet je, kako kaže njegov radnik, kulturno zatražio svoj deo profita. Opet su ga nadležni iz Simpa obavestili da su mu upravo uplatili novac. I slagali ga, naravno. Džordžis je ovlastio advokate da tuže Dragana Tomića i Simpo sudu u Beogradu.
Nedaleko od autobuske stanice nalazi se fabrika čokolade Simka, familije Tomić. Prvo je u Beogradu 1997. godine osnovana Industrija hrane Dunja. Dva meseca ranije osnovana je Simka. Dragana Tomić, snaja Dragana Tomića, direktora kompanije Simpo, udata je za njegovog sina Gorana. Dragana u Švajcarskoj osniva, avgusta 1997, i firmu Food industries. Kao ovlašćeno lice, kapitalom od 100.000 švajcarskih franaka raspolaže izvesna Džejn Saksonska. Švajcarska firma u Švajcarskoj nema poslovne prostorije. Tek 2003. otvorena je u Parizu kancelarija Food industries, gde se povremeno pojavljuje i Dragana Tomić. Većinski vlasnik Simke sa 200 radnika je Food inustries, dok je manjinski vlasnik Simpo. Preko svojih glasnogovornika Dragan Tomić je pustio priču o ulasku stranog kapitala u kompaniju, bilo je reči i o novim oblicima povezivanja sa svetom. Umesto da negira, direktor sektora informisanja u kompaniji Simpo potvrdio je da je Simpo manjinski vlasnik beogradske Dunje. Direktorka Dunje je Branka Stanković, rođaka Dragane Tomić. Branka je uvek nedostupna. Rođaka Dragane Tomić, snaje Dragana Tomića, Branka Stanković, bila je raspoložena za razgovor samo jednom, 2005. Tada je izjavila: – Zar je važno ko je vlasnik Simke? Bolje je da pišete o našoj čokoladi koja je najbolja u zemlji. To je brend proizveden po švajcarskoj recepturi, sa najlepšom ambalažom. Ali, ako vas interesuje ko je vlasnik – vlasnik je Food industries iz Švajcarske. Simptomatično je da je i 1997, kada je fabrika čokolade osnovana, to bilo u dubokoj ilegali. Ali je Vladimiru Arsiću, tada potpredsedniku kompanije, izletelo: Završena je prva faza fabrike čokolade i uposleno je 60 novih radnika. Sin Dragana Tomića, Goran, nadgledao je proizvodnju.
IVANA VESELINOVIć, LUKA BEOGRAD a.d.
Stariji potpredsednik Delta Holdinga i generalni direktor Delta M grupe radi od osnivanja preduzeća s Miroslavom Miškovićem.
Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana đinđića optuženom za utaju poreza od šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović, koji su optuženom pozajmili novac. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu učini i pozajmi oko 200.000 evra i da mu novac treba za gradnju kuće. U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme, rekla je ona. šaranović je rekao: Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug.
Goruće pitanje regionalnog povezivanja je spajanje balkanskih trgovinskih lanaca. Predstavnice Delte i Agrokora, obrazlažući spajanje, propustili su da se osvrnu na efekte koje će takav potez imati na potrošače, ističući samo koristi koje će od spajanja imati srpski i hrvatski proizvođači. I Delta i Agrokor brane domaće proizvođače. Obe firme stvaraju jake nacionalne privredne subjekte, rekla je Veselinović i dodala da će naročitu korist imati proizvodne kompanije sa kojima Delta ima poslovnu saradnju. Ljerka Puljić je istakla da dve kompanije već podržavaju svoje partnere, hrvatske i srpske proizvođače, u nastupu na tržištima obe zemlje.
Prema istraživanju Saveta za borbu protiv korupcije, 2008. godine, krajnji vlasnici Luke Beograd su biznismen Milan Beko, potpredsednik Delta holdinga Ivana Veselinović, i deca Miroslava Miškovića, Ivana Mišković-Karić i Marko Mišković. To je prvi zvaničan podatak o vlasništvu nad Lukom, koji je dostupan javnosti. Do sada se spekulisalo da to preduzeće pripada Beku i porodici Mišković. Kupovina Luke obavljena je preko preduzeća Vorldfin, čiji su vlasnici, pola-pola, Bekovo preduzeće Fortavida holding i Feder partisipejšn koje se, sa jednakim delovima, vodi na Miškovićeve sina i ćerku, i blisku saradnicu, Ivanu Veselinović. Na konferenciji Saveta ovim povodom, predsednica Saveta Verica Barać rekla je da je kupovina Luke Beograd primer velike korupcije koja je obavljena preko fantomskih firmi iza kojih stoji krupni kapital koji je devedesetih godina iznet iz Srbije, i da je u prodaji Luke Beograd država oštećena za najmanje 21 milion evra.
Dok je Savićević bio na čelu Geneksa, Slobodan Milošević je tražio velike pare za finansiranja SPS. Miki Savićević je odbio da ih plati, odgovorivši da može da izdvoji pristojnu svotu, a ostalo mu treba da isplati svoje zaposlene. Miloševiću se to nije dopalo pa je naložio da se ovaj smeni, što je i učinjeno. Na mesto Savićevića došao je Andreja Dozet. Za njega kažu da nije doneo ni jedan posao firmi, već je prepolovio preduzeće. Sve spoljno-trgovinske poslove tada najmoćnije srpske firme, preuzela je novoosnovana Delta kompanija, koja se uselila u zgradu Geneksa. Delta je počela ni iz čega, pljačkajući imovinu Geneksa.
Direktor Narodne radinosti otkazao je ugovore sa Poslovnim prostorom da bi u lokale uselio Deltu. Kako Poslovni prostor po zakonu ne može izdati objekte zakupcu koji nije obezbedio radna mesta, Delta je preuzela više od 50 zaposlenih Narodne radinosti, koji su radili u tim lokalima. Posle šest meseci podeljeni su im otkazi. Na taj način Delta je otela oko 1.300 kvadratnih metara poslovnog prostora na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu. Generalni direktor Delta M Ivana Veselinović dala je povodom krivične prijave izjavu policiji 27. jula 2001. godine, ali se na tome završilo. Mišković je ostao nedodirljiv.
Nakon atentata na premijera Ðindića, gospodin Mišković kreće u surovu pljačku. Njegovi partneri su Aleksandar Vlahović, Danko Ðunić, Milan Beko, Mirko Cvetković, Dušan Mihajlović… Osnovno opredeljenje Miškovića nije ulaganje u proizvodnju i u otvaranje fabrika. On je preko svojih inostranih firmi otvorio banku i kompaniju za osiguranje, i počeo da kupuje trgovinske firme, stvarajući trgovinsku mrežu, radi monopola. Ko mu se u poslu ispreči, on ga skloni ili uhapsi. Vlasnik građevinske firme Gemaks Ðorđo Antelj, proveo je šest meseci u zatvoru, jer je Mišković nameračio da bez građevinske mehanizacije, dobije izgradnju Univerzitetskog naselja. Ono se gradi parama iz budžeta, i posao je dobio Mišković. Izgradiće ga tako što će angažovati druge neimare, za male pare. Sve što učini gospodin Mišković, zasnovano je na otimanju. Premijer Koštunica, upitan od predstavnika međunarodne zajednice kako vlada toleriše nasilnika, kakav je Mišković, odgovorio je da on kupuje srpske firme, i sprečava strance da postanu monopolisti!
ALEKSANDAR VLAHOVIć, partner EKI Investment
26.06.2007. Zahvaljujući poslanicima Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razobličava se uloga Aleksandra Vlahovića. Socijaldemokratija svesrdno podržava sva nastojanja da se do kraja sagleda poslovanje tog čoveka koji je danas verovatno jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a posebno njegova uloga u kreiranju i sprovođenju pljačkaške privatizacije u Srbiji. SD je uverena da su činjenice koje o tome iznose poslanici SRS u Narodnoj skupštini dovoljne da zainteresuju nadležne pravosudne i druge organe. Građanima Srbije dosta je lekcija Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i drugih iz ekipe koja je harala i hara Srbijom.
Vrh Odbojkaškog saveza Srbije krajem 2006. činili su: predsednik Aleksandar Vlahović, potpredsednik Ivan đurović, potpredsednik Goran Pitić, potpredsednik Slobodan Milošević…
17. mart 2007. Božidar đelić, kandidat za premijera Demokratske stranke i Aleksandar Vlahović, član Političkog saveta DS, žestoko su se posvađali na sastanku partijskog vrha, na kome se raspravljalo o podeli resora u novoj vladi, saznaje agencija SINA. Glavni razlog, navodno, jeste Vlahovićeva želja da dobije Ministarstvo energetike, čemu se đelić protivi jer se boji da njegov stranački kolega zajedno s Mlađanom Dinkićem želi da se okoristi od prodaje Naftne industrije Srbije i Elektroprivrede Srbije. Energetsku vezu Aleksandra Vlahovića i Mlađana Dinkića SINA je otkrila pre desetak dana, kad je objavila informaciju da je lider G17 plus u režiji konsultantske kuće EKI investment iz Beograda lobirao da kupac EPS, čija se privatizacija očekuje, bude nemačka elektroenergetska korporacija RWE.
Demokratska stranka Srbije kritike prethodne vlade usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je vodio ministar Aleksandar Vlahović, bivši radnik konsultantske firme Diloit & Tuš, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Predrag Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. Diloit i Ekonomski institut i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić bili su đunićevi učenici, a tom timu se priključio i Bubalo.
05.02.2007. Aleksandar Vlahović je predsednik SD Crvena zvezda a Andrija Mladenović, član uprave Košarkaškog kluba Partizan. JSD Partizan Danko đunić, SD Crvena zvezda Aleksandar Vlahović – zajedno su privatizacijama preko Eki Investment gde su suvlasnici.
Mandatar Zoran đinđić suočio se 2000. sa šesnaestočlanom pobedničkom koalicijom DOS, pa je njegov kabinet imao čak šest potpredsednika. U tu vladu, nekim čudom, ušle su i tada nestranačke ličnosti kao Božidar đelić, Goran Pitić, Tomica Milosavljević i Aleksandar Vlahović. Glavnu krivicu za višegodišnji težak položaj hiljada radnika snose Božidar đelić i Aleksandar Vlahović nekadašnji nestranački ministri, a posle atentata na Zorana đinđića visoki funkcioneri Demokratske stranke, i Mlađan Dinkić. Oni su predvodili grupu koja se 2001.godine bavila restrukturiranjem. To skreće pažnju na spor koji tinja još od prerastanja G17 plus u političku stranku. Bilo je pritiska da eksperti u vladi ne treba da budu članovi partija. Međutim, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović prešao je u Demokratsku stranku i postao član Glavnog odbora.
Aleksandar Vlahović i Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede, bili su kućni partneri industrije mesnih prerađevina Agroživ i dobijali su mesne proizvode kao poklon. Dokument Kućni adresar poslovnih partnera, sadrži ime Aleksandra Vlahovića, na mestu broj 134, a pored njegovog imena u zagradi je upisano kod m. Kovilj., što ukazuje na njegovu majku Koviljku. Navedena je adresa Kosmajski trg 6, drugi sprat, a u zagradi je dodato da se ispod nalazi Agrobanka, radi lakšeg snalaženja dostavljača. Ova adresa je u Sopotu. Dva broja ispred Vlahovića, pod rednim brojem 132, nalazi se ime Dragana Veselinova. Adresa je Ignjata Barajevca broj 2, Pančevo. Svi sa spiska dobijali su na kućne adrese pakete proizvoda Agroživa. To su pileći bataci, kobasice, salame, mesni proizvodi… Paketi su tako veliki da ih jedna prosečna porodica ne može pojesti za mesec dana. Neki od partnera dobijali su, pored paketa, i koverte sa čestitkama.
Koga zastupa poslanik Vlahović? Uprava za sprečavanje pranja novca trebalo bi da objavi mišljenje OEBS-a o načinima nesprečavanja pranja novca od 2000. do danas. Postavljeno je pitanje zašto Agencija za privatizaciju u Zakonu o sprečavanju pranja novca iz 2005. nije obavezana da daje ove informacije, a to je bila po zakonu iz 2001. U istom materijalu OEBS pita i zašto na spisku osoba koje ne mogu da učestvuju u privatizaciji nema i onih koji su na bilo kakav način povezani s vlašću. OEBS konstatuje i da je samo jedna tenderska prodaja, od dotadašnjih deset, bila stvarno transparentna, kao i da Zakon labavo određuju ko može biti učesnik u postupku, jer je to idealan način pranja novca.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog sartida, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta predsednika vlade. Pored njih, na spisku okrivljenih su i Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, Dušan Marčićević, bivši sudija ovog suda, Živomir Novaković, bivši direktor Sartida… Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik Sartida i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će prodati Sartid Ju-Es stilu. Na pomenutim sastancima dogovoreno je da to realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje Sartida i njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih kupaca. Aleksandar Vlahović je kao republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao radom ostalih osumnjičenih. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu, uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za Ju-Es stil kao najboljeg kupca Sartidove imovine. Vlahović je članovima vlade prećutkivao o drugim zainteresovanim kupacima, pa je 23. januara 2003. godine, vlada prihvatila zaključak po kome je sklopljen sporazum o saradnji vlade i Ju-Es stil. Informativna služba Socijaldemokratije (čiji je predsednik Vuk Obradović pretrpeo naivnu aferu zbog koje je morao da napusti funkciju u vladi, nakon što je komisija o poreklu kapitala, kojom je predsedavao počela da daje rezultate).
DRAGOLJUB VUKADINOVIć, generalni direktor METALAC ad
RATKO ZATEZALO, generalni direktor PETROBART Ltd
Ruski biznismen našeg porekla, Rođen 1950. godine.
U Perastu kuću ima Goran Bregović. Na Savini, atraktivnom delu Herceg Novog, koncentriše se bogato društvo. Tu je vlasnik beogradske Delta kompanije Miroslav Mišković podigao kuću od oko 300 kvadrata. Nedavno je proširio plac, a počeo je da kupuje placeve i na Rosama, na poluostrvu Luštica. Tu planira da na oko 20.000 kvadrata izgradi etno selo zatvorenog tipa za ekstra bogataše. Mišković na Malim Rosama ima oko 1.500 kvadrata zemlje i kuću od šezdesetak kvadrata. Gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je vlasnik luksuzne vile i velikog ograđenog imanja na Luštici. U njegovom komšiluku, na Rosama, kuće imaju mnoge poznate domaće ličnosti: Dragan Nikolić, Milena Dravić, Seka Sabljić, Bojana Maljević… Uz obalu naselja Savina, kuću ima Milan Beko, ministar u Vladi Slobodana Miloševića, a sada suvlasnik Knjaza Miloša i Večernjih novosti. U njegovom komšiluku je vila Petra Matića, bivšeg zastupnika firme Reebok za Balkan. On je u Miloševićevo vreme držao fri-šopove u Srbiji i bio desna ruka Marka Miloševića. U blizini je Vuk Hamović, suvlasnik londonske firme EFT koja je, prema revizorskim izvještajima, kontrolisala 80% regionalnog tržišta struje. Hamovićev kolega iz beogradskog Genexa, kontroverzni biznismen Boris Peško koji živi na relaciji London – Beograd – Herceg Novi – Trebinje, takođe ima vilu u blizini hotela Plaža. I nekadašnji genexovac Zoran Obradović, vlasnik firme Petrol Bar s pumpama Avia, ima imanje u zaštićenoj zoni Savinske dubrave od oko 15.000 kvadrata. Pored vile i bazena posađeni su vinogradi i izgrađeni teniski tereni. Suvlasnik Petrol Bara Ratko Zatezalo takođe ima kuću u Herceg Novom, na Toploj.
MIROSLAV ŽIVANOV, predsednik AGROŽIV
Od vlasnika farme, koji je prodavao po pančevačkim pijacama piliće na komad, Miroslav Živanov, rođen 28. aprila 1951. uspeo je da od 1992. godine, kada je registrovao firmu Agroživ, stvori imperiju vrednu nekoliko desetina miliona evra. SPS je vladao u Žitištu, ali je JUL poslao Živanova da zavlada proizvodnjom živinskog mesa u ovom gradiću. Sa mesta predsednika opštine Predrag Amižić preselio se u klanicu, i, sa Milanom Antićem, Živanovovim prijateljem i saradnikom koji je iz Jagodine došao u Žitište, godinama organizovao i rukovodio pogonima u Žitištu. Karijeru regionalnog lidera u proizvodnji i preradi živinskog mesa Živanovu je prekinula policija uhapsivši ga zbog zloupotreba u privatizaciji i pranja novca. Trojica direktora društvenih preduzeća terete se da su kupovinom udela u Agroživu stvarali dugove koje nisu mogli da isplate, a na osnovu kojih je kompanija Miroslava Živanova prisvojala imovinu ovih firmi. Živanov i Prebiračević dogovarali su se sa direktorima društvenih preduzeća da te kompanije kupe pet ili deset odsto akcija u nekoj od firmi u sastavu ovog prehrambenog giganta. Direktori društvenih preduzeća potpisali bi ugovore, čak i po nekoliko desetina miliona dinara. Kako društvena preduzeća nisu bila u mogućnosti da isplate ugovorenu sumu, Agroživ ih je tužio. Sud bi doneo izvršnu odluku da to preduzeće, zbog duga, pripadne Živanovu. Posle privatizacije društvenog preduzeća, sve što je bilo u vlasništvu te firme prelazilo je u ruke Živanova. činjenica je da su krivci ostajali na funkcijama, uz sve, a da li im je nešto isplaćeno u kešu ili na račune – nije utvrđeno.
PRIDRUŽENI čLANOVI
SRđAN KAMENKOVIć, WOERWAG PHARMA GmbH&Co
Par dana nakon što je, na aukciji 10. septembra 2002. godine, Akcijski fond Republike Srbije prodao 41,93% akcija zrenjaninske fabrike lekova Jugoremedija firmi Jaka 80 iz Radoviša, (Makedonija), prema svedočenju predsednika Udruženja malih akcionara Zdravka Deurića, tadašnji direktor Srđan Kamenković, koji je bio aktivno uključen u pripreme za prodaju akcija fabrike, savetovao je radnike da što hitnije skupe većinski paket akcija, kako bi se zaštitili od onoga što dolazi. Radnici – akcionari Jugoremedije sećaju se da im je bivši direktor septembra 2002. godine svoju objasnio bez mnogo uvijanja: Kupila nas je mafija!. Petnaestak dana po aukciji, Kamenković na poziv Jovice Stefanovića putuje za Skopje. Dok je on na putu, radnici prikupljaju zastupničke izjave kako bi formirali većinski paket akcija, i biraju Zdravka Deurića za svog zastupnika. Deurić dolazi kod direktora po njegovom povratku iz Skopja, da se dogovore o daljim koracima. Kamenković mu, bez obrazloženja, saopštava da odlazi u penziju. 3. oktobra, direktoru stiže faks iz Skopja sa predlogom da u novom Upravnom odboru Jugoremedije, kojeg čini 7 članova, Jaka bude zastupljena sa 4, a ostali akcionari sa 3 predstavnika. Kamenković pristaje bez konsultacija sa radnicima, i 4. oktobra predlaže tri člana UO ispred malih akcionara.
prof. dr ŽIVOTA MIHAJLOVIć, MEGATREND UNIVERZITET
Obrazovanje na Megatrendu je sve sem primenjenog… teorija apsolutno dominira… Nijedan čas prakse niti bilo čega primenjenog u toku obrazovanja. Sreća ako neki profesor koristi neko od savremenih sredstava za prezentaciju… I teorija je daleko od standarda na kvalitetnim Univerzitetima. Da li je Megatrend najpriznatiji domaći univerzitet u Evropi mogu posebno suditi oni koji su ga završili i pokušali da nađu posao.
Na prste jedne ruke možete prebrojati profesore čiji rad odgovara profesionalnim standardima… Loši kadrovi znače lošije obrazovne mogućnosti i skromno znanje studenata. Ceni se pre svega teorija i ne preterano po standardima koje nude razvijeni obrazovni sistemi. Koliko se ceni znanje studenata mogu da svedočim iz ličnog primera… sa prosekom od 10,00 u II i 9,60 u III godini ni prvi ni drugi put mi nije odobrena stipendija…, ali zato vidimo stipendiranje desetine MIS Srbije… uključujući čak i školovanje u inostranstvu. Ključna marketing kampanja za upis novih studenata bila je: 1) nova zgrada 2) najbolji studenti se finansiraju iz budžeta univerziteta. Da je druga činjenica neistina dokazao sam ličnim primerom. Prva je takođe neistina – 2007. godine nije bilo nove zgrade Megatrenda. Megatrend broji 14.000 studenata, a kakvo je znanje? Zato je Boris Tadić bio na otvaranju nove zgrade 2008.
Svake godine vi ostavite Megatrendu po 800 EURa za školarinu + 10 EURa za svaki ispit + iznos za knjige (prosečna cena po knjizi je 10 EUR)…množite to sa 14.000 studenata koliko u Srbiji ukupno postoji po rečima dekana. Profesorska plata na univerzitetu je 600 EURa + dodaci za put i sl… Sami možete da pretpostavite gde i na koji način se troši ostatak novca. Kome se polažu računi za trošenje novca – U Srbiji nikome… Za svoj novac dobijate neadekvatno znanje, nemogućnost zaposlenja, nemogućnost javne kontrole trošenja novca, neadekvatnu struktura kadra koji predaje…
Ko radi na Megatrend Univerzitetu? Jedan profesor Megatrenda poverio se: kada sam trebao da se zaposlim na Megatrendu-niko me nije pitao šta znam-već koga znam. Ovo ne važi za većinu drugih – decu, rođake, kumove i ostale… Najboljih kadrova nema, ili brzo odlaze ali zato je većina njih iz vremena netržišne privrede. To su ljudi koji studente treba da uče tržišnom privređivanju i koji grade budućnost kompanija kroz studente koje obrazuju. Veliki broj profesora (i dekan među njima) bio je deo u strukturi režima Slobodana Miloševića, najvećeg diktatora u Evropi. Pojedinim profesorima zabranjen je ulazak u EU iz tih razloga! Paradoks je… na Megatrendu se imenuje student prodekan od strane univerziteta koji ima prosek daleko ispod najboljih studenata i obnovljenu godinu. Na Megatrendu rade kadrovi koji ne bi mogli da budu ni administrativni službenici u priznatim univerzitetima dok je njihova profesionalna etika još diskutabilnija. Na mestu dekana je neko kome je zabranjivan ulazak u Evropsku Uniju, a dekan Fakulteta za Poslovne studije bio je zamenik ministra u vreme najveće svetke inflacije od 318.000.000%.
RAJKO UNčANIN jedan je od predavača ovog fakulteta. Zdravom razumu nepojmljiva je eksplozija u „Grmeču“, i tada i danas, ograđena takvim zidom ćutanja da se može samo naslutiti postojanje dosijea sa naznakom „državna tajna“. U optužnici se navodi da je u maju 1995. DB preko Radosava Lukića u „Grmeču“ organizovala proizvodnju kompozitnog raketnog goriva. Optuženima u slučaju „Grmeč“ na teret se stavlja teško delo protiv opšte bezbednosti i izazivanje opšte opasnosti. Taj posao je Slobodan Milošević dao Jovici Stanišiću, koji ga je preko svog pomoćnika Lukića, prosledio u „Grmeč“. Materijal je dovezen čak iz Sente, a može se samo zamisliti šta bi bilo da je eksplodirao negde u putu. Proizvodnja je organizovana posle radnog vremena, inače bi posledice bile još teže. Priča o nesreći u „Grmeču“ je nepotpuna bez pomena firme JPL koja slovi kao naručilac posla u spornoj proizvodnji kompozitnog raketnog goriva. Ova kompanija pominje se i u izveštajima američke obavestajne službe CIA. Zvaničnici CIA potvrdili su novinaru „Vašington tajmsa“ da je libijski „Al Fatah“ sa „JPL Sistemom“ zaključio ugovor vredan 30 miliona dolara o tehničkoj podršci u razvoju raketnog programa. U tekstu „Vašington tajmsa“ objavljenom 12. novembra 1996. navode se i oficijelne izjave predstavnika CIA: „Srbija tajno obezbeđuje tehničku podršku u razvoju libijskog programa raketa srednjeg dometa što predstavlja kršenje embarga UN prema ovoj zemlji na severu Afrike. Ova pomoć je deo ugovora od 30 miliona dolara potpisanog prošlog leta, tvrde zvaničnici Agencije“, pisao je „Vasington tajms“. Pozivajući se na zapadne obaveštajne službe, „Vašington tajms“ pisao je i o „tajnoj isporuci oružja i drugih materijala“ iz Srbije u Libiju navodeći da je „transport oružja prvi put izbio na videlo u avgustu (1996) posle pada ruskog aviona Iljušin-76 nedaleko od Beograda… Zapadne obaveštajne agencije veruju da je ovaj neuobičajeni vojni teret bio namenjen Libiji“, naveo je „Vasington tajms“. Rajko Unčanin ima privatnu firmu ‘Lukas globtrejd’ preko koje vodi posao sa raketnim gorivom“, rekao je u razgovoru za NIN 28. juna 1995. Milo đukanović, inženjer zaštite na radu. Tragedija u „Grmeču“ se nikako ne može posmatrati izvan politike. Kako drugačije osim „pritiscima sa vrha“ objasniti da istražni i pravosudni organi našeg nezavisnog i slobodnog sudstva nisu ni započeli svoj posao iako im skoro tri godine stoje krivične prijave i zahtevi da pokrenu istragu. činjenica da se radi o eksplozivnim materijama koje spadaju u resor vojne industrije i namenske proizvodnje sama po sebi je dovoljna da objasni zašto niko zvanično i javno ne govori o uzrocima i odgovornosti iako ceo slučaj nije proglašen državnom ni vojnom tajnom. Druga činjenica jeste da je Rajko Unčanin funkcioner Socijalisticke partije Srbije.
Beogradski mediji preneli su vest „Bjeloruskaje delavaje gazete“ da su put naše zemlje krenule isporuke soli za ljudsku ishranu iz beloruske solane „Mozir“. Mozirski kombinat nalazi se tik uz ukrajinsko-belorusku granicu, u neposrednoj blizini nuklearne centrale černobilj i smatra se da je ta oblast Belorusije posebno stradala od radijacije u černobiljskoj katastrofi 1986. godine. Aprila 1998. Stampa iz Minska je navela da je ugovor o kupovini 50 000 tona te soli zaključen krajem marta, kada je Belorusiju posetio državno-privredni tim SRJ, predvođen potpredsednikom Savezne vlade Nedeljkom Šipovcem. „Bjeloruska delavaja gazeta“ piše i da Jugoslavija planira da u sklopu bilateralnog barter aranžmana kupi 100 000 tona soli za ishranu, 40 000 tona tehničke soli i 30 000 tona karbamida. Savezno ministarstvo za poljoprivredu je uvidelo sve konsekvence takve informacije i brze-bolje je negiralo. Dan posle demantija saveznih vlasti, u Privrednoj komori Srbije (PKS) naši i predstavnici Belorusije potpisali su ugovor o robnoj razmeni. Rajko Unčanin, generalni direktor „Grmeča“ i predsednik Konzorcijuma za saradnju sa Belorusijom, rekao je tada da barter aranžman podrazumeva isporuku lekova i medicinske opreme Belorusiji, u zamenu za traktore, sintetička vlakna i polietilen visoke gustine. So nije pomenuo. Priča bi bila završena da u javnosti nije prozvan predstavnik koncerna za materijalne rezerve Belorusije „Belresursi“ Andreja Mikcijevič, koji je, posle „potpisivanja“ u Privrednoj komori Srbije, izjavio da ugovor podrazumeva i isporuku 100 000 tona kuhinjske i industrijske soli. Agencija Beta potom je izvestila da su joj u Republickoj privrednoj komori takodje potvrdili da je ugovorena isporuka 100 000 huhinjske i 40 000 tehničke soli, a da će uvoz biti obezbeđen preko društvenog preduzeca „So produkt“, preko kojeg je Jugoslavija i do sada uvozila so iz Belorusije. Svi putevi vode do Rajka Unčanina. Predsednik Privredne komore Srbije Momir Pavličević ostavio je poruku za NIN, da sva obaveštenja u vezi sa barter aranžmanom potražimo od Rajka Unčanina.
DRAGAN NIKOLIć, generalni direktor TIGAR ad
PAVIčIć NIKOLA, predsednik SINTELON ad
ŽIVANKO RADOVANčEV, generalni direktor MLEKOPRODUKT
DMITAR ŠEGRT, AD MINPROJEKT
Maja 2006. u Kikindi su smislili kako da se spreči da Nexe grupa, koja je preko Našicecement pojedinačno najveći vlasnik (30,3%) industrije građevnog materijala Toza Marković, postane većinski vlasnik fabrike. Na čelu tima, u kome su Miroslav Mišković, vlasnik Delta M, i đorđe Nicović, vlasnik IHT, je Dmitar Šegrt, direktor Toze Marković i prvi čovek akcionarskog društva TM Invest u kome su akcije malih deoničara. Metod liči na onaj kojim je slovenački Merkator onemogućen da kupi C market, samo što su u ovom slučaju drugi igrači, osim Miškovića, koji je glavni u svakoj velikoj privatizaciji. Zamisao je potekla od Šegrta, glavnog protivnika da Nexe grupa postane većinski vlasnik, iako je ta hrvatska kompanija nudila najpovoljniju cenu za otkup akcija od malih dioničara. Šegrt je u Nicoviću, vlasniku firme IHT i Kontinental banke kojoj je NBS u međuvremenu oduzeo licenciju za poslovanje, pronašao kupca akcija TM Investa. Nicović je već kupio 10% akcija TM Investa, plaćajući svaku manje od Nexe, a u toku je kupovina preostalih 13,1% tako da će se akcije iz TM Investa preseliti u IHT. Njima treba da se pridruži 11,4 %, što ih poseduju tri preduzeća iz holdinga Delta. Na taj način IHT će s 34,8 % postati najveći pojedinačni vlasnik Toze Marković, što je bio cilj Dmitra Šegrta jer je u tome video način da ostane na čelu fabrike. Državni paket, koji još nije ponuđen na prodaju, sadrži 15,8% vlasništva. Pritisci Šegrta na male akcionare da prodaju IHT-u naterala ih je na prodaju pod nepovoljnijim uslovima od onih koje je nudila Nexe grupa. Šegrt se pozvao na patriotski čin jer, po njemu, nije u interesu Srbije da strana kompanija postane većinski vlasnik najveće srpske fabrike opeke i keramičkih pločica. 3. avgusta 2006. Dmitar Šegrt, direktor fabrike Toza Marković, smenjen je s te dužnosti, ali je kao predsednik Skupštine deoničara TM invest preostali paket deonica od 13% bez znanja deoničara prodao beogradskoj kompaniji IHT, koja je pre nekoliko meseci preuzela 10% akcija od TM Investa. U ta dva poteza mnogi vide kraj menadžerske karijere nekadašnjeg gospodara Banata, kako su zvali Šegrta dok je zahvaljujući bliskim odnosima sa Slobodanom Miloševićem i visokoj poziciji u SPS bio prvi čovek ne samo fabrike, već i u Kikindi.
đORđE ŠIRADOVIć, LUKA BEOGRAD ad
Najveći broj uvoznih dozvola potpisan je u vreme kad su ministri za spoljnu trgovinu bili Boriša Vuković i đorđe Širadović. Vuković je od promene režima u inostranstvu, a Širadović je generalni direktor novosadskog preduzeća Novkabel. Sa porezom od 19,1 milion maraka, odmah iza Progresa, nalazi se Dibek Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju. Zahvaljujući debeloj protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu, Dibek ima najbogatiji asortiman uvoza (žvake, deterdženti, viski, votka, pivo, sir…), a uspeo je i da otme deo izvoza žita Progresu. Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija svedoči zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih guma na kom je rukom napisano: ‘Dibek’ – da, ostali – ne. Po rečima đelića, ministri đorđe Širadović i Boriša Vuković svojevoljno i neovlašćeno prepravljali su odluke komisije i količine i vrednosti kontigenata po nahođenju. Na listi ekstraprofitera po osnovu uvozno-izvoznih dozvola nalaze se i uvoznici cigareta, Beopetrol (7,8 miliona DM) i malo poznata firma Teodora komerc (2,5), C-market (3,9) koji je bio privilegovan kod uvoza hrane, Nelt (1,8) (deterdženti), Autotrend (1,7) (automobili), delovi kompanije Delta (1,4), MK Komerc (1,2) itd. Kako je najavio đelić svim firmama sa ovog spiska rešenja će biti uručena u narednih 15 dana. Širadović je, kako priz
