LAŽNA DEMOKRATIJA KOJA JE UPROPASTILA SRBIJU I ELITA
Preuzeto od Instituta Paralaks.
GORAN TRIVAN iz SPS postao je nakon izbora te 2008. Gradski sekretar za životnu sredinu, u koalicionoj administraciji sa DS. Primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, u periodu od 26. juna 2001. godine, kada je zakon počeo da se primenjuje, do kraja juna 2002. godine od predviđenih 728.726.582 naplaćeno je 57.530.742 evra. Funkcioner SPS, Goran Trivan, nije platio dug od 88.000 maraka. 19. avgusta 2008. godine, delegacija Udruženja „Sloboda“ posetila je grob Miloševića i položila venac. U delegaciji su bili Uroš Šuvaković, Miloš Aleksić i Goran Trivan.
Jula 1994, Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju krenuo je u ofanzivu: posećuju ga inostrane delegacije, vrši kadrovske popravke sistema, i uživa u apsolutnoj medijskoj podršci Politike, Ekspres Politike, Večernjih novosti, TV Politike, Duge, RTS… Za to vreme bogalji rata hodaju ulicama, lopovi sa ratišta postaju nove srpske gazde, partijski ideolog dr Mirjana Marković beleži u svoj dnevnik impresije o cveću, godišnjim dobima, oblacima i cvrčku u rodnoj požarevačkoj kući.
Njima je na predprošlim izborima poverenje poklonilo tek 30.000 ljudi (0,8%), ali su se brave „uticajnih vojnih, pravosudnih i ministarskih kancelarija lako otvarale za one kojie opozicija naziva „mirinim ljudima“, a kratkovidi tumači političkih zbivanja- grupom za pritisak. Samo političkim slepilom može se objasniti teza po kojoj bi Sloba sve uradio za srpstvo, samo da mu nema žene komuniste. Ili, sasvim suprotna – da ga supruga sada vraća na pravi, komunisticki put, iz nacionalistickog blata gde se zaglibio.
Nema razlike u doktrini Miloševića i njegove supruge, niti stvarnog pomaka u levo. U to ime menja se ratnička „košulja“, a odbacuju se kadrovi upotrebljeni u ratne (ili kriminalne) svrhe. Kao što je Miloševiću svojevremno supruga pripremila klimu za obračun sa Stambolićem, tako mu i sada obezbeđuje odstupnicu dnevničkim beleškama, nebrojenim intervjuima, ili knjigom „Odgovori“. Duvaju mirnodopski vetrovi, ali iz starog centra moci.
Najava nove politike bio je raspad koalicije SPS i srpskih radikala. Mirjana Marković je vođu srpskih radikala nazvala primitivnim nacionalistom i tako najavila Šešelju da je potrošen.
A pre toga, u SKPJ došlo je do sukoba između utemeljivača ove stranke, generala Stevana Mirkovića, ubeđenog komuniste jugoslovenske orijentacije i ideologa partije Mirjane Marković. Sukob je razrešen odlaskom generala. To je žena iz senke. Ne treba je potceniti, jer je vešta, sposobna, pametna i retko gubi koncentraciju. Nisam mogao da razumem zašto je uporno bila protiv toga da napadam Šešelja, kada je on bio ideološki protivnik naše partije. Njeno objašnjenje je tada bilo da je on na našoj strani, što nisam mogao da prihvatim. Kasnije sam razumeo – sve je bilo u funkciji Miloševićeve vlasti. Milošević je držao centar, Šešelj i Arkan su skupljali simpatije desno, Mirjana levo. Tako je suprugu omogucila da preko naše partije sačuva simpatije bivših komunista i jugoslovenski imidž. Setite se kako je Arkan imao sjajnu predizbornu kampanju, a onda je rekao svojim simpatizerima da glasaju za Miloševića. Isto je uradila Mirjana Marković, kaže general Mirković. Po rečima generala Mirkovića, sadašnji SKPJ nema ni članstvo, ni organizaciju. Utisak, da je reč o partiji u ofanzivi, stiče se zbog toga što se skoro u privatnom aranžmanu, okuplja grupa problematičnih ljudi koja piše saopštenja medijima. Za Mirkovića – SKPJ je grupa aktivista koja praktično servisira vladajuću partiju. Zadaci u skupljanju glasova su bili različito rasporedjeni, a supružnici su od prvog trenutka na zajedničkom zadatku.
Da bi se postigao utisak o promeni politike, u januaru su posmenjivani generali eksponirani u ratu, a u propagandne svrhe se Šešelju podilazilo, kada se govorilo da su to „njegovi“ generali. Da u toj priči ima istine pokazuje i način na koji je RV i PVO doživeo kadrovsku obnovu. 29. decembra 1993. godine, u roku od dva sata povučen je general Pavlović i doveden na čelo RV i PVO Ljubiša Veličković, bliski prijatelj sa Mirjanom Marković. On tokom celog rata ostaje u drugom planu, a sa sobom dovodi ljude koji se u ratu takođe nisu eksponirali. Među njima je i pukovnik Blagoje Grahovac, iz Nevesinja, koji tokom rata tvrdi da je Jugosloven i da ne priznaje nikakve paravojske. Tu je i Slavko Biga, komandant VO, iz RSK koji ratne dane provodi u Generalstabu. I tako dalje… Tako je dobijeno novo lice stare vojske i tiho najavljeno distanciranje od Karadžića i Mladića u Bosni. Pokusaj puča u Banja Luci nije samo uvređeni Šešelj dovodio u vezu sa SK Pokretom za Jugoslaviju.
Zoran čičak, aktivista SKPJ, kaže :“Bila je to spontana akcija protiv crnoberzijanaca, švercera i Karadžica lično, protest naroda koji je bio potpuno opravdan. Lično mi je žao što nije urodio plodom. Rat bi bio završen. Nacionalnim elitama odgovara rat, da opljačkaju svoje podanike. Karadžic je za nas saučesnik i treba da odgovara.“
Kada predsednik Zoran Lilić kritikuje „samozvane lidere“, koji srpski narod drže kao taoce ratne politike, ili kada direktor kompanije „Politika“, Dragan Hadži Antić osuđuje Karadžica što ne pita narod šta misli o ratnim zločinima i ratnom profiterstvu, miroljubivi građanin trebalo bi da zaboravi kako su do juče isti lideri „uživali apsolutnu podršku građana Srbije“, a da se ratnim profiterima i kriminalcima na državnoj televiziji (i ne samo tu) gradio imidž narodnih heroja. Pravi propagandni rat srpski režim vodi protiv Karadžica na teritoriji Republike Srpske, koji izgleda odbija da prihvati ulogu potrošnog dobra. U tom svetlu treba posmatrati formiranje organizacija SPS na teritoriji RS ,a tu se opet neminovno nailazi na pripomoć SKPJ. Nikola Dobrijevic, kadar SKPJ, rekao mi je da se dogovarao sa Miloševićem, u njihovoj kući, o formiranju SPS u RSK. Mića Carević, takođe kadar RSK, deluje sa tih pozicija u Banja Luci, a Radovan Bijelić, osniva organizacije SPS u Republici Srpskoj iako je član SKPJ, kaže Mirković.
Ko je dotrajao bilo je jasno kada je Duga objavila već poznati tajni spisak nevaljalih štediša koji su „u nevreme“ podigli novac od Dafine, sa namerom da se obeleže mangupi iz sopstvenih redova i, uz put, kompromituju opozicione vođe. Kad je reč o svežim kadrovima, u Srbiji režim ih je sačuvao tokom ratnih godina u senci i danas sa njima maše kao nekompromitovanim. čak kada se na stranu stave teze o tajnoj mreži SKPJ, izbor Bore Mikelića za predsednika vlade RSK, ili odlazak Veljka Kneževica u Zagreb indikuju pomenuti metod. Veljka Kneževića je progurala Mirjana Marković, on je sada njen čovek. Iako me je još 1990.godine u Zagrebu upozoravao u kakav nacionalizam ce režim da zapadne. U Beogradu je pokazao apsolutnu lojalnost Miloševiću i SPS. Slično se desilo i sa Borom Mikelićem. Bora je bio najveći Jugosloven, kleo se u Hrvatsku, bio direktor moćne firme „Gavrilović“. Sada, poput Knezevića, nema većeg Srbina od njega. Oni su veoma slični, želeli su da budu u našem pokretu, ali su u stvari delovali iz senke, ne eksponirajući se do sada. Kada je SPS formirao vladu, zahvaljujuci iskakanju Nove demokratije iz krila DEPOS, počelo se govoriti o četvorici ministara iz senke, pod komandom SKPJ. U Vladi, međutim, nema članova ove partije. Ipak, ima onih koji su joj bili i ostali bliski. Dragan Kostić, ministar rudarstva bio je član SKPJ. Rođeni brat ministra pravde, Aranđela Markićevića, zajedno sa Zoranom Todorovićem (vrlo blizak Mirjani Markovic) poseduje firmu „TiM“, otuda se smatra da je ministar pravosuđa tim kanalom dobio prolaznost. Andra Milosavljević , ministar za lokalnu samoupravu, bio je na listi SKPJ, a ime Bube Morine koja se u ovom trenutku stara o izbeglicama u Srbiji oduvek se vezivalo za bračni par Milošević-Marković. Ni grupa“Metropol“, svojevrsni politički aktiv Mirjane Markovicć, na koji se naslanjala pre i u toku Osme sednice, nipošto nije u društvenom zapećku. Zoran Todorović je pojavno stradao u sukobu sa Radošem Smiljkovićem i Aleksandrom Bakočevićem, ali i dalje ima značajan uticaj. Zlatan Peručić smestio se u direktorsku fotelju „Beobanke“, Snežana Aleksić je pomoćnik ministra za trgovinu i turizam, Tahir Hasanović je generalni sekretar Nove Demokratije, a Goran Trivan je pomocnik generalnog direktora „Srbijašume“. Slobodan čerović, deo tadašnje ekipe i direktor „Metropola“ bio je nedavno „viđen“ za mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda i nije prošao. Radoš Smiljković je ambasador u Bugarskoj, analizirao je general Mirković. Mirnodopske promene i kadrovska osveženja oseća i unutrašnjost. Posle intervjua koji je Mirjana Marković dala listu na albanskom jeziku Bujku, protresen je i Kosovski Okrug, a smenjen je načelnik, Miloš Simović, koji je bio prepreka dijalogu sa Albancima. Preduslov za tako mirno „čišćenje“ bio je ekonomski predah i socijalni mir koji je režimu obezbedio Avramovićev program. U meri u kojoj se SPS crpi snagu iz Avramovicevog programa, u toj meri SKPJ nalazi oslonac u firmi „Komet“. Šešelj kaže da je SKPJ „zločinačka i teroristicka organizacija koja je nezakonito prisvojila društvenu imovinu, oformila terorističku organizaciju „Komet“ koja se bavi ucenjivanjem, iznuđivanjem i razbijanjem štrajkova, infiltriranu u sve pore privrede i društva“. Dok je za neke Komett skup 3oo ljudi naorušanih dugim oružjem i spremnih da likvidiraju protivnike i izvrše naručeno ubistvo, za druge je to firma koja obavlja poslove obezbeđenja ambasada i drugih objekata. Od „Kometa“ smo trebali da živimo, ali njega je uzeo u svoje ruke bivši direktor „Komunista“, opasan tip, Miodrag Tomašević i nista nismo dobili, kaže Mirković. Mi nemamo predrasude o privatnicima, prilagođavamo se novom vremenu, sasvim suprotnog je mišljenja čičak. „Komet“ je osnovao Jugoslovenski odbor SKPJ početkom 1991. godine, a na računu firme u septembru iste godine nasla se suma od 10 miliona dinara, skupljena „pod moranje“ od pripadnika Armije, kao članarina, što je tada iznosilo više od milion maraka. Krajem 1991. godine isknjižena je celokupna imovina SKPJ iz knjigovodstveme evidencije i preneta na „Komet“, pa je „Komet“ postao vlasnik 15,5 spratova poznate zgrade CK na Novom Beogradu, i zadržao je i sredstva od prodaje 243 stana stambenog fonda. „Komet“ prelazi u Holding kompaniju , a Miodrag Tomašević (Mirin covek) poslovni prostor koristi kao učešće „Kometa“ u zajedničkim projektima sa raznim firmama. Tako 340 kvadrata dobija „First YU Swiws Bank“, oko 150 kvadrata preduzeće „PhilipWilson“, prostor na prvom spratu postaje osnivački ulog u Polikliniku „Ušće“, a prostor na XXIII spratu, sa terasom , postaje vlasništvo preduzeća „Komet-BTC“. Vlasnik firme BTC je dr Nenad đorđevic, jedan od najimucnijih ljudi Srbije (na listi Mirinih ljudi) čija se imovina procenjuje na 12o miliona dolara. On je karijeru počeo u SDB, kao profesor u Višoj školi unutrašnjih poslova.
Da bi se stanovništvo prevelo iz borbene gotovosti na željeni novi kurs, mediji moraju biti na usluzi. Savez komunista Pokret za Jugoslaviju, iako nema svoje glasilo, a njihov Radio „Košava“ je tek u osnivanju, nije morao da vodi pravu borbu za medije. Istina je da imamo uticaj na medije i to kroz lične simpatije koje pojedini urednici prema nama gaje. Tako je, na primer, Tijanić prijatelj naše partije, nemamo razloga da se žalimo na tretman u programima TV Politike, komentarisao je čičak. U tom kontekstu treba posmatrati nimalo nežnu bitku između TV Politike i NTV Studija B. Studio B je poklonio Tijaniću lutku, muškarca u bodi-kostimu sa reskom porukom: „Prvi srpski muški bodi, novinaru koga njena ruka vodi…“ Od 28.juna RTV Politika vidi se i sluša do čačka, Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Kraljeva. Istog dana je Studio B obavešten je da je Ministarstvo za saobraćaj i veze Republike Srbije promenilo svoju odluku o proširenju mreže repetirtora, što je značilo da Savezna uprrava za radio i veze nece izdati dozvolu za širenje repetitora preko Goča, Rudnika i Fruške Gore. Tijanić, urednik „televizije kojoj se veruje“, pojavljuje se i kao kolumnista u novom listu „Telegraf“, i ovaj list je pridodat spisku medija na koje Mira ima „stanovit uticaj“. Nije tačno da sve držimo u rukama, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, je svakako među pet najmoćnijih ljudi u Srbiji, a ne voli nas. Lično se nadam da Vučelić neće biti direktor Televizije, jer bi se smanjila ratna propaganda… gradonačelnik, Nebojša čović…nismo zadovoljni, ali bolje nego Grudenka… Radmilo Bogdanovic je profesionalni policajac, sa njim imamo dobre odnose, pao je kao žrtva intriga, pre svega u sopstvenoj partiji… Ne možemo raditi sa Vučelićem ili Mihajlom Markovićem koji je zagazio u nacionalizam… Iz SPS treba da odu svi koji su povezani sa nacionalističkim krugovima ili kriminalom, govorili su aktivisti SKPJ, koje su bili tumači nove politike starog supružničkoh para. Onima koji nemaju tako kratko pamćenje ostalo je da prebrojavaju mrtve, i da prihvate nove stare usrećitelje, ako ne žele Šešelja ili Arkana. Izbor nije lak, ali se pokazalo – svi smo mi pomalo socijalisti.
SNEŽANA ALEKSIć, bivša članica Direkcije JUL, Velibor Veljkovićć, iz Skupstine „Beopetrola“ i Ljubiša Ristić predsednik JUL, poslednji su se govorima oprostili od Zorana Todorovića.
Snežana Aleksić podsetila je na početke političke karijere svog druga iz studentskih dana i istakla kako je tim sa Beogradskog univerziteta i sa Osme sednice ulazio, pritisnut društvenom zbiljom i raspadom Jugoslavije, u nove još neizvesnije i teže bitke… Retki su takvi timovi u politici, koji su bez predaha proživeli prethodnu deceniju, retki su, gotovo neponovljivi ljudi poput tebe, Zorane, koji si ovom timu davao nesebičan doprinos, snagu i posebnu boju”. Pored kovčega, pokrivenog zastavom Jugoslovenske levice, partijski drugovi držali su neku vrstu počasne straže u kapeli. U masi sveta bili su pored srpske državne elite (Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Dragan „Jugopetrol“ Tomić, Milorad Vučelić…) i bivši šef beogradske policije Marko Nicović, direktor RTS Dragoljub Milanović, prvi čovek Kompanije „Politika“ Dragan Hadži Antić, i lider Srpske radikalne stranke Nikola Pašić, Siniša Vučinić…
Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović saopštio je da će na olimpijskim igrama u Sidneju učestvovati 109 sportista iz SR Jugoslavije, što je za 40 više nego na prethodnim igrama 1996. u Atlanti. Kada je Predsedništvo JOK odlučilo da pres-ataše naših sportista u Sidneju bude Božidar đurković, usprotivila se Snežana Aleksić, predsednik Upravnog odbora Rukometnog saveza Jugoslavije, čiji je đurković generalni sekretar, te se otvorenim pismom, objavljenim u Politici”, obratila predsedniku JOK-a Draganu Kićanoviću zahtevajući hitan opoziv svog generalnog sekretara. U zabrinutom tonu predsednica UO RSJ kaže da nije imala čast (!) da prisustvuje sastanku Predsedništva JOK-a, jer nije dobila pismeno, a ni usmeno obaveštenje, ali da se zato izvinjava zbog odsustva predstavnika RSJ. Uz ovo obrazloženje sledi i dodatno da izbor gospodina Božidara đurkovića nije prikladan obavezama i nivou profesionalnosti koje podrazumeva pres-ataše u rukovodstvu Misije JOK u Olimpijskom selu… Sigurna sam da ćete u konsultacijama sa Saveznim ministarstvom za sport za pres-atašea odrediti osobu koja će na dostojanstven, visoko profesionalni način, a u skladu i cilju državnih interesa Savezne Republike Jugoslavije i naših olimpijaca, časno obavljati profesionalnu dužnost.” Na pomenutom sastanku Predsedništva JOK-a, Velizar đerić, savezni ministar za sport, istakao je da je Ministarstvo za sport bilo u stalnom i svakodnevnom kontaktu sa sportskim savezima i da je sa svim realizacijama zaključilo 31. jula.” Bolje obavešteni tvrde da je ministar đerić bez pogovora prihvatao sve želje Snežane Aleksić, i kada je nedavno smenjen dr Branislav Pokrajac, savezni rukometni selektor.
Drugarica Snežana Aleksić bira za koje novine želi da govori.” Bolje sreće bili smo u razgovoru sa Radetom đurđićem, predsednikom Skupštine RSJ iz Podgorice. Ja već mesecima govorim o ponašanju Snežane Aleksić. Ona je mimo Statuta postavila sebe za predsednika Upravnog odbora RSJ, ne obazirući se na svoja stvarna ovlašćenja i realne moći. Ona ne može nekontrolisano činiti šta joj je volja sa RSJ i rukometom, niti može privatno mišljenje iznositi u javnost kao stav Saveza. Takvo ponašanje direktan je pokazatelj haosa u koji je ona dovela Savez i rukomet uopšte.” Snežana Aleksić, predsednik UO RSJ i član Direkcije JUL-a, neće poput ostalih predsednika sportskih saveza putovati u Sidnej, kako tvrdi u pismu upućenom Draganu Kićanoviću, predsedniku JOK, preokupirana je dogovorom oko stvaranja uslova da se svim našim sportistima omogući ispunjenje patriotske i građanske dužnosti” – da im se omogući da 24. septembra glasaju na izborima. Putovao je Rade Bulatović – da vrbuje sportiste za SPS i JUL.
Oktobra 2003. rukovodstva SLOBODE i SPS održali su dva sastanka u prostorijama SLOBODE, o načinima saradnje u podršci borbi i za Slobodana Miloševića, borbi koja predstavlja nadu za porobljenu zemlju i njen narod. Rukovodstvo SPS izrazilo je počast SLOBODI za dosledne i odlučne aktivnosti i obećalo punu podršku u budućnosti. Oba sastanka prisustvovali su visoki zvaničnici dve organizacije: Bogoljub Bjelica, profesor Mirko Zurovac, Vladimir Kršljanin, Dragutin Milovanović, Snežana Aleksić and Uroš Šuvaković ispred SLOBODE a Ivica Dačić, Zoran Anđelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Dušan Bajatović and Branko Ružić ispred SPS.
Svetlana Kitić, nekada najbolja rukometašica sveta, 2007. je poslanik u Skupštini Srbije: Sa Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP, sarađivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima, Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna… Rođena sam u Tuzli. U tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana kasnije došli su po mene ljudi iz Radničkog… Bila je to moja prva selidba na toj relaciji… Posle mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog…”
203. Vukoje Muhadinović, direktor Topole iz Bačke Topole
204. Vladimir Lučić, direktor MTS
205. Gorica Mojović, član gradske vlade Beograda
206. Vlada Mikić, uvoznik cigareta
207. Džemail Šahović, vlasnik fabrike Dalas
208. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja
209. Srećko Nijemčević, generalni direktor Ikarbusa
210. Vladika Artemije, episkop raškoprizrenski i kosovskometohijski
211. Robert čoban, predsednik Kolor pres grupe
212. Ivan ćurković, predsednik OKS
213. Slobodan Ivanović, vlasnik klinike Anlave
214. Nemanja Vidić, najbolje kotirani srpski fudbaler u svetu
215. Zvezdan Terzić, predsednik FSS
216. Miša Lukić, direktor agencije Leo Barnet
217. Matija Bećković, pisac i akademik
MATIJU BEćKOVIćA je svojevremeno, kao mladog pesnika, UDB-a zadužila da zavede drugaricu Stanku Veselinov i provodi se s njom u ozvučenom stanu. Nakon toga ovaj svršeni gimnazijalac postao je urednik časopisa Zum reporter, gde je pisao lascivne priče… Odatle do SANU put je bio trasiran uz pomoć firme”.
U junu 1985, formiran je Odbor za izradu nacrta dokumenta po imenu Memorandum SANU, neka vrsta kritičke analize postojećeg stanja u zavladaloj jugoslovenskoj anarhiji, posebno birokratskom haosu. Odbor je imao 16 članova i svi su imenovani od strane odelenja Akademije. Za predsedavajućeg ovog odbora izabran je Antonije Isaković, književnik i potpredsednik SANU. Mada mnogi danas misle da je glavna ličnost u toj priči bio Dobrica ćosić, on nije bio član Odbora. Njega je Akademija tretirala kao disidenta, te „…da ne bi provocirao vlast“, nije uzet u krug izabranih. Postoji teza da je ćosić ipak bio učesnik na izradi ovog dokumenta, „spolja“ sugerišući šta treba da piše. Glavni autori „Memoranduma“ bili su Vasilije Krestić, Kosta Mihailović i Mihailo Marković. Krestić kasnije nije krio da je autor najspornijih pasusa ovog dokumenta, koji će potpaliti maštu radoznalih. Glomazna propagandna mašina bivše SFRJ krenula je u svakodnevnu osudu „Memoranduma“, što je samo davalo na popularnosti tom dokumentu.? Malo ljudi je znalo šta tamo piše. Tamo nije rečeno ništa od onoga što javnost nije već znala. Ali ovaj zbir opštih mesta postaje nekakav nemušti manifest srpskih nacionalista, nevažan po sadržaju, bitan iz inata, ali i hrana šovinistima iz drugih jugoslovenskih republika. Ovaj dokument napali su svi, a i akademici. Bili su to Pavle Savić, čuveni fizičar i Vasa čubrilović, jedini živi svedok sarajevskog atentata 1914.
SANU je svesno pomogla ustoličenje Slobodana Miloševića kao neprikosnovenog vladara, a Dobrica ćosić javno egzaltira izjavom da se radi o savremenom Milošu Obiliću. Već u decembru 1986., godinu dana nakon galame oko „Memoranduma“, zakazana je vanredna skupština SANU, a političko rukovodstvo Srbije čekalo je da dokument bude osuđen. To se nije dogodilo. „Organizacija u organizaciji“ pod imenom „Odbor za odbranu slobode misli“ u kojoj je bilo puno članova SANU, žestoko je ustalo u odbranu „Memoranduma“. Osam akdemika potpisalo je pismo u kome je pisalo da nedovršen dokument u stvari ne postoji. Bili su to Desanka Maksimović, Dragoslav Srejović, Ivan Antić, Milka Ivić, Stevan Raičković, Olga Jevrić i Irena Grickat- Radulović. Pismo je pročitao Matija Bećković. General u penziji i akademik SANU Gojko Nikoliš smatrao je da atmosfera progona „Memoranduma“ ima sve elemente staljinizma iz 1948. Dobrica ćosić osuđuje srpsko rukovodstvo „zbog katastrofalne politike koju uporno sprovodi“ i govorio o pravu SANU da brine o budućnosti svoga naroda. Glasanje koje je usledilo bio je šamar ondašnjem srpskom rukovodstvu, rejting Akademije dignut u nebesa, a uvertira za dolazak Slobodana Miloševića odsvirana. Ostvarena je kompromitacija postojećeg političkog poretka, a naivnih falilo. „Memorandum“ nikada nije objavljen. Nastao kao fantomski, tako je i završio.
Za vreme dugotrajnog predsednika SANU Dušana Kanazira instalirana je nova politička linija prijema u članstvo ove institucije. Devedesetih godina u Akademiju su ušli i neki članovi SPS po partijskoj liniji, a pokojni književnik Miodrag Bulatović pravdao je svoje članstvo u toj partiji tako što je smatrao da mu je to jedini put do statusa „besmrtnika“. Miloš Crnjanski nikada nije primljen u SANU. Zato su potonji prvoborci nacional-socijalizma ulazili kao u kulturno – umetničko društvo.
Posle 5. oktobra 2000. godine premijer srpske vlade Zoran đinđić postavio je pitanje dalje budžetske egzistencije Akademije, i okrenuo je protiv sebe kompletan orkestar salonskih nacionalista, što je bilo dovoljno da postane arhineprijatelj jedne uspavane ustanove koja više nije bila potrebna političkim elitama. SANU je na izvestan način rehabilitovana pod vladom Vojislava Koštunice, ali njena dalja perspektiva nije izvesna.
Prodajnu mrežu otrgnuli su od Politika novine i magazini” a da nisu pitali „Politiku“ a.d. kao suvlasnika i UO Akcionarskog društva koji je predstavlja, a koji je na Skupštini od 30. jula 2005. izabran u novom sastavu na čelu sa predsednikom Emirom Kusturicom i članovima Matijom Bećkovićem, Aleksandrom Simićem, Predragom Mihajlovićem i drugima. Da bi uspeli u pljački teškoj više miliona evra, o kojoj su akcionari obavestili nadležne organe gonjenja i sve važne političke faktore, akteri sumnjive rabote bezobzirno su kršili normativna akta i zakone. Celu ovu mutljavinu transparentnom je učinio Marko Hinić, analitičar koji je, za potrebe menadžmenta razotkrio hronološku genezu ove protivpravne otimačine. Iz njegovog Pregleda transakcije prodaje „Politika Prodaja“ d.o.o. jasno se vidi da je u strukturi prihoda u 2004. prodaja duvanskih proizvoda imala učešće od 34,2%, dok su izdanja PNM-a (15,7%) i ostala izdanja (28,4 %) u prihodu zajedno imala 44,1%. Hinić je naveo da je beogradska firma „Appraisal Associates“ 30. juna 2005, na dan kada je Udruženje akcionara izabralo novu upravu, poslala izveštaj o „fer proceni“ vrednosti osnivačkog kapitala PNM-a u „Politika Prodaji“. Taj kapital procenjen je na 2,5 miliona evra, a imovina koja se prenosi iz PNM-a na „Politika Prodaju“ vredela je 8,6 miliona evra. Kako je dug „Politike“a.d. VAC-u, navodno, iznosio tri miliona evra (za uzeti kredit), ispalo je da su Nemci toliko platili „Politika Prodaju“ (a stvarno je taj dug „prelomljen“). Gde je onda „nestala“ razlika od 5,6 miliona evra (do prenesene vrednosti od 8,6 miliona evra), i kakva je u svemu ovome uloga Branka Pavlovića, koga su za isplaćenih 1,5 milion dinara angažovali da akcije malih akcionara realizuje prodajom na Berzi, a on ugovornu obavezu nije ispunio. Šta je i sa zahtevom za raskid kuporodajnog ugovora između „Politike“ i VAC-a, koji je baš Branko Pavlović podneo Trgovinskom sudu u Beogradu? Oni u koje smo se najviše pouzdavali stvarni su grobari „Politike“. Počev od Emira Kusturice kao predsednika UO, do Matije Bećkovića koji je tu da bi pokrivao sumnjive radnje svog zeta Srđana Janićijevića, Aleksandra Simića koji je eksponent interesa aktuelne vlasti, suprotnih interesima 6.366 akcionara koji su nekada imali više od trećine, a sada svega 24 odsto akcija na papiru, i Predraga Mihajlovića koji zastupa interese Komercijalne banke, negdašnjeg poverioca „Politike“. Svi oni, zajedno sa direktorom „Politike“ a.d. zubarom Zoranom Vacićem, koji osim zuba vadi i „vilice“ i sa Brankom Pavlovićem, koji je prelaskom u njihov tabor došao u otvoren sukob interesa i gladnim penzionerima mora da vrati uplaćene članarine od po 1.000 dinara zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, moraju da odu. Ako ne drugačije, prisilićemo ih na taj čin štrajkom glađu”, tvrdio je predsednik Skupštine akcionara.
Kad se u političko, duhovno, estradno- medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi, dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka: Na Marijinoj i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću). Zgodan primer je porodica Bećković. Akademik Matija Bećković je srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Njegovu kćer, Olju Bećković, autorku emisije Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično svrstavaju u tabor DS, dakle Tadićevaca, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića (suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a akademik Bećković član je UO Politika a.d. U javnosti Bećkovići su, za razliku od Ilića, poznati po tome što nikad ne govore jedni o drugima. Pred izbore DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom izbornom krugu. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom čolićem, pa koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS, i završna konvencija na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga.
218. Olivera Jevtić, najbolja atletičarka Srbije
219. Goran Stojiljković, direktor Zdravlja aktivis
220. Vojin Starčević, vlasnik Polimarka
221. Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike
222. Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije
223. Borislav Radosavljević, direktor OMV u Srbiji
224. Ljuboja Stefanović, vlasnik preduzeća Steko
225. Zvonimir Nikezić, direktor Ces Mekona
226. Branka Vidić, direktorka Instituta za veterinu Novi Sad
227. Milenko Kostić, vlasnik Auto čačka
Uprava za javne prihode je odlučila da preko 200 luksuznih automobila za pojedine ministre i svu silu direktora, budu isključivo marke škoda”. Kao što je poznato, u žestokoj konkurenciji zvučnih imena iz automobilskog biznisa, za ugovor težak oko 2,2 miliona evra pobedio je uvoznik Škode” za Srbiju, Auto čačak”. Dok pojedini učesnici upozoravaju da je nemoguće da jedan ponuđač bude najbolji u desetak propisanih kategorija i najavljuju tužbe, zli jezici tvrde da je na tenderu stvar malo pogurao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, inače zemljak i prijatelj Milenka Kostića Koleta, vlasnika Auto čačka”. Ipak, ovaj čačanin, koji važi za jednog od pet najbogatijih privrednika u moravskom kraju, bio je znamenit i pre no što je postao ekskluzivni dobavljač limuzina za državu. Pre tri godine se u javnosti digla (a potom i slegla) velika prašina, jer je Milenko Kostić u rodnom selu pored čačka podigao crkvu na temeljima bogomolje iz 18. veka. Iako je bio dužan da konzervira srednjevekovne ostatke, on ih je porušio, a u novoj crkvi je umesto ikona osvanula freska na kojoj je – sam ktitor” sa porodicom! Kostić je iste godine kupio i tzv. gradsku kuću, iz koje je izmeštena etnografska postavka Narodnog muzeja, a direktorka muzeja Nevenka Bojović uzalud upozoravala da će, ukoliko čačanska opština ne donese odluku o realizovanju memoranduma o namerama koji je već potpisan, ovaj grad izgubiti izložbeni prostor i dečiji vrtić, a Kostiću morati da plaća ekonomsku cenu zakupa. Pravi zlobnici danas tvrde da je tihi partner Auto čačka, a time i liferant vozila za državne organe, Milorad Luković Legija. Šumadijski Kole je zbog veza sa komandantom crvenih beretki” već hapšen u policijskoj akciji Sablja, posle atentata na premijera Zorana đinđića. Kole je pušten posle nekoliko nedelja, zajedno sa jednim upravnikom zatvora i dvojicom lokalnih biznismena, a pred medijima ga je branio tadašnji gradonačelnik čačka. U emisiji RTV B92 Velja Ilić je rekao da nije on (Kostić) kriv što je Legija ručao u njegovom restoranu prilikom boravka u čačku… To je javni restoran, kod njega je ručao Jovica Stanišić za vreme jednog boravka pre atentata, kad se sreo sa Emirom Kusturicom”. Kostić je i godinu dana ranije bio pod istragom Okružnog javnog tužilaštva u postupku protiv Branislava Uskokovića, bivšeg direktora Elektrodistribucije Beograd, zbog potkradanja ovog javnog preduzeća. Bivši direktor EDB teretio se i da je od Kostića naručio 6 kamiona mercedes”, iako nisu bili potrebni EDB-u. U međuvremenu, Kostiću je zabranjeno i da bude finansijer fudbalskog kluba Borac jer je napao sudiju na utakmici. Uprkos svega, vlasnik Auto čačka” pobeđuje na tenderima.
228. Vasiljka Radulović, generalna direktorka Fidelinke iz Subotice
229. Bosa Nenadić, predsednica Ustavnog suda Srbije
230. Vladimir čupić, predsednik Izvršnog odbora Hipo Alpe-Adrija banke
231. Milorad Pavić, najprevođeniji srpski pisac
232. Radislav Rodić, vlasnik Glasa javnosti i Kurira
233. Predrag Ejdus, upravnik Narodnog pozorišta
234. Ljubica Marković, direktor agencije Beta
235. Dragan Džajić, fudbalska legenda
236. Zoran Višnjić, generalni direktor Unika osiguranja Srbije
237. Dušan Kovačević, najpoznatiji dramski pisac
238. Jovan ćirilov, dramaturg
239. Isidora Žebeljan, kompozitorka i najmlađi akademik
240. Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša
241. Slobodan Mićić, vlasnik agencije Kontiki
242. Dušan Ivković, selektor košarkaške reprezentacije
243. Žaklina Nikolić-Kušić, vlasnica agencije Publicis
244. Željko Obradović, trener Panatinaikosa, prvaka Evrope u košarci
245. Ratko Butorović, biznismen iz Novog Sada
246. Bojan Bošković, generalni menadžer Egzita
247. Aleksandar Stojanović, vlasnik firme Zlatiborac
248. Aleksandar Milićević, predsednik UP Elektromreža Srbije
249. Miroslav đukić, selektor fudbalske reprezentacije Srbije
250. Aleksandar Šoštar, pomoćnik ministra za omladinu i sport
251. Milorad čavić, najbolji srpski plivač i evropski rekorder
252. Marija Šerifović, pobednica Evrosonga 2007. godine
253. Aleksandar Šapić, najplaćeniji vaterpolista na svetu
254. Mirko Todorović, vlasnik modne konfekcije Todor
255. Milorad Majkić, vlasnik lanca kockarnica Aleksandar
MILORAD MAJKIć rođen je 1950. u Višegradu, otuda ne čudi što se izjašnjava kao Bosanac. Završio je srednju školu. Šta je sve radio, poznato je, verovatno, samo njemu. Ono što je procurelo u javnost – čovek je imao restoran u Zagrebu, gde je živeo do početka raspada Titove Jugoslavije. Po dolasku u Srbiju, za nastavak uspešne poslovne karijere zafalilo mu je para, pa ih je pozajmio od onih koji su imali. Tako je otvor
