Istorija

Од 27. августа 1855. године (када је, по свом тестаменту, положен у капелу посвећену стрицу, имењаку, коју је за живота подигао) па до тужног 12. августа 1916-те, када су Аустријанци, након бомбардовања, оскрнавили ову светињу и ископали Његошеве мошти – да би, затим, потпуно разрушили капелу и, уместо ње, подигли, на врх Ловћена, споменик својој победи над Црногорцима. Расписан је и конкурс за предлог изгледа овог тријумфалистичког споменика, али је крај рата прекинуо сву ту лудорију. А Његошеви посмртни остаци су то време окупације провели у кивоту, у Цетињском манастиру. Док су врх Ловћена прекривали остаци (из Бококоторског залива) бомбардоване капеле. Стара капела Како су Црногорци заборавили (не сви, али део њих) ту срамоту коју су им тад нанели Аустријанци, Хрвати, Словенци, Мађари, Чеси и други народи са униформом хабсбуршких освајача, нити знам, нити разумем. Из неког разлога, многи међу њима су почели да ”окупацију Црне Горе” везују – насупрот свакој логици – за њене ослобод..

ФОТОГРАФИЈЕ ШИРОМ ЦРНЕ ГОРЕ ГОВОРЕ ВИШЕ ОД РЕЧИ… 9.фебруар Литије су организоване у скоро свим црногорским градовима. Фотографије преузете са ФБ страница

Приредио Ђорђе Бојанић После априлске катастрофе и уласка немачких окупатора у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца. Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности. Мало људи је говорило да је то изазивање тада најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину. Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта са Хитлером, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ. Са ширењем устанка и јачањем отпора указала се потреба окупаторима, немаца за стварањем једног затвор..

Фотографије говоре више од речи… Херцег Нови Бело Поље Никшић Подгорица Пљевља Мојковац Брезојевице – Мурино, на -10 степени Жабљак Беране *Фотографије преузете са Фејсбука и интернета Приредила Српска историја

Руска делегација која борави у Нишу а коју предводи Димитриј Рудољфович Тарасов (начелник одељења економског развоја Василеостровске општине Санкт Петербурга), броји више од 20 чланова, представника града Санкт Петербурга и Василеостровског округа, привредника, удружења православних привредника са председником удружења. Ђорђе Бојанић и Наталиа Коцев са књигом РУСКО-СРПСКА МЕЂУНАРОДНА ПРОСВЕТНА САРАДЊА (ОШ ,,Бубањски хероји“) Контакт је направљен новембра месеца када је заменик градоначелника Ниша проф. др Милош Банђур био у посети Василеостровском округу (Руска Федерација). Контакт је направљен са Александром Лисовим (руководилац непрофитне организације „Добар човек“) и Наталиом Коцев (руководилац Фонда међународног јединства православних народа у Србији), преноси Ђорђе Бојанић. Икону Свете Ксеније Петербуршке и њене свете честице манастиру Свети Роман предао је јереј Артемијe Наумов, Управитељ Храма Светог Александра Митрополита Московског и храма Св. Серафима Висоцког. У видео прил..

Разлози Ми Срби западно од Дрине и Дунава који имамо још увијек свјежа сјећања на концентрационе логоре у Н.Д. Хрватској и масовна убијања и изван њих, знамо да је опасно по живот у све чешћим случајевима изјаснити се као Србин. Дакле, за нас западне Србе је ово често опасно по живот. Источно-дринско-дунавски Срби немају ово искуство, осим у дијеловима садашње територије Србије која је тада била дата НДХ-ој. Западни Срби из страха и угрожености голе егзистетнције се углавном не изјашњавају као Срби, него најчешће као Хрвати, ако су прије тога постали римо-католици. Понеко које био православни вјерник па желио остати у тој вјери, а бити Хрват, има у ту намјену формирану „Хрватску Православну Цркву“, нешто слично као и „Црногорска Православна Црква“. Понеко ко је родом или поријеклом из Црне горе се изјашњава као Црногорац, јер то није угрожавајуће ни за једну страну. Ријетки остају неизјашњени, јер је то чак опасније од изјашњавања припадности Србима. Личиш на Србина, додуше и на Хрват..

Занимљиво подсећање на Ленку објављено је у косјерићком часопису „Наш траг”, листу за чување и неговање традиције ослободилачких ратова Србије који издаје Општинско удружење потомака ратника 1804–1920. „Љубомир Марић”. Текст о Ленки под насловом „Жена храброст” написала је млада Марија Јоксимовић, ученица трећег разреда Техничке школе из Косјерића, уз сугестије професорке српског језика Славице Јовановић. Пише Марија да је Велики рат прекинуо многе снове о мирном животу, срећи, породици, па и младе Ленке Пјевић из Биоске: „Иако је била већ стасала за удају, те 1916. године уместо венчанице обукла је комитско одело. У Србији су остали само старци, болесни, изнемогли и они који нису хтели или могли да напусте отаџбину. Хране нема довољно, често се гладује. Најгоре је било у планинским крајевима. Ту се и усред мира једва преживљавало. Баш такав један крај било је и село Биоска под Таром. Аустријанци немилице отимају храну, муче локално становништво.” То Ленка Пјевић, која је имала чети..

Kрајње необичан поступак Радомира Путника, који је одликован не само домаћим већ и страним ордењем, интригирала је јавност па му је једном приликом неко поставио питање зашто је то тако. Његов одговор и данас фасцинира многе, а војвода је и због њега заслужио да уђе у српску историју – Моје декорације су испод мундира – у једној реченици је одговорио војвода Путник. Поред умерености и жеље да не наглашава своја одликовања, Путник је вредан дивљења и због чињенице да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте, три динара дневно. Преузето НАЦИОНАЛИСТ

ЕВО КАКО СМО ПОЧЕЛИ И СТИГЛИ ДО КЊИГЕ… (књигу у ПДФ формату можете преузети кликом на овај линк) Интернет, колико има својих лоших страна, толико има и добрих, јер је за овај спој свакако заслужан напредак технологије и обострана братска љубав. Да није било Фејсбука (ФБ), можда се не би родила ова идеја. ,,Познанство са руским колегама почело је преко ФБ странице и сајта где сам главни уредник srpskaistorija.com, ту се и зачела идеја о нашој сарадњи, која траје више од пет година. Предлог за израду првог међународног угледног видео часа са темом „Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века” дошао је од стране српског пријатеља, руског професора историје Александар Николаевич Муравјов, који је тада радио у Поњкинској основној школи из Ивановске области (Руска Федерација)“, каже Ђорђе Бојанић. Ово је књига која ће моје ученике, моје сараднике и мене да прати до пензије. Она ми даје постицај и енергију да наставим даље. Која ће да нас сећа на лепе тренутке… а доста..

Никшић Подгорица Беране Будва Пљевља Бар Херцег Нови Бело Поље Пипери Биоче Косијерево Фотографије су преузете са фејсбук страница Приредила Српска историја