Prvi veliki uspesi i nezaboravna slavlja fudbalera i navijača Sinđelića počela su pre nego što je srpski fudbalski klub iz Melburna navršio tri godine postojanja. Nezaboravna prva promocija u viši rang ostvarena je 1987. godine i ubraja se u najveće uspehe Sinđelića. Takođe, bilo je i drugih titula, nizova pobeda i trofeja u raznim kup-takmičenjima, a izgradnja stadiona u Ardiru smatra se takođe za jedan od naznačajnijih događaja u klupskoj istoriji.
Ipak, ta 1987. smatra se za najuspešniju i navijačima najdražu godinu. Tada je Sinđelić predvođen trenerom Radosavom Radetom Jovičićem kao prvak Druge divizije izborio plasman u Prvu državnu ligu. Od početka sezone bilo je jasno da klub ima ekipu za visoke domete, jer su zabeležene četiri pobede u prvih pet kola. Usledila je i rekordna pobeda od 7:1 protiv Eltama, a pamtiće se i trijumf nad Morningtonom od 7:2, u kojem je golgeter Toni Marčet čak šest puta tresao mrežu rivala.
Ova ubedljiva pobeda dovela je Sinđelić na samo bod zaostatka iza vodećih timova lige Murulbarka i Sandrigem sitija, s tim da je srpski klub imao meč manje jer je utakmica 20. kola protiv Altone bila odložena. Situacija je bila jasna, Sinđi je bod bio dovoljan za drugo mesto i promociju, a pobeda je donosila titulu prvaka Druge divizije. Iako se igralo u gostima, tog popodneva niko nije mogao da zaustavi razigrani Sinđelić. Altona je savladana sa 3:1 i počelo je slavlje za pamćenje.
Već naredna 1988. donela je novi trofej – ovaj put Državni liga kup Viktorije – osvojen pobedom u finalu nad Murulbarkom – 1:0. Jedini gol postigao je Kris Andriotis, nekadašnji napadač Južnog Melburna. U debitantskoj sezoni u Prvoj diviziji Sinđa je zauzeo sedmo mesto od 14 timova.
Ubedljivi trijumf
Ovo takmičenje, Prva divizija Viktorije, u kojoj se klub najduže najduže i zadržao kad se računaju sve sezone od osnivanja do danas, rang je koji prema mišljenju članova i pristalica kluba najviše i odgovara Sinđeliću. U poslednje dve sezone bilo je ozbiljnih pokušaja da se klub vrati u Prvu državnu ligu, ali je povratak u oba pokušaja „za dlaku“ izmakao iz nekih opravdanih, ali i ponekih možda neopravdanih razloga.
Posle uzastopnih 15 godina u Prvoj diviziji, Vestgejt je 2002. po prvi put ispao u niži rang, gde se zadržao naredne četiri godine – prve tri s promenljivim uspehom, a onda je došla 2006. kad je Sinđa rušio rivale redom i završio sezonu na šampionskom postolju sa šest bodova više od drugoplasiranog Kilor Parka. Ključni igrači te godine bili su golgeter lige Dominik Murdaka, zatim Dejan Vasić, Milan Savić, Džo de Bono…
Posle ove šampionske titule ubrzo je usledio strmoglavi pad, dva uzastopna ispadanja u niži rang, 2008. i 2009. da bi 2010. bila osvojena nova titula, ali ovaj put u Trećoj ligi Viktorije, u koju se srećom nikad više nije vraćao. Danas je Sinđelić stabilan član Druge divizije.
Inače, klub se okitio i još jednim trofejom – u Državnom liga kupu Viktorije 2001. godine.
Važniji svesrpski kup
Fudbaleri Sinđe su 1993. godine bili finalisti Hari Armstrong kupa, takođe značajnog i zvaničnog takmičenja Fudbalskog saveza Viktorije. Međutim, kako je ovo finale bilo u isto vreme kad se u organizaciji Sinđelića u Kiloru održavao Karađorđev kup, tadašnji funkcioner kluba Aca Sofranić je smatrao da je Karađorđev kup važnije takmičenje od Hari Armstrong kupa. Zato je na ovo finale poslao mladi i neiskusni tim, a sve iskusnije i kvalitetnije igrače zadržao u timu za svesrpsko fudbalsko takmičenje na prostorima Australije.
Imao je Sofranić i razloga za to. Kako je tih godina osvajač Karađorđevog kupa naredne godine bio organizator, Aci Sofraniću je bilo važnije da Sinđelić bude pobednik i naredne godine ponovo dobije domaćinstvo, iako je po mnogima takmičenje pod Fudbalskim savezom Viktorije i te kako značajnije, ali popularni Aca se nosio idejom šta je povoljnije i korisnije, prvenstveno finansijski za sam klub. Sinđelić te godine nije osvojio ni jedan ni drugi trofej, a inače je petostruki osvajač Karađorđevog kupa – 1989, 1990, 1991, 2002. i 2006. godine.
Nezaboravne 1987. godine ekipu su pored pomenutog Marčeta nosili i prvi strelac lige Pedro Gasko i nekadašnji fudbaler Džasta i bivši reprezentativac Australije Džo Picioane, koji je za sjajne igre te sezone zaslužio zvanje igrača godine u Drugoj diviziji. Pamti se i doprinos Bate Jovića, Milorada Gelića, Zorana Pasoskog i drugih.
Predsednici Sinđelića
Čedomir Vulović (1985-86, 1990), Dragutin Ivanović (1986-87), Andrija Sofranić (1987-88, 1991-92), Rajko Gnjidić (1988), Dragan Đorić (1989), Tomo Radosavljević (1993), Milenko Šišmanović (1994), Milan Cvetković (1995-96, 2007), Branislav Papić (1997), Rade Nešovanović (1998), Goran Pejčić (1999), Đorđe Đukić (2000), Đorđe Ćirić (2000-01), Dušan Kalezić (2002), Mladen Bubulj (2003, 2012, 2018), Goran Pejčić (2004), Zoran Đurković (2005), Radosav Rade Jovičić (2006), Miroslav Bibović (2008), Steva Arbutović (2008-09), Slavko Kunešević (2010, 2013-15, 2016-17), Vjekoslav Brđanin (2011), Milan Jakovljević (2013), Slobodan Bobi Vulović (2016), Blagoje Pače Šišmanović (2019-2020).
Lična karta
Osnovan: 18. februara 1985.
Klupske boje: crveno-plavo-bela
Trofeji: Prvaci Druge divizije (1987. i 2006), prvaci Treće divizije (2010), pobednici Kupa Viktorije (1988. i 2001), osvajači Karađorđevog kupa (1989, 1990, 1991, 2002. i 2006)
Nagrađivani igrači: Dragan Vasić (prvi strelac Druge lige Viktorije 1986), Džo Picioane (najbolji igrač lige 1986. i 1987), Pedro Gasko (prvi strelac Druge lige 1987), Zoran Todorovski (prvi strelac Prve lige 1995), Robert Georgieski Čopa (prvi strelac Prve lige 1996), David Maglovski (najbolji igrač lige 1998), Duško Delić (najbolji igrač Prve lige 2001), Dominik Murdaka (prvi strelac Druge lige 2006), Volkan Kalajdži (najbolji igrač Treće lige 2010)
Najviše utakmica: Džozef De Bono (242 utakmice – 38 golova), Milorad Gelić (229 utakmica – 56 golova) i Zoran Roksandić (211 utakmica – 3 gola).
Sutra – Istorija srpskog sporta na Petom kontinentu (12): Let Orlova nad Kanberom
Чланак Istorija srpskog sporta na Petom kontinentu (11): Šampionske titule za nezaborav се појављује прво на Vesti online.
