Istorija

КРСНА СЛАВА је докуменратни филм који су ученици ОШ ,,Бубањски хероји“ из Ниша направили пре две године у склопу руско-српског међународног пројекта у циљу да се другарима из русије приближи наш обичај слављења СЛАВЕ. Документарац се састоји из два деле, први у Цркви Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини (Ниш) уз благослов за снимање оца Владана. Ту смо представили литургијски део, сечење славског колача и историјски део КРСНЕ СЛАВЕ. Други део је снимљен у учионици који се односи на кућни део, долазак и пријем гостију на славу. У целом овом осмишљавању , како сценском тако и текстуалном делу велику помоћ и подршку имао сам од вероучитеља, ђакона Дејана Јовановића, наглашава Ђорђе Бојанић. Слављење крсне славе је остала једина, непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа, Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у т..

Приредила: Драгана Б. Мијушковић Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства прије 173 године, тачније 1846. објавио је етнографску карту Аустријског цартства. На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба. Картограф је врло прецизно без икаквих личних интереса навео колико на тој територији живи и ког становништва. Из овога се види да је на тлу тадашње Хрватске, Срба било три пута више у односу на Хрвате. Овај етнографски податак, као и етнографску карту Европе из тог периода могу се наћу у трећем тому Енциклопедије Catena mundi III. Следеће године, односно 1847. исти германски картограф објавио је етнографку карту Османског царства на тлу Европе. На простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живјело је 99% Срба. „Ту није било нити Бошњака, нити Босанаца, није било ни Црногораца“, објашњава главни уредник издавачке куће Catena mundi Нешић Слободан. На овај начин, велики картограф в..

Српски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје вријеме. Тако је подигао прије 1310. године, три нове цркве – Св. Тројице, Св. Николе „Орфана“ и Св. Ђурђа, а „обдарио даровима“ постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и „царски двор“ – своје палате гдје је много боравио. Српски народ је опјевао средњевековног витеза српског „боланог“ Дојчила (Дојчина) из Солуна: „Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина…“ То је био војвода Војин Дојчиновић. По извјештају француског генерала Мармона из 1807. године, наводи се за Солун (град у Турској царевини): „језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина хришћани.“ У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу „Велика Источна гостионица“ у којој се Срби приређивали друштвене забаве. Он је отворио још једну гостионицу ..

Не скрнавите празник, ускоро је Свети Лука и Свети Петар Цетињски. Не шијте костиме за децу, не облачите их и не маскирајте у оно што њима не припада, не шаљите их да звоне по туђим кућама и становима, деца не знају шта представља Ноћ вештица и ко га прославља… свакако њима је то занимљиво, и не могу да схвате. Ви као родитељи морате их научити, имамо ми доста наших лепих православних празника, за понос. Ми имамо наш празник КРСНУ СЛАВУ, да ли неки американац, енглез зна нешто о нашој КРСНОЈ СЛАВИ, и како се долази на СЛАВУ и како домаћин отвара врата, и кога ће угледати, свакако свог рођака, пријатеља лепо обученог и веселог… ? Зашто би нам све туђе било лепше и драже? Како рече свети Николај Велимировић, у данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава. И ми имамо Беле Покладе, народни празник Словена, прослављају их Православни хришћани. А..

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА … – Ваша мајка као мала девојчица доживела тешку судбину? – Моја мајка Милка (девојачки Деветак), родом из Мале Градусе на Банији је имала две године када су јој хрватске усташе одвеле оца Ђуру и ђеда Душана у Јасеновац, одакле се никада нису вратили… А начин на који се њен тата последњи пут опростио од ње представља страшни и величанствени пример страдања нашег народа у њиховом завичају окупираном од стране Павелићевих монструма у човеколиком обличју. Наиме, хрватски војник, иначе предратни Ђурин пријатељ, допустио му је да се, пред одлазак из Градусе пут јасеновачког логора, поздрави са својом Милкицом. А када ју је донела њена тетка Марија, Ђурина сестра (и сама девојчица), Хрват се одједном испречио пред очинским загрљајем и тражио нешто заиста језиво од свог доскорашњег друга из суседног села. Цинично и нељудски је захтевао да Ђура прође шаком кроз оштри бајонет и тек тако успе да помилује своју двогодишњу љубим..

Када се почев од 1924, по налогу Коминтерне, КПЈ почела да бори за укидање „великосрпске хегемоније“, започело је тугаљиво утврђивање које су то земље несрпске (словеначке, хрватске, албанске итд.), а које једино могу бити српске. Тиме су на посредан начин утврђене и границе неке будуће, авнојевске или брионске Србије. Већ 1924. године КПЈ је оспорила припадност Војводине Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у Војводини“. А како је утврђена и дужност Партије да помаже покрете угњетених нација у циљу образовања независних држава и „ради ослобођења Албанаца“, прећутно је оспорено право Србије на крајеве насељене Албанцима. На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године. У резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија већ и Црна Гора и Војводина, чиме је оспорена ваљаност о..

Турски владар познат по садистичкој суровости према православним Србима (која није приказана у серији), после освајања града 1521. и убијања и протеривања комплетног становништва, однео је и свете мошти свете Петке на свој двор, где су остале до његове смрти. Традиционално место ходочашћа на дан Свете Петке је црква Ружица на Калемегданској тврђави. Срби сваке године овде долазе из свих крајева Србије, свако са својим циљем – неки у нади да ће их чудотворна вода исцелити од болести, а неки јер славе крсну славу. Култ Свете Петке одавно је присутан у нашем народу, а њене мошти биле су у Србији све до 1521, када их је украо султан Сулејман и држао на свом двору све до смрти. Касније су мошти пребачене у румунски град Јаши, а данас се у Београду налазе два прста десне руке ове српске светитељке. Преузето СРБИН.ИНФО

Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања В-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио! Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гђе је учио Војно-техничку школу. Када су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. НА ЧЕЛУ ТРОЈКЕ Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југо..

ЗОРАН ШАПОЊИЋ датум: септембар 2004. У рано септембарско јутро врхове планине Гиљеве попала магла. Она јутарња, више измаглица но магла, понегде прозирна па сунчеви зраци кроз њу праве велике, тешке, шарене завесе окачене по косама и клекама, понегде густа ко вуна вуче се доловима, закачи је јутарњи поветарац, подигне увис, заковитла, избаци јој праменове, изненада је пусти, а она се свали међу клеке, легне на беле стене разбацане по пустари около, угаси зрак сунца који се до тог трена весело вртео у капи росе на врху жуте травке. Стојимо на планинском превоју, на широком каменом друму Ташо Хамидовић и ја. Он горштак, крупних костију, широк, распречио опанке на сред пута, стоји и ослушкује, “еда ли се ико иђе од чобана Рамиза Таића”, чији су торови горе у магли, чује. Или чобани или бронзе и звона на вратовима овнова. Срели смо се два сата раније, у пространом пољу иза Сјенице, ударио он пешке низ поље, ја колима уз поље. – Сабахајрула – поздравио ме у сред поља, у полумраку, кад са..

Prvih nedelja 2018.godine, dok je bolovao od srca, akademik, prof. dr Kaplan Burović završava pripremu za štampu dvije njegove nove knjige: KNJIŽEVNIK – krivično osuđena pripovetka i ISTINA JE NEUNIŠTIVA – zbornik studija i članaka. Uzalud su ga iz mjeseca u mjesec zvali u bolnicu za operisanje srca. Sve...