Istorija

Зидање Скадра на Бојани испевао је старац Рашко, а забележио Вук Стефановић Караџић и представља најбољу песму о узиђивању живог бића у темеље неке градње. Јакоб Грим песму је превео на немачки и рекао је да је једна од најдирљивијих песама свих народа и свих времена. Са друге стране, чувени Гете није делио Гримово мишљење, па је изјавио да је дух песме “сујеверно варварски”. Главни актери песме су ликови из српске историје, Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Иако се у песми спомиње и трећи брат Гојко, историјски никада није потврђено да је он заиста постојао, већ се верује да је плод колективне маште. Народни певач уграђује у песму лик краља Вукашина у познату епску концепцију неверника који први погази реч и открива својој љуби поруку виле да ће у темеље града бити узидана ручконоша која сутрадан дође да донесе мајсторима ручак. Насупрот Вукашину, народни певач ставља младог Гојка, као трећег брата, најпоштенијег, највећег јунака, најдостојанственијег. Од све браће, једини Гојко не ка..

Сава путује између Свете Горе и Константинопоља, а кад Србији запријети пропаст од грађанског рата, он се враћа кући да је спасе. Кад смири ситуацију у земљи, он одлази у Свету земљу гдје купује три манастира. Преваљује хиљаде километара кад се копном путовало пешке или на коњу, а по мору једрењацима Хиландарски монах Сава Српски, пре пострижења принц Растко Немањић, био је међу савременицима славан као дипломата, преговарач, свјетски путник, просветитељ, законописац, творац националне цркве. Историчари указују да је Сава, иако по чину само монах, прекинуо грађански рат своје браће Стефана и Вукана, у који су умијешали као савезнике Угарску и Бугарску, доводећи Србију на руб пропасти. У најтежем тренутку појавио се Сава с групом Хиландараца, бивших службеника Немањиног двора, и очевим моштима, зауставио је грађански рат и својим ауторитетом практично поставио на престо првог српског краља Стефана. Доцније је у контактима с папом издејствовао да овај из Рима од папе добије круну, а кр..

Објављен водич  „Српске светиње Шар-планине, Призрена и околине“ др Александре Новаков         Живе светиње у којима се служи Литургија   Водич је написан да се српској али и светској јавности укаже на постојање 55 светиња (цркве у којима се литургија служи) на једном тако малом простору                                                                                                                            У издању Косовскометохијског одбора Матице српске...

Жалосно је данас видети како поједине индивидуе каче по својим ФБ профилима и жврљају по фасадама зграда симболе фашизма и нацизма （Хитлер, кукасти крст, нацистички подрав…). Питам се да ли смо уопште свесни какво зло нама Србима су нам нанели нацисти и фашисти. Изгледа да ништа не знају о злу нацизма и фашизма. Да ли знамо да су под тим симболима усташе клале нашу децу и род? Зар заборављамо и зло које су нам приредили на данашњи дан у Крагујевцу, када су и децу (ђаке) стрељале геноцидне нацистичке и фашистичке звери. Као уредника сајта Српска историја и као наставника историје та појава ме доста брине. Зар ми немамо наше симболе (заставе, грбове, генерале, краљеве, цареве, патријархе, поздрав са спојена три прста…)? Што даље од тих сурових идеологија и симбола, које нам ништа добро нису донеле… сем убиства, патњу и разарања. Окупимо се и ујединимо се око своје историје и симбола, то нама припада, то смо ми. Приредио Ђорђе Бојанић

Тог 7. октобра 1915. године, мајор Краљевске српске војске Драгутин Гавриловић одржао је чувени говор браниоцима српске престонице, када је његов батаљон био посљедња резерва у одбрани Београда. Окупивши своја три вода, као и остатке већ расутих јединица испред кафане „Јасеница“, Гавриловић је одржао говор који је ушао у војне енциклопедије и уџбенике реторике, и о коме се прича преко сто година. „Јунаци, тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“. Силно мотивисани браниоци Београда кренули су у јуриш и – вјечну славу. Преузето ИН4С

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА … – Ваша мајка као мала девојчица доживела тешку судбину? – Моја мајка Милка (девојачки Деветак), родом из Мале Градусе на Банији је имала две године када су јој хрватске усташе одвеле оца Ђуру и ђеда Душана у Јасеновац, одакле се никада нису вратили… А начин на који се њен тата последњи пут опростио од ње представља страшни и величанствени пример страдања нашег народа у њиховом завичају окупираном од стране Павелићевих монструма у човеколиком обличју. Наиме, хрватски војник, иначе предратни Ђурин пријатељ, допустио му је да се, пред одлазак из Градусе пут јасеновачког логора, поздрави са својом Милкицом. А када ју је донела њена тетка Марија, Ђурина сестра (и сама девојчица), Хрват се одједном испречио пред очинским загрљајем и тражио нешто заиста језиво од свог доскорашњег друга из суседног села. Цинично и нељудски је захтевао да Ђура прође шаком кроз оштри бајонет и тек тако успе да помилује своју двогодишњу љубим..

(Беседа Милана Ружића са свечаности доделе награде „Скадарлијски боем 2019“ Петру Божовићу, 12. октобра у Београду.) „Ако ћемо говорити о Пери Божовићу, не можемо не говорити о величини, како год вам то звучало. Ако ћемо му додељивати награду, не можемо му доделити било какву. Ако ћемо га понудити пићем, не можемо, а да није ракија и да је нема у неограниченим количинама. Пера Божовић је „глумчина“, „уметничка громада“, „боемчина“, „највећи понос српске културе“, али ми нико, док га нисам упознао, није рекао колики је човек у питању. Ово говорим алудирајући на његово човештво, а не на физичке пропорције. Чини ми се да нема човека као што је Пера, а да толико љубави може у њега стати нити има опрезнијег човека који је мање од њега просипа, али када се распе и отвори, нема онога ко га неће помешати са својим братом, оцем или дедом. У питању је велики песник, огроман глумац, сјајан пријатељ, још сјајнији супруг и родитељ, фантастичан редитељ и човек над људима. Црногорац међу Монтенег..

Ипак, оно по чему сви памте Петра Живковића, свакако је његов надимак Пера “фурунџија” или Пера “педер” због чаршијских прича о његовој наводној хомосексуалности. Петар Живковић је рођен 1. јануара 1879. у сиромашној неготинској трговачкој породици. У младости Живковић долази 1897. у Београд, престоницу тадашње Краљевине Србије, пошто је претходно завршио гимназију у Зајечару. Генерал Петар Живковић једна је од најинтригантнијих личности наше политичке историје. Нижи течај на Војној академији завршио је 1899. године и као коњички потпоручник службовао 3 године у Нишу, да би се потом дошколовао на Војној Академији. Након дипломирања, брзо је напредовао у служби, а завршио је и додатно школовање у оквиру 14. класе Више школе Војне академије. Од 1907. до 1909. године је био на усавршавању у Француској. Имао је чин капетана већ 1910. године, пуковника 1915. године. Живковић је сматран је за веома способног организатора, у потпуности посвећеног свом послу. Ред, рад и дисциплина били су ..

Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред. Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретк..

Данима је трајало иживљавање Брозових бандита, у коме је на разне начине убијено око 3500 српских младића, углавном припадника Српског добровољачког корпуса и више стотина четника. Поубијана Српска национална омладина била је највреднији део српства, која је годинама покушавала да се одупре злоделима агената Коминтерне у Србији. Ова „операција“ била је највећа „борбена“ акција словеначких партизана у II Светском рату. Ови „јунаци“ и „ослободиоци“ нису се нарочито истакли у борби против окупатора, али су врло крвожедно прионули на мучко убијање српске националне омладине. Овај догађај је за време Брозове СФРЈ био најстроже цензурисан, јер тековине револуције, братство и јединство нису дозвољавале да се истина пробије. И данас постоје они који су преживели стрељања. Упознао сам двојицу од њих. Наша емиграција успела је да сакупи готово сва имена пострадалих. Данас на Кочевском рогу постоји дрвени крст, спомен обележје. Кочевје – Титов најкрвавији злочин Књига „Кочевје – Титов најкр..