Istorija

Кањон Јерме се налази на неких 30 км од Пирота, као највећег града овог дела земље, а ту су и Димитровград и Бабушница, чинећи тако савршен троугао у чијем се тежишту налази ова авантуристичка атракција. Кањон је најлепши у оном делу реке који повезује Асеново кале и село Власи, где се може уживати у прелепом крајолику дужине неколико километара. Река Јерма извире у зони Власинског језера и одатле тече северозападно, према суседној Бугарској. Ту, код села Стрезимировца, одлази у Бугарску. У том делу прави величанствен ток пролазећи кроз Трновско ждрело, а потом прелепо заокреће и враћа се назад у Србију, као да жели да ода почаст земљи у којој извире. У тих 15км проласка назад, између висова Влашких планина (1442м) и Гребена (1337м) усечен је кањон Јерме, са два величанствена кланца Одоровско и Влашко ждрело, чије се стрме стене уздижу на висину између 300 и 400м, са ширином од 10м до 30м. Асеново кале је високо 1032м и врх је оближње планине Руј, а уједно је и једино место где кањон..

Minsk, 21. juna 2019.- Predsednik Aleksandar Vucic (L) izjavio je da sa premijerom Rusije Dmitrijem Medvedevim (D), sa kojim se sastao u Minksu, razgovarao o sitaciji na Kosovu i Metohiji i da mu je Medvedev preneo da ce Rusija podrzavati Srbiju i da ce i u buducnosti igrati veoma znacajnu ulogu u zastiti teritorijalnog integriteta i celovitosti Srbije. TANJUG/ PREDSEDNISTVO SRBIJE/ nr Председник Србије Александар Вучић угостиће у суботу премијера Руске Федерације Дмитрија Медведева. Обилази осам локација, чува га преко 5.000 полицајаца. Медведев долази у једнодневну посету Србији, поводом 75. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату. Према писању „Вечерњих новости“, осим више од 5.000 српских полицајаца и припадника тајних служби, руског премијера ће на оку држати и око 30 руских безбедњака. Безбедност у граду ће бити подигнута на највиши ниво, а 5.000 полицајаца је неопходно, пошто је планирано да Медведев за 12 сати, колико би требало да проведе у Београду, посети..

Пише, Војислав Мистовић У времену суровог отимања Косова и Метохије ваља се присјетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године, те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација. Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вјешто свијету приказују као Илири и старосједиоци. Коликo је велик раскорак између њихових жеља и реалности говори и примјер археолошког налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicës. Na карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Thomas Kitchin-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свијет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво ..

Памтиш ли Србине црвену реку што нам из груди тече?! Душан Басташић је оснивач и председник удружења потомака и поштовалаца жртава усташке НДХ-а – „Јадовно 1941.“ из Бања Луке. Срећом да сам у контакту са Басташићем, пренео ми је да промоцију филма ,,КРСТ НАД ЈАМОМ“ има у Врању 9. новембра у Дому Војске, па смо се договорили да и Ниш добије ту прилику. Хвала и генералу Милосаву Симовићу који је одмах препознао ове вредности и дозволио изложбу и пројекцију филма у сали Дома Војске у Нишу, наглашава Ђорђе Бојанић. Удружење „Јадовно 1941.“ од 2009. године посећује, истражује и обнавља сећање на места масовног злочина и српског страдања у комплексима хрватских усташких логора. Први су кренули беспутним јамама Велебита дижући глас да се више не сме ћутати о целом једном народу кога је злочинац уморио, а политика ућуткала; први су организовали ходочашћа највишој хумки српског народа, преноси Ђорђе Бојанић. Филм „Крст на јамом“, снимљен у продукцији Удружења „Јадовно 1941.“, говори о тим ..

Од Црне Горе као српске државе и народа, свега је остало око 28,73% становништва који се изјашњавају као Срби. На попису становништва у Црној Гори 1909. године од укупно 317.856 грађана огромну већину становника чинили су православни Срби (94,38%), док су остали углавном били Арнаути и муслимани. Српским језиком је говорило 95% становништва, а у малом проценту је било и становништва са албанским језиком као матерњим. Међутим перфидним уцјенама и политичком индокринацијом, уз заглушујућу пропаганду, одузима се национално биће већини Срба и они су по основу државности преводе у нову нацију – Црногорце, мијења им се властити језик и писмо, некритичким и насилничким односом власти према њима. Тако нијесу радили ни Турци за вријеме вишевјековног ропства. Пише Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори и потпредсједник СО Беране Зато, захваљујући промјени идентитета, Српској заједници у Црној Гори пријети асимилација и нестајање, што представници власти, а и један дио опозиције, нескриве..

(Беседа Милана Ружића са свечаности доделе награде „Скадарлијски боем 2019“ Петру Божовићу, 12. октобра у Београду.) „Ако ћемо говорити о Пери Божовићу, не можемо не говорити о величини, како год вам то звучало. Ако ћемо му додељивати награду, не можемо му доделити било какву. Ако ћемо га понудити пићем, не можемо, а да није ракија и да је нема у неограниченим количинама. Пера Божовић је „глумчина“, „уметничка громада“, „боемчина“, „највећи понос српске културе“, али ми нико, док га нисам упознао, није рекао колики је човек у питању. Ово говорим алудирајући на његово човештво, а не на физичке пропорције. Чини ми се да нема човека као што је Пера, а да толико љубави може у њега стати нити има опрезнијег човека који је мање од њега просипа, али када се распе и отвори, нема онога ко га неће помешати са својим братом, оцем или дедом. У питању је велики песник, огроман глумац, сјајан пријатељ, још сјајнији супруг и родитељ, фантастичан редитељ и човек над људима. Црногорац међу Монтенег..

Приредила Зорица Пелеш Рид је пролезећи Србијом ,запазио да је скоро на сваким вратима црна застава.Боравећи у Нишу, који је био привремена престоница Србије ( у коју се слио силан народ, бежећи пред Аустријанцима, јер до те силне бежаније у Нишу је било двадесет хиљада становника , а доласком избеглих тај број је нарастао на 120.000 ) Рид је био потрешен сликама људи које је видео на нишким улицама. О томе је писао: „Смрад у граду је био ужасан, свуда где год је било мало угажене траве окупљали су се јадници и биштили један другог од гамади… или су се грчили у грозници.“ *** Све ово што је Рид видео у Србији деловало му је грозно, али он није знао да српски народ никако није стизао да се опорави од силних ратовања. Јер, само што су се завршили Балкански ратови дошао је и Први светски рат и већ опустошену и осиромашену Србију додатно опустошио. Српски је војник био истовремено и српски домаћин, који је морао да напусти своје огњиште у свим овим ратовима, у којима су неизбежно и њих..

О здравству у Нишу бринуло се од античких времена. За то постоје многи докази: археолошки налази, бројни документи, чланци, студије, летописи…Са почетка првог миленијума историје града (320.г.н.е.) пронађене су скулптуре Хигије, богиње здравља и Асклепија, бога медицине, које јасно сведоче да је у древном Нишу здравству посвећена значајна пажња. Прохујали су потом векови разарања и подизања града, Константинова Медиана откривена је као кључ за одгонетке тајни читавог Балканског полуострва, а Ниш као значајан историјски и културни центар, родни град цара Константина, утемељивача хришћанства као државне религије познатог Римског царства. Историја Ниша бележи да је 1878.године, тек ослобођени град од Турака, од ранијих 30.000 становника, након разних болести и епидемија куге ( 1838), имао само 12.817 становника. Није било ни једног цивилног лекара, а услова за заразне болести и превише: улице прекривене ђубриштима рашчишћавају стотине кола која одвозе смеће, куће чатмаре са земљаним по..

Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!” Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај “липањски дан на Каптолу” овако описује: “Неке новине објављују афишама вијест о сарајевском атентату… у мраку Илицом и Јелачићевим тргом опет пламти протусрпски погром. Опет се носи слика Фрање Фердинанда као светачка икона… навалила руља вођена невидљивим хушкачима на Народну кавану, састајалиште хрватско-србске коалиције. Све је уништено, прозори разбити, камени столови полупани итд. (…) Редарство их куша спријечити, али демонстрантима је успјело пробити редарствени кордон, те поразбијати прозоре на кући начелника Хољца …” О..

Међу припадницима савезничких трупа Срби су били најромантичнији и најживописнији. Прошли су тешке борбе као и остали њихови савезници, али готово без помоћи и без савременог наоружања. Како би одржали бројно стање својих јединица били су принуђени да регрутују и жене. Те Амазонке биле су неустрашиве даме. Упознали су ме с једном од тих ратница чије су храброст, лидерске и војничке способности биле легендарне. Имала је чин пешадијске нареднице. У овом кратком тексту нећу је звати по имену већ по чину. То је био први пут да сам срео једну савремену Амазонку и то је за мене, онако младог, био запањујућ призор. Претпостављам да је имала између двадесет осам и тридесет година. Била је висока, тамнокоса, оштрих, орловских црта лица и лепог стаса. Видело се да је у доброј физичкој кондицији иако су последице неколико месеци гладовања у планинама биле још донекле видљиве. Упознали смо се у једном кафеу и она је прихватила позив да вечера са мном. Кад смо се срели на аперитиву пре оброка бил..