Istorija

Приредио – Ђорђе Бојанић И данас је Свети Сава са нама, то је и једини исправан пут којим сви Срби морају ићи. Он сада ,,корача“ са српским народом широм Црне Горе. Та духовна и света личност која је дубоко урезана у нама је и подигла оволики народ у братској Црној Гори. Сви се питамо шта се то десило са нашим родом, одједном толике српске заставе, кличе се српству Косову и Метохији, цела Црна Гора у српској тробојки. Хвала теби Мило, што си пробудио Светосавски дух у српском народу, дирнуо си у Светога Саву и Светога Василија. Сада видиш која је то снага и какав је то пут. Срби су се олако ујединили и окупили у литијама и молебанима у част одбране светиња које је Свети Сава створио. Он је наша најзначајнија историјска личност. Данас многе институције, школе, улице носе његово Свето име, данашњи Срби, подижу му многобројне задужбине на свим континенатима где их је судбина расејала. Саву ни турски џелати, а ни комунистички, нису могли да отргну из свести, местимично им је успевало а..

Јуче је група људи ,,милогораца“ на Цетињу разних нација и вера, обједињени мржњом према Србима, најавили да ће ,,заштитити“ Цетиње од молебана и молитвеног хода православних верника, те да „Срби неће шетати Цетињем“. Распевани „бранитељи Цетиња“ са свих крајева „Монтенегра“ певали су и следеће стихове: „Црнорогрци кршни момци, ми смо браћа сви, нећете у Цетиње док смо живи ми“. Да ли ти певачи уопште знају ко су ЦРНОГОРЦИ и шта једино могу бити? Краду нам историју и географске одреднице нашег српског народа. Црногорци су Срби, а они нека нађу назив… а и имају га ,,милогорци“. Добро је што их је мало… Али, зато Срби из Црне Горе неустрашиво обележавају српску територију заставама Србије… Широм Црне Горе, освануле су тробојке, мурали, графити, јарболи, стубови, вијоре се од јутрос тробојке. Црна Гора одише српством! Док расте репресија, јача и дух отпора. Црна Гора одолева Монтенегру и репресији! *Фотографије преузете са интернета и ФБ.

Пише: Дарко Ристов Ђого (аутор је професор Богословског факултета св. Василија Острошког у Фочи) Ходам са Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Напред. Сви смо изабрали да не идемо назад. И више нико тај смјер не може окренути. Литија нас води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања, већ епског, таквог да се суштина живота кроз Крст и Вакрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступа назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни ..

БОЈАНИЋ: Господине Киковићу, један сте од најгласнијих српских политичара и историчара из Црне Горе који годинама уназад указује на обесправљеност Срба у Црној Гори. Шта можете да нам кажете о Србима некад и данас у Црној Гори, односно да нам направите паралелу између прошлости и садашњости? КИКОВИЋ: Морам подсјетити јавност како Србије тако и Црне Горе и све читаоце веома уваженог портала Српска историја да је Црна Гора у својој историји доживљавана и називана “српском Спартом“, “Пијемонтом српског народа и српске круне“, “драгим камењем“, “буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена, престала је да постоји нак..

Велики број верника окупио се данас широм Црне Горе где се пливало за часни крст. Величанствено је било на ушћу Рибнице у Морачу, у Подгорици (у наставку видећете видео). Широм Црне Горе певало се: „Косово је Србија“, а митрополит Амфилохије је поручио да су Морача и Рибница данас постале нова река Јордан. ФОТОГРАФИЈЕ… СА МОЛЕБАНА И ЛИТИЈА ЗА ОДБРАНУ СВЕТИЊА У ЦРНОЈ ГОРИ. Котор Никшић Нерцег Нови Бар Мркоњић град Подгорица Рисан Рисан *Фотографије преузете са фејсбука, видео са јутјуба. Приредио Српска историја

У емисији је, поред приказа прославе Божића и протеста против дискриминаторског закона, новинарка Дарја Григоровна разговарала и са самозваним митрополитом „Црногорске цркве“, рашчињеним монахом Српске православне цркве, који је поред осталог изјавио да би према потреби прешао у римокатолицизам. Заправо, Закон о слободи вјероисповијести је закон за прогон православне цркве, усвојен у контексту и континуитету спровођења евроатлантских екуменских и експанзионистичких програма према Истоку, којим је планиран прогон православне цркве са Балкана и првенствено Јадранског приморја. Потискивање и потом потпуни прогон православне цркве представља пут похода војно-вјерске атлантске алијансе – према православној Русији, која јесте једини озбиљан отпор евроатлантском освајачком походу на евроазијско Велико копно. Подсјетимо, такозвана Црногорска црква није православна црква, већ организација владајуће партије у Црној Гори – Демократске партије социјалиста – наследника идеологије атеистичког екстр..

Једно од главних избегличких зборишта био је Вишеград, место које се по новој територијалној прерасподели балканског бурета барута обрело у оквиру ендехазијске велике жупе Врхбосне, те које је железничком пругом било повезано са Ужицем и — каквом таквом слободом, барем од усташког ножа. По целом граду, на све стране бауљале су избеглице, али је посебна гужва владала на самој железничкој станици, где су махом беспомоћне жене са децом, и старци, чекали да им се укаже прилика да се укрцају на неки воз који иде на исток, успут наседали на преваре неких својих сународника-кријумчара којима је само било битно да се окористе новонасталом ситуацијом, а који су им нудили пребацивање у Србију, узимали новац и нестајали бестрага. Међу том несрећном масом налазио се и човек по имену Војин Никитовић. Никитовић, међутим, није био избеглица. Машиновођа по занимању, њега је Априлски рат затекао на служби у Вишеграду, возио је на релацији Вишеград—Ужице, а усташке власти га нису дирале, као ни многе д..

,,Новогодишњу јелку у Бајк-Центру већ други дан за редом посећују наши многобројни српски пријатељи, остављају нама лепе емоције и симболичне поклоне. Јуче су музичари из Фанфаре оркестара Ба Бу Бе Ру, са својим инструментима, заједно са музичком групом „Козачки Спас“ направили су прави шоу током представе. „Рус- није националнаст, већ стање у души“ – рекли су мени моји српски пријатељи, који додају да се Европа сећа Распетогог Христа (ако се уопште сећа) а ми Христа Васкрснутог и ту је разлика! Ми смо направили заједничку слику и договорили се да направимо у будућности нешто заједно“, преноси нам Александар Залдостанов Хирург. Александар Залдостанов Хирург, осведочени је пријатељ Србије и српског народа, што је истицао у бројним интервјуима и кроз своја бројна хуманитарна дела, наглашава Ђорђе Бојанић. „Ноћни вукови” су основани 1989. године, да би данас постали најмасовнији светски мотоциклистички клуб, који броји преко 5000 чланова у Руској Федерацији, бившим совјетским Републик..

Овај филм о Зејтинлику и деда Ђорђу приредили су историчар Ђорђе Бојанић и ђакон Дејан Јовановић. У овој тридесетоминутној причи наратор је Драгана Нешић, проф. српског језика. Од деда Ђорђа ћемо у филму чути да је први чувар гробља био Саво Михаиловић који је био на челу групе задужене за есхумацију српских војника и њихово премештање на подручје будућег војничког гробља. Саво, Србин из Грбља из Црне Горе, сакупио је своје мртве другове и саборце, а потом их чувао до своје смрти 1928. године живећи у кућици саграђеној за њега и његову породицу у склопу гробља. Након смрти и сам се придружио својим саборцима, сахрањен је на Зејтинлику. Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику, преноси Ђорђе Бојанић. Данас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља на Зејтинлику Ђорђе Михаиловић, Ђурин син и Савин унук, који живи у чуварској кућици. Ђо..

Херцег Нови Жабљак Бар Мркоњић град Подгорица Рисан Рисан *Фотографије преузете са фејсбука