Mnoge naše narodnike težak život i besparica oteraju u svet, čak i onda kada nisu spremni da se uhvate u koštac sa tuđinom. Jednostavno, život im ne nudi alternativu. Među njima je i Vesna Radonjić (53). Ona je svoj zalogaj hleba našla u Italiji, a nakon izvesnog vremena srela je i ljubav svog života, Đovanija Stradu (Giovanni Strada), 57-godišnjaka iz Kaldonaca, po profesiji vozača kamiona i voćara u slobodno vreme.
– Krenula sam u Italiju na privremeni rad, ne znajući i ne sluteći da me tamo čeka neko sa kim ću podeliti život. Rodom sam iz Podina, kod Prokuplja. U Srbiji sam teško živela, bez posla. I mladima je teško da dođu do zaposlenja, pa šta sam mogla da očekujem ja koja imam više od 50 godina – priča Vesna.
Mukotrpni rad
Dok je živela u Srbiji, leta je provodila na planini Vidojevica u selu Vidovača.
– Bavila se teškim fizičkim poslovima na zemlji i muzla ovce, koze i krave. Život me nije, što se u narodu kaže, nimalo mazio, a ni nagrađivao za sav taj moj mukotrpni rad i uloženi trud. Svu svoju snagu posvetila sam i uložila u domaćinstvo, čak sam i bolest zaradila. Kada su nesuglasice u braku dostigle vrhunac i kada sam videla da je nemoguće živeti u takvoj zajednici, krenula sam trbuhom za kruhom, kako poslovica kaže, u beli svet.
U Veronu je stigla 22. januara 2018. godine.
– Autobusom prevoznika Žirafa, 22. januara 2018, došla sam sa Bozinkom, koleginicom koja je već radila kao negovateljica u Italiji. Prvi posao mi je bio u gradu Romea i Julije kod bake Renate. Nije mi bilo lako, ali borba za goli opstanak i za bolji život, o kome svi mi sanjamo, ne ostavlja nam pravo na izbor. U takvoj bici nema predaha. Na moju sreću odlično sam se snašla, pa su insistirali da se ponovo vratim. Mnogo sam se bolje osećala otkako sam prešla granicu i počela da radim, a i osamostalila sam se i postala ekonomski nezavisna. Nisam morala da prosim za dinar, posebno jer bivši muž nije bio široke ruke.
“Sumnjiva ponuda”
Ističe da nije lako biti sama žena u tuđini.
– Jednog dana zazvonio mi je telefon. Moja prijateljica Aleksandra mi je rekla da se javim na jedan oglas, odnosno objavu na Fejsbuku. Jedan gospodin, samac, Italijan, tražio je kućnu pomoćnicu koja bi sa njim radila i u voćnjaku, uz napomenu da je moguća i emotivna veza. Tu objavu je, u stvari, stavio Đorđe Milanović, naš sadašnji kum.
Priznaje da se danima nećkala i razmišljala da li da se javi.
– Izgledalo mi je neozbiljno, a i pomalo sumnjivo. Ali, prijateljica Aleksandra me je ubedila i ja sam se ipak javila. Prvi kontakt sa Đanijem je bio prijatan i čuli smo se svakodnevno. Zatim smo se dogovorili da se sretnemo. Otišla sam kod njega u Kaldonaco, gde ima i plantažu jabuka. Taj prvi naš susret je bio presudan, baš sudbinski. Shvatila sam da mogu sa njim da podelim život i posle godinu dana viđanja i poznavanja odlučili smo se na sudbonosno “da”. Venčali smo se 26. februara i zakleli se na večnu ljubav. Kumovi na venčanju su nam bili Željana i Đorđe Milanović, bračni par. Venčali smo se u opštini, taj čin smo proslavili skromno i u najužem krugu prijatelja. Jedva čekamo leto, Đani i ja, pa da spakujemo kofere i da krenemo u Srbiju. On nikada dosad nije bio tamo i, naravno, znatiželjan je da upozna i moj zavičaj.
Putovanje u tazbinu
– Nestrpljivo iščekujem leto da upoznam ljude i kraj odakle je Vesna krenula. Srećan sam što sam sreo ženu svog života, kasno, ali ne i prekasno, što se kaže, bolje ikad nego nikad. Đorđe Milanović nas je upoznao, a i kumovao. Divno je poznavati dobre i predusretljive ljude kao što su Željana i Đorđe. Nisam ni slutio da ću imati Srpkinju za suprugu, a sada sam prezadovoljan što sam postao srpski zet. Upoznajem sve više i više srpski duh i kulturu. Za mene je to pravo otkrovenje i bogatstvo – kaže Đovani Đani Strada.
Pomaže sinu vojniku
Vesna kaže da je prvi put osetila šta znači imati sopstveni novac, jer on daruje i svojevrsnu slobodu:
– Imati svoje pare u novčaniku za mene je bilo pravo otkriće. Radovala me je i činjenica da ne moram nikome da polažem račune, da se pravdam, što je bilo veliko psihičko rasterećenje. Osetila sam da sam prvi put u životu sposobna da samu sebe izdržavam, i to u stranoj zemlji, kao i da finansijski pomažem svom sinu Radonji (25), koji se trenutno nalazi na dobrovoljnom odsluženju vojnog roka u Beogradu. Konačno sam sama raspolagala svojim novcem. Sve što sam zaradila bilo je moje. To je neopisiv osećaj.
Чланак Italija kao sudbina се појављује прво на Vesti online.
