Da li iko zaista očekuje da će Srbija biti poštovana ako sama ne izvršava one državne i nacionalne obaveze koje obavezno sledi svaka moderna država
U Makedoniji postoji političar po imenu Ivan Stoilković. On vodi Demokratsku partiju Srba u toj zemlji. Položaj srpskog naroda u Makedoniji se tokom proteklih godina, posebno pošto mu je na čelo stala nova generacija političara, značajno popravio. Srpski glas čuje se u makedonskom Sobranju i u makedonskoj vladi (istina ne sa ministarskog, već zameničkog mesta). Sveti Sava je postao državni praznik, praznik srpske manjine. Srpski narod u Makedoniji više ne napadaju zvanični krugovi, niti su nastavljene bestidne javne kampanje iz devedesetih godina prošlog veka, kada je ozloglašenost Srba i Srbije trebalo da posluži kao amortizer mnogih unutrašnjih nestabilnosti i spoljnopolitičkih frustracija mlade države. Do 2012. godine trebalo bi da bude obnovljen Zebrnjak, slavni spomenik junačkim srpskim vojnicima koji su srušili osmansko gospodstvo u Vardarskoj dolini i odredili istočne, južne i zapadne granice moderne Makedonije.
Pre nekoliko meseci prisustvovao sam skupštini Demokratske partije Srba u Makedoniji koja je u prisustvu 1.500 delegata održana u zgradi Makedonske opere u Skoplju. Bila je to manifestacija obnove moderne srpske nacije, koja se dogodila tamo gde Srba skoro više da i nema i gde niko ne bi očekivao. Stoilković, jedini poslanik Srbin u makedonskom Sobranju, glasao je 2008. godine protiv odluke o priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije. Isto je učinio i u drugim sličnim prilikama. Ustao je protiv koalicije čiji je DPSM deo. Glasao je jedini – sam protiv svih.
A da li je zvanična Srbija na bilo koji način odgovorila na ovaj izbor istine i pravde umesto koristi i oportunizma? Naravno da nije.
Srbi iz Makedonije, odani građani svoje države, još uvek ne uživaju puna prava. Verska prava su im uskraćena. Srpskoj pravoslavnoj crkvi je zabranjeno da obavlja svoju misiju na teritoriji Republike Makedonije. Nedavni povratak godinama progonjenog vladike Jovana Vraniškovskog, arhijereja koji prihvata kanonsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, doveo je do javnih pretnji makedonskim Srbima i Ivanu Stoilkoviću. Dojavljeno je da je na svečanosti održanoj povodom Dana državnosti Srbije postavljena bomba. Episkop Makedonske pravoslavne crkve Agatangel objavio je čak da će makedonski narod znati kako da se obračuna sa izdajnicima! Nismo čuli reakciju zvanične Srbije.
Pre nešto malo manje od stotinu godina sprovedeni su poslednji parlamentarni izbori u Osmanskom carstvu. Srbi koji su u staroj imperiji još uvek živeli na prostoru današnjih Kosova i Metohije i Makedonije dobili su tada poslanike u parlamentu i čak jednog senatora. U to vreme smatralo se da su slovenski stanovnici Vardarske Makedonije (današnja Republika Makedonija) većinom Bugari – pripadali su bugarskoj crkvenoj organizaciji Egzarhiji. Jedna trećina stanovništva bila je odana Vaseljenskoj patrijaršiji i sebe uglavnom smatrala Srbima. Zato je Stranka osmanskih Srba i imala izvestan uspeh dovoljan da postane parlamentarna. Upravo iz tih su razloga 1912. godine u sve tri eparhije Vardarske Makedonije vladike bile Srbi.
Prošao je čitav vek. Srbija se u međuvremenu utopila u Jugoslaviji. Srpski komunisti podržali su emancipaciju makedonske nacije. Nepravde iz vremena jugoslovenske monarhije su ukinute. Balkanski rat žigosan je kao ugnjetački i imperijalistički. U Makedoniji su decenijama bila ukinuta nacionalna prava srpskog naroda. Komunističke vlasti su stvorile nekanonsku i od drugih pravoslavnih crkava nepriznatu Makedonsku pravoslavnu crkvu. Do naših dana, uprkos činjenici da se dogodilo političko čudo pa je poslanik makedonskih Srba ušao u Sobranje u koaliciji sa VMRO, postoje snage koje unutrašnju nestabilnost makedonskog društva i teškoće s moćnijim susedima rešavaju tako što šire omrazu prema srpskom narodu.
Zanimanje naše javnosti je slabo, a reakcija naše države mlaka. Srba u Makedoniji je 2002. godine bilo za 16 odstomanje nego deset godina ranije. Njihove nevolje su uvreda na račun Srbije. Njihovim nestankom zauvek bi nestao deo identiteta srpskog naroda. Letargija srpske vlade i diplomatije je nerazumljiva, neodgovorna i nedopustiva. ćutnja nevladinog sektora u Srbiji i Makedoniji je bestidna. Pretnje nisu upućene samo jednom čoveku – Ivanu Stoilkoviću, već čitavom jednom narodu.
Da li iko zaista očekuje da će Srbija biti poštovana ako sama ne izvršava one državne i nacionalne obaveze koje obavezno sledi svaka moderna država?
