Zahvaljujući istraživačima, dijaspora sve više postaje nezaobilazna tema prestižnih naučnih skupova. Tako su na ovogodišnjem NISUN-u čak dve sesije bile posvećene fenomenu „odliva mozgova“ i intelektualnoj dijaspori. U okviru jedne od njih, doktorand Ivan Kalauzović Ivanus predstavio je rad na temu Kultura dijaspore, nacionalna paradigma, plod koautorstva sa sociologom dr Zoranom Jovanovićem, u kojem se dijaspora opisuje kao svojevrsna društvena klasa; heterogena, nestalna, prekarijatska, mobilizirajuća, jedina klasa koja se nalazi izvan granica matičnog društva.
„Mladi visokoobrazovani ljudi koji odlaze iz Srbije beže od nesamostalnosti, neetabliranosti i nesigurnosti svake vrste, jer izgleda da ovde do prave, prirodne smene generacija nije došlo još od 1980-ih. Servilnost i osrednjost diktiraju sadašnjost. Spašavajući se iz jedne vrste prekarijata, kategorije koju kod nas čine brojni intelektualci, samosvesni pojedinci se po dolasku u stranu zemlju automatski nađu u novoj vrsti prekarijata, među imigrantima različitog obrazovnog profila, pa im borba za integraciju i šansu za iskazivanje talenata tek predstoji“, kaže Ivan Kalauzović za RTS.
Ovaj autor rasejanje definiše kao veran odraz matice i njenog društva, njegove strukture i svih njenih pojava i procesa. Vernost tog odraza svom izvoru opstaje u individualnoj svesti onoliko dugo, koliko traje integracija pojedinca u novo društvo.
„Da se ne bi mnogo razlikovali od stalnog stanovništva zemlje boravka i da bi opstali u novoj sredini, te sebi ubrzali napredak, imigranti potiskuju svoj akcenat i svoje navike, prihvataju tuđe aršine i poglede, ali ono što u njihovoj svesti ipak ostaje i s vremenom ne bledi je socio-kulturna baština: sećanje na detinjstvo, mladost, običaje, priče, istoriju, pa i formalno obrazovanje u zemlji rođenja. Zbog toga se njihova veza sa maticom nikada ne prekida, a uspesi koje na bazi kolektivnog nasleđa nižu po integraciji u novu zajednicu, zajedno sa uspesima svojih sunarodnika, čine korpus iskonskih vrednosti i obrazaca koji mogu doprineti obnovi nacionalnog bića i posrnulog društva matice. Zato je kultura dijaspore, neokrnjena socijalnim teretom ovdašnjosti, siguran zalog budućnosti Srbije“, dodaje Kalauzović.
Kako bi ilustrovao svoje izlaganje, predavač je na NISUN-u prikazao i materijale koji svedoče o aktivnostima Srba širom sveta, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, onih sa kojima je u proteklom periodu sarađivao. Želevši da ukaže na činjenicu da očuvanju matične kulture i tradicije u svetu ne doprinose samo visokoobrazovani pojedinci, već i ljudi koje na to podstiče poriv ka duhovnošću, Kalauzović je na koncu citirao učitelja pesnika Alekse Šantića, pisca, esejista, filozofa i sveštenika Ljudevita Vuličevića, koji je, nekada i sâm pripadnik intelektualne emigracije srpskog naroda, primetio da „veleumni i prosti sliče; njima se istina otkriva: veleumni je dokuče umom, a prosti srcem, ljubavlju. Srednji ljudi, nikakvi ljudi“.
Ovo je za nepunih šest meseci bilo drugo Kalauzovićevo predavanje kojim je usmerio pažnju naučne, ali i svekolike domaće javnosti na nepresušni potencijal akademsko-umetničke dijaspore naše zemlje. Podsetimo, prethodno je održao 28. maja na konferenciji Srpske akademije nauka i umetnosti, takođe u Nišu.
