Foto: arhiva Muzeja ViD
„Da čovjek može dvjesto godina živjeti, dočekao bi čuti o sebi mnogo prijatnija mnenija, nego li što su sadašnja. Tome se zacijelo vi nadati možete“. Tako je pisao Vuku jedan od njegovih sledbenika 1847. godine, tešeći ga za nerazumevanja i za napade savremenika. „Bez zanata, bez noge, bez kapitala, a trudeći se o prosvešćeniju roda“, kao što je pisao Frušić, Vuk je uspeo da izgradi svoju ličnost, da naknadno steče potrebna znanja, i da u isto vreme vodi borbu protiv velikih i moćnih ovoga sveta, protiv pojedninaca i ustanova i što je najteže, protiv navika, predrasuda, „despotičeskog neznanja“, protiv nemaštine i poniženja, zavisti i kleveta, i svih vrsta ljudske bede. Sakat i siromah, neškolovan, on je posle propasti Prvog srpskog ustanka izašao u javni život bez iluzija ali i bez kolebanja. Sam je dao sliku toga svoga izlaska već prvim svojim istupanjima: „Mene je istinska revnost k rodu mome obodrila i prinudila me da zažmurim i da jedanput tumaram glavom kroz ovo trnje, makar na onu stranu sav poderan i krvav izašao; samo neka se zna staza kojom bi se drugi mogao lakše usuditi da prođe.“ (Izvod iz govora Ive Andrića na Svečanoj akademiji upriličenoj povodom stogodišnjice smrti Vuka Stefanovića Karadžića, Beograd, 7. februar 1964.)
