Poštovana Redakcijo, Lepo je da nekada, „propustite“ i pisma koja sa stvarnošću i nemaju neke velike veze, jer ta činjenica ukazuje na vaša demokratska shvatanja, da svako može preko stubaca vašeg lista daartikuliše svoje lično mišljenje bez obzira da li je ono ispravno ili ne.
Vaš čitalac g. Ilić, u pismu objavljenom 17. avgusta, samo je na jednom mestu u pravu – kada je konstatovao, u već do kraja „sažvakanoj“ temi, brojni odlazak mladih u svet. Naravno da mnogi naši mediji operišu milionskim brojkama kada pišu o „stručnjacima“ otišlim iz zemlje, ali nijedna od tih brojki nigde i ni od koga nije zvanično potvrđena. A kako i bi, kada naša država čak nikada nije ni znala, a ni danas ne zna, koliko nas stvarno ima van zemlje, niti je ikada učinila nešto ozbiljnije da to ustanovi!
Gospodin Ilić predlaže da se svima onima koji su otišli iz zemlje naplati školovanje, zaboravljajući, pri tome, da je osnova ljudske slobode baš i to da bez ikakvih administrativnih prepreka, a u to spadaju i naplate kao predložene, u svako doba može da napusti svoju zemlju, ako nađe neku drugu, koja danas uopšte i želi da ga primi!
Ako se krene sa „naplatama“ onda je dozvoljeno pitanje gde početi, a gde stati? Verovatno je i g. Ilić završio neku školu, zanat, kurs ili slično. Verovatno je i njegovo školovanje koštalo otadžbinu. Treba li onda i od njega tražiti novac nazad? Ili i ovde važi ono naše poznato srpsko „samo nek komšiji crkne krava“?
G. Ilić bi trebalo da zna da je emigracija svršenih studenata uobičajena ne samo u našoj zemlji, nego u čitavom svetu.
Iz Nemačke, iako je školovanje (studije, postdiplomske studije, naučno usavršavanje i sl.) višestruko skuplje nego u Srbiji, ode u svet, bez ikakvog ograničavanja ili „naplate“ godišnje oko 30.000 visokokvalitetnih stručnjaka. Naravno da je bogatoj Nemačkoj lakše da sve to isfinansira nego Srbiji, pa ovde ne treba praviti poređenja.
Ali, porediti zapošljavanje naših u svetu sa zapošljavanjem na istim radnim mestima za nekvalifikovanu radnu snagu u zemlji, zaista je bizarno. Neko ko radi u Nemačkoj, recimo kao kelner, pekar, perač sudova i sl, od te, priznajem, male plate, može koliko-toliko da živi, pa i da minimalno, nekome u otadžbini pomogne!
Od plate u Srbiji, koja za pomenuta radna mesta iznosi od 100 evra (unutrašnjost) do oko 250 evra u Beogradu, u 80 odsto slučajeva još uvek, i pored silnih obećanja vlade da će se to iskoreniti, bez socijalnog i penzijskog osiguranja, znači bez prijave, može samo da se vegetira uz poznatu izreku, „da se preživi premalo, da se crkne premnogo!“ A i takvih radnih mesta – premalo!
O kojoj vrsti strpljenja uopšte govorite, g. Iliću? Koliko dugo to strpljenje treba da traje? Deset, 20, 30 godina?
Ozbiljni ekonomski stručnjaci smatraju da se sa nekim većim promenama nabolje na srpskom tržištu rada i otvaranjem novih radnih mesta na koja momentalno čeka oko 1.000.000 ljudi u Srbiji (dobro ste pročitali, jedan milion!) može računati tek za 10 do 12 godina!
Da li ste vi, g. Iliću, pre nego što ste otišli u svet, čekali 12 godina, bez rada, bez prihoda, i što je najtragičnije za mlade akademce, bez nade za neko bržedolazeće dobro, sutra? Verovatno ne, jer ne biste bili u inostranstvu!
Zato, ne prebacujte mladima njihov odlazak. Prebacite to političarima koji ne čine ništa za otvaranje novih radnih mesta. Nije recept u tome da se što više privrede, veoma često, bagatelno rasproda i novi vlasnici izjure na ulicu ljude koji su navodno prekobrojni.
Recept bi bio da ti novi vlasnici donesu nova tržišta, povećaju proizvodnju, prodaju, izvoz i, najzad, povećaju (a ne da po običaju smanje) broj zaposlenih. Tek kada mladi stručnjaci vide mogućnost za adekvatno zapošljavanje i plaćanje – videće i perspektivu ostanka!
A ovako, dok do toga ne dođe, bolje i da idu i pokušaju da nađu sreću u svetu nego da beznadežni „gluvare“ okolo i „pokazuju strpljenje“. Neće svi oni ostati perači sudova i raznosači pica, kopači rovova i kanala. Izboriće se i oni za svoje „mesto pod suncem“, na kraju i Tesla je počeo kopanjem kanala po američkim ulicama!
