Mnogo je kontroverznih reakcija izazvalo nedavno svedočenje Dobrile Gajić-Glišićna procesu Slobodanu Miloševićuu Hagu. Veoma su različiti i komentari među čikaškim Srbima koji su budno pratili njeno pojavljivanje pred Međunarodnim sudom za ratne zločine. Jedni su je otvoreno optuživali za izdaju srpskog naroda, drugi prebacivali zbog izjava koje idu u prilog odbrane optuženog, trećima nije bilo jasno zašto ga oslovljava sa „druže predsedniče“. Svi zajedno šokirani su informacijom da je od Miloševića na kraju boravka u Hagu dobila buket ruža, sa kojima je doputovala u čikago.
Razgovaramo u njenom stanu, nekoliko sati po povratku. Uprkos vidnom umoru, tvrdi nam da se oseća rasterećeno, mirne savesti i čistog obraza, jer je, konačno, svedočenje završeno. A za nju je trajalo gotovo tri godine.
– Još pre nego što je pao Milošević, dobila sam pismo iz češke, u kojem se tražilo da se moja knjiga „Srpska vojska“ objavi tamo…
Odmah su tražili da koriste moju knjigu kao materijal za Haški tribunal, a kasnije je to postao dokument za podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića. Ja sam od samog početka bila otvoreno protiv, nisam želela da budem svedok.
ŽMEđUNAS:U ime istine
U sobi je neraspakovana teška torba, prepuna dokumentacije koju je Dobrila Gajić- Glišić koristila pripremajući se za svedočenje. Naročito insistira na dva važna dokumenta, zbog kojih je morala da se u Hagu pojavi kao svedok. Jedan je odluka savezne vlade SCG, a drugi je odluka Vlade Republike Srbije, po kojoj se Dobrila Gajić-Glišić, bivši šef Kabineta ministra odbrane Srbije, oslobađa dužnosti čuvanja državne tajne u odnosu na događaje u Hrvatskoj, a prema zahtevu Međunarodnog suda u Hagu..
– Ja sam rekla da saradnja sa Tribunalom nije došla na moju inicijativu, ali kada su me pozvali pristala sam da svedočim iz pobuda dokazivanja istine. Ne smatram da sam samo svedok Tužilaštva, već želim da kažem i opišem sve što znam. Zato je bilo neophodno da budem oslobođena čuvanja državne i vojne tajne, to je usledilo u februaru i meni omogućilo da govorim sve što o tom periodu znam. Od marta prošle godine znala je da će biti svedok. Bila je pod stalnom zaštitom, sve do dana kada je odlučila da njena izjava bude javna.
– Moja izjava sa dokazima sadrži preko 1.000 stranica, i kada sam to prošlog meseca predala sudu, a oni Miloševiću, njemu se zdravstveno stanje pogoršalo, i sve je odloženo za 20. oktobar.
Posle prvog dana svedočenja u Hagu, Dobrila Gajić-Glišić je na molbu svojih sinova zahtevala od suda da otvori suđenje za javnost, do čega joj je veoma stalo.
– Već godinama su mi ljudi izokola prebacivali da sam nečiji agent, da za nekoga radim, da sam od nekoga plaćena, a ja nikada nisam radila ni za koga osim za sebe, na poslovima za koje sam angažovana. Ja sam zato želela da sa krova svetske pravde sa sebe operem tu nepravedno nanetu ljagu i kažem moju istinu, zbog moje dece i moje porodice. I sud mi je izašao u susret pa je i naša javnost mogla da čuje sve što sam imala da kažem…
ŽMEđUNAS:Dokazi odbrane
Koliko su za vas bila neprijatna pitanja Tužilaštva i Miloševića?
– Više je bilo neprijatnih odgovora, rekla bih, jer je od mene Tužilaštvo tražilo da priznam autentičnost jednog tonskog zapisa navodnog razgovora između mene, generala Simovića i Radovana Karadžića. Ja sam snimak čula, i rekla da ti glasovi liče na moj, Simovićev i Karadžićev, ali da se ne sećam tog razgovora. Jer, ja bih morala da znam da li sam i kada razgovarala sa Radovanom Karadžićem, a sve sam u svom životu zapisivala i o svemu vodila preciznu dokumentaciju. Nisu više na tome insistirali… Mislite li da ćete mu knjigom pomoći ili odmoći?
– Milošević je sada moju knjigu „Srpska vojska“ uzeo kao materijal za svoju odbranu, naročito je insistirao na nekim važnim detaljima iz borbi oko Vukovara, recimo rečenicu u kojoj stoji da on moli generala Simovića – dokazujući time da nije mogao da naredi vojsci… Ali, mislim da moje svedočenje ni za trunku neće smanjiti njegovu kaznu, jer ako mu se utvrde sve krivice, moje svedočenje će biti samo kap u moru. Niti da će mu kaznu povećati značajno.
Jeste li Vi sada postali i svedok odbrane?
– Ja sam svedok Tužilaštva, ali je Milošević moju knjigu uzeo kao svoj dokazni materijal. Sudije su mi rekle da sam unela živost u sudnici, tužioci su mi zahvalili na preciznosti, a Milošević je, uz moju izjavu i moju knjigu, kao dokaz odbrane uveo i Uredbu o dobrovoljcima, jer veliki deo knjige posvećujem toj zakonskoj regulativi o organizovanju dobrovoljaca. Ja sam sa sobom ponela i Zakon, i u sudu rekla da jesam bila šef kabineta, da jesam organizovala dobrovoljce, organizovala autobuse, sredstva i opremu za njih, ali, gospodo, ja sam to radila po zakonu, jer za to postoji zakon.
Na kraju svedočenja Dobrila Gajić-Glišić je, uz dopuštenje suda, Slobodanu Miloševiću poklonila primerak svoje knjige.
– Nisam uspela da mu napišem posvetu, a po izlasku iz sudnice službenik mi je predao veliki buket ruža, koji mi je poslao Slobodan Milošević.
I sama očekujući različite reakcije svojih sunarodnika i prijatelja, Dobrila Gajić nas ispraća rečima:
– Ja nisam imala izbora, svedočenje je bilo moja obaveza, i morala sam da je ispunim.
Nema kajanja
Jeste li se ikada pokajali što ste napisali knjigu „Srpska vojska“, koja vas je odvela kao svedoka u Hag?
– Nikada se nisam pokajala, jer je to autentičan zapis, značajan dokument. Knjiga je doživela pet izdanja, mnogo primeraka je prodato u Švajcarskoj, Australiji, tiraž je bio veoma veliki.
Druže predsedniče!
Zašto ste Slobodana Miloševića, obraćajući mu se, oslovljavali sa „Druže predsedniče“?
– Kada sam počela sa svedočenjem, ja sam se vratila u vreme kada sam bila šef Kabineta ministra odbrane u Vladi Srbije, čiji je predsednik bio Milošević, i zato sam ga oslovljavala sa „druže predsedniče“. On nije reagovao, nije mu bilo neprijatno, a on je mene oslovljavao sa gospođo Gajić-Glišić. Ja sam bila predstavnik Vlade Srbije iz 1991. godine, i zato sam se i njemu tako obraćala.
Šef kabineta
Dobrila Gajić-Glišić je rođena 1951. godine u Kovačevcu. Od septembra 1991. do januara1992. godine bila je šef Kabineta ministra odbrane generala Tomislava Simovića. Od 5. decembra 1998. godine živi i radi u čikagu.
