Petnćstogodišnji Milan Udovicic, rodom iz Zenice, koji danas ima mali jubilej – pet godina useljenja u Australiju – po sklonostima se ne razlikuje se od svojih vršnjaka. Pored dobrih ocena u školi, ono što ga ipak izdvaja je ljubav prema poeziji.
Prvu pesmu napisao je za vreme izbeglickog života u Janji kod Bijeljine gde je bio sa majkom i sestrom, dok mu je otac Milenko provodio teške dane u ratnom zarobljeništvu.
Zbog svega kroz šta je kao decak prošao, i nije slucajno što se u njegovim pesmama cesto nade mesto i za ratne teme. NJima Milan želi, kako kaže, da pokaže koliko su duboke rane ostale na onima koji su najviše stradali tokom sukoba odraslih na podrucju bivše Jugoslavije – na najmladim.
Na nedavnom Konkursu pisane reci u organizaciji Saveza mladih Srba Viktorije, Milan Udovicic ucestvovao je sa dve pesme: „Cudna zemlja“ – kojoj je pripala prva nagrada i pesmom „Trnovitim putem do slobode“, koja je zauzela trece mesto u kategoriji autora od 10 do 16 godina.
– Za konkurs sam sasvim slucajno saznao. Na mestu gde vežbamo folklor u Bransviku, bio je plakat s pozivom na ucešce, pa su mi drugovi iz grupe skrenuli pažnju na to. Na njihov nagovor prijavio sam se.
U nagradenoj pesmi „Cudna zemlja“ Udovicic govori o razlikama izmedu domovine koju je napustio i nove sredine u Melburnu.
– Jedno vece, šetali smo nas cetvoro – mama Slavica, tata Milenko, sestra Milijana i ja i pricali smo o Australiji, o njenim prednostima i nedostacima. Kad sam došao kuci razmišljao sam o tome kako bi bilo kad bi se to pretvorilo u pesmu.
Milan je proveo trecinu detinjstva tamo, ne u rodnoj Zenici, vec u Janji, kao izbeglica. Piše o svemu kroz šta je prošao.
Sve pesme koje pišem su istinite. Pišem o svojim osecanjima putem pesme kako bi drugi videli kako je meni bilo i da uporede detinjstva, ona koje oni imaju ovde i ono koje sam ja „imao“ tamo.
Trenutno je u fazi pisanja ljubavnih pesama – kako rece – kao i vecina njegovih vršnjaka preokupiran je ovakvim razmišljanjima, razumljivim za tinejdžerske godine.
Smatra vrednim tridesetak pesama koje je dosad napisao i koje bi voleo da jednog dana i objavi u nekoj zbirci. Zasad, on i njegova porodica trenutno nemaju uslova za takav poduhvat.
– Milan je poceo da piše pesme u osnovnoj školi. Možda je razlog u tome što, dok je još bio beba, citala sam mu dosta. On je to pažljivo slušao. Voleo je bajke. Oduvek je voleo knjige. Iako je išao u prvi razred, a starija cerka peti, on je uzimao njene knjige i citao ih – kaže mama Slavica.
Mama je posebno ponosna na njegove uspehe iz matematike i engleskog jezika.
– Kada je stigla vest da je nagraden na srpskom literarnom konkursu, bio je presrecan – nagrada puno znaci za njega – istice Slavica.
Cudna zemlja
Cudna je ova zemlja,
i sve je cudno u njoj
stigla je zima,
a na drvecu lišca ko pcela roj.
Samo je poneko drvo,
ostalo bez lišca svog,
a to je drvo stiglo
iz lepog kraja mog
I cvece cveta uvek
bilo prolece il’ zima,
voca, povrca, svega
cele godine ima.
I narod pomalo cudan,
zimi u šorcu hoda,
a leti kaput nosi,
baš im je cudna moda.
Ovde su škole drugacije,
kud ceš od toga više,
u trecem razredu osnovne škole,
prvo se slovo piše.
Da nisam došao ovde,
ne bih za ovo znao,
zato sam ovu pesmicu
o cudnoj zemlji napisao.
Želi da bude policajac
Profesionalnu buducnost naravno ne vidi u poeziji i želja mu je da se zaposli u policiji. Tokom detinjstava video je puno nepravde i stradanja ljudi i zbog toga hoce da kad odraste svojim poslom pomogne ljudima.
– Mislim da mi takav posao nece nikad dosaditi. Kad radiš kao poliicajac svakog dana ti se nešto zanimljivo dešava, spasavaš ljude, sprecavaš kriminal, pomažeš ljudima.
Pesme i u otadžbini
Od mame Slavice saznajemo i da je Milanova pesma „Srpski jezik“ koju je napisao u Melburnu obajvljena u decjim „Iskrama“ iz Kragujevca. Pre tri godine, na literarnom konkursu koji je organizovala stanica SBS. Pesma „Trnovitim putem do slobode“ objavljena je i u Biltenu srpskog društva „Jovan Raškovic“ iz Novog Sada.
