Hrvatski su glasači razborito izabrali onog finog gospodina Ivu Josipovića za predsednika, što je samo naizgled iznenađujuće. Došlo je vreme otrežnjenja. Ima tu, međutim, jedan ugao koji se u ovim izborima pojavio u svom jasnom i ogoljenom značaju i teško se može zanemarivati kao do sada. Josipović je pobedio sa 60 prema Bandićevih 40 odsto.
U 11. izbornoj jedinici, dakle hrvatskoj dijaspori koja se praktično svodi na teritoriju susedne Republike BiH, Bandić je dobio 92 odsto glasova hrvatskih državljana; Počistio me je, rekao mi je Josipović juče uz osmeh. U Hrvatskoj, bez rasejanja, Bandić je, pak, dobio svega oko 20 odsto glasova i pobedio samo u jednoj županiji, Ličko-senjskoj, očišćenoj od Srba i naseljenoj Hrvatima iz BiH. U Istri je, pak, Josipović dobio više od 80 odsto glasova.
Te brojke nešto govore i to sada polako postaje jasno. Pre svega da Hrvati svi i svuda možda jesu jedan narod, ali svakako ne misle isto; štaviše naprotiv. Slično je, uostalom, i sa Srbima svima i svuda, kao što ćemo videti malo dole. Pokojni dr Tuđman, sluteći neprilike, dao je svim Hrvatima na planeti državljanstvo i pravo glasa na hrvatskim izborima. Pokazalo se da je to bio mudar potez – s tačke gledišta HDZ, naravno. U nekoliko navrata glasovi dijaspore kraće i jasnije: Hercegovaca bili su od ključnog značaja. Broj tih birača, pri tom, bio je krajnje nejasan: neko je izbrojao čak 900 hiljada mrtvih duša u jednom trenutku, mada se taj broj dovodi u sklad sa stvarnošću, doduše nedovoljno brzo. Upitan da li će opet glasati i mrtvi, odlazeći predsednik Mesić rekao je: Znam da u Varaždinu neće: tamo na groblju ima video-nadzor. U Herceg-Bosni video-nadzora nema, a nema ni bilo kakvog drugog nadzora.
U Hrvatskoj se jasno oseća jaka frustracija zbog toga. Pre svega, ljudima je dosta toga da o njihovom životu odlučuju ljudi koji u Hrvatskoj ne žive i toj državi ne plaćaju porez. Nema oporezivanja bez predstavljenosti, glasi aksiom moderne građanske demokratije; ali nema ni obrnuto. Živi u državi, plaćaj joj porez, pa onda glasaj. Već se – mada bojažljivo – najavljuju promene zakonodavstva u tom smeru, ali i primedbe na njega: ko će ustanovljavati činjenicu stvarnog prebivališta? Policija? Susedi? Bez obzira na sve to, revizija biračkih spiskova biće neizbežna kao i u Srbiji, uostalom.
Ima tu, međutim, nešto još ozbiljnije: dramatične i nepomirljive političke razlike između ljudi koji u Hrvatskoj žive i ljudi iz rasejanja. Dijaspora iz BiH (ostatak sveta možemo slobodno da zanemarimo) dosledno i sistematski već skoro dvadeset godina glasa za nacionalističko-šovinističku desnicu, od samog početka. To je sada, u ovim izborima, postalo neizdržljivo jasno, jer se većinska Hrvatska uverljivo opredelila za suprotnu politiku. Milan Bandić tu je poslužio samo kao idealan uzor-nosilac tuđmanovštine i klerofašističkih ideja: njuškao se sa Crkvom i dobio njenu otvorenu podršku; dopustio je sebi da se javno pojavi u društvu jednog Tomislava Merčepa; i sve to kao član SKJ i SDP punih trideset godina. Ali, pustimo sad Bandića: čak je i SDP smogao snage da počisti njegove pristalice iz članstva, pa mu sada kao i Sanaderu preostaje samo da osnuje novu stranku.
Nešto drugo je tu važnije: ta dramatična i skoro nepremostiva politička razlika između dijaspore i glasača u državi. Odakle to? Rekao bih uz dužnu opreznost da su velikodržavni projekti Miloševića i Tuđmana svojim epohalnim istorijskim bankrotom te dve dijaspore ostavili na suvom i izneverili sva obećanja i očekivanja. Ta belodana i tužna istina, međutim, ne menja ništa u glavama rasejanih Hrvata i Srba. Oni i dalje žive u pustoj nadi da će dobiti obećanu veliku Hrvatsku i veliku Srbiju, u opijumskom snu, sve uzdajući se da će ih neki Bandić ili Šešelj/Nikolić konačno ujediniti. Zašto smo se borili? Jesmo li zato činili zločine, pljačkali, pa ubijali ili proterivali susede? Zamislite situaciju da Srbi iz Republike Srpske dobiju pravo glasa u Srbiji: za koga će glasati? Za Tadića i koaliciju oko DS? Za Šešelja/Nikolića, DSS i Velju Ilića? Te naše dijaspore uvučene su u zločine i gadosti lažljivim obećanjima, a onda ostavljene same sebi. Ono što je pokušao Bandić (Hercegovac) nije mrsko ni Miletu Dodiku: obojica bi da svoje matične države Hrvatsku i Srbiju uvuku u svoje dijasporične planove, da održe po svaku cenu fikciju velikih etničkih država kao obećanje i pustu nadu.
Deo bosanskih Hrvata tu je lekciju naučio, ali mali deo; Hercegovci nisu, a oni su dominantni deo hrvatskog naroda u BiH. Srbi u Hrvatskoj shvatili su o čemu je reč, pa sada Bandić optužuje Josipovića da je pobedio zahvaljujući glasovima Srba, što je inače očigledna, ali znakovita besmislica. Tako su, podsećam, Miloševićevi propagandisti 1997. optuživali Mila đukanovića da je u Crnoj Gori pobedio glasovima Hrvata, Albanaca i Bošnjaka. Kosovski Srbi tu su sjajan i tipičan primer, jer dele sudbinu ovih opisanih dijasporičnih grupa na jasan i neizbežan način: Beograd ih grčevito i nervozno drži u uverenju da su deo Srbije, očiglednoj životnoj stvarnosti uprkos. Videli smo kako su glasali, ali vidimo i znakove otrežnjenja. Bosanski Srbi, kako izgleda, još su daleko od otrežnjenja; biće da su previše zla investirali u Miloševićeva i Karadžićeva obećanja i propale projekte; previše je preblaga reč, plašim se. Sada ih još i Mile Dodik pali i gasira, kako kažu u Zemunu, a iz Beograda ih podbrckuju i u toj ludosti ohrabruju radikali obe pasmine, Koštunica, Velja i pripadajuća ekipa. Svi se zajedno nadaju crnorukačkom ujedinjenju ili smrti, pre ili kasnije, čega će nas dobri Bog sve zajedno sačuvati nadam se i molim se. Veliku Srbiju u obliku pijane amebe od Beograda do Knina već smo imali, hvala lepo.
Poraz je čudo, jer nije u ljudskoj prirodi da se pogleda u ogledalo i kaže sebi: Vidi magarca!. Praviti od grešaka vrline tipična je veština koju je Milošević bio dopunski usavršio i dobro se primila.
To bi bila pouka iz ishoda hrvatskih predsedničkih izbora.
