Umesto formalnog saopstenja bio sam u iskusenju da napisem jednu malu dvocinku koja bi snaznije prenela ono sta mi je namera da kazem. Posto za to nisam imao vremena, evo za sada samo sinopsisa drame „Dodirna tacka“ sa nekog buduceg Bitefa. Radnja se odvija u kupeu prvog razreda Orijent-Ekspresa na putu od Sofije za Bec. Junaci su grof Benjamin Kalaj, Ante Starcevic, Josip Broz i Medlin Olbrajt; vreme radnje, dakle, bezvremeno, jer je i tema vecna.
Posle uvodne scene postaje jasno da je rec o nekompatibilnom drustvu, stavise da putovanje prerasta u fijasko. Razgovor se vodi na nemackom.
Grof Kalaj je kultivisani intelektualac klasicnog evropskog tipa, dzentlmen, tihi i cvrsti madjarski rodoljub ali istovremeno i habzburski legitimista koji ta dva svoja opredeljenja smatra pomirenim Ausglajhom od 1867. On najmanje govori, sa cutljivim prezirom merka saputnike.
U Starcevicu odmah vidi kolerika i provincijskog autodidaktu, iskompleksiranog primitivca cije bi usplahirene tirade bile neinteresantne da nisu tu i tamo zacinjene izjavama koje bude sumnju u njegovu lojalnost Dvojnoj monarhiji. Jednom se cak toliko zaneo da je sa smeskom pomenuo dan kada ce kozacka kopita odjekivati beckom kaldrmom.
U Brozu, pak, Kalaj prepoznaje daleko ozbiljnijeg igraca, manje sklonog prici a vise delovanju. Ne moze da mu sa sigurnoscu odredi status: kicosko odelo, dugmad, igla za kravatu i prsten deluju vulgarno i klajnbirgerlih, ali ima samouvereno drzanje. I akcenat mu je cudan, valjda sa nekog od rubnih podrucja Monarhije — Galicija, Bukovina, ili Podolija. Kalaja fascinira i uznemiruje, ne samo nesumnjiva volja za moc tog mladog neznanca vec i njegova resenost — koju hapsburski diplomata nepogresivo naslucuje — da u boljsevickom terorizmu nadje orudje za ostvarenje svojih mnogih, velikih, gorucih ambicija. Opasan covek.
Olbrajtova direktno nervira Kalaja svojom bahatom samouverenoscu, koju on pripisuje njenom prepoznatljivo hazarskom poreklu (ne zaboravimo da je antisemitizam bio savrseno legitiman u crno-zutim visokim krugovima), kao i navodno uspesnoj karijeri u Americi kojom se ona napadno razmece. Madjarski plemic se pita kako takva vulgarnost bez stila i osecaja mere uspeva u SAD. Ako Amerika sirom otvara dveri beskorenim mediokritetima poput ove spodobe, pomisli Kalaj, tesko i njoj i nama.
Starcevic nije mnogo truda ulozio u procenu saputnika nakon sto je snimio da medju njima nema Slavosrba. Kao i uvek bio je na automatskom pilotu sa pricom o antemurale hristienzitacis, ali ubrzo od Olbrajtove nije uspevao da dodje do reci. Ona mu je odbrusila da je nacionalni mistik balkanskog tipa, recidiv prevazidjenog stanja duha, da se moderne nacije definisu politickim institucijama i ustavnim resenjima zasnovanim na demokratiji, ljudskim pravima i trzisnom ekonomijom, a ne kultom krvi i tla. Ni Broz mu nije pomogao cinicnim citatom Marksa o balkanskim narodima. Starcevic je na sve to uvredjeno zacutao, najvise zato sto je zazirao od Kalaja: cutljivi Madjaron, mislio je, po drzanju Kajzertroje hauptrat sa Balhausplaca. Takvi se prave velika gospoda a potom bus uhicen po redarstvu, fus rabota!
Hrvatov muk ostavio je otvoren prostor za duge monologe Olbrajtove o teorijama konvergencije sistema, o konceptu benevolentne hegemonije, humanitarne intervencije, multikulturalizma i post-nacionalne globalne svesti. Broz je zaspao, Starcevic ni pola toga nije razumeo, a Kalaj je na sve stavio tacku sa jednim Blühender Unsinn! promrmljanim sa prezrivom dosadom.
Da, izgledalo je da ce ostatak puta prerasti u fijasko, kada se iza scene zacuo glas konduktera koji je najavio stanicu Caribrod, izlazak iz Bugarske i ulazak u Srbiju. Putnici bez reci pruzaju svoja dokumenta brkatom zandaru sa trobojnom kokardom na sajkaci i noktima neizvesne cistoce, koji mrzovoljno udara pecate. Cim zandar izadje, Starcevic ne izdrza vec otpljunu ka vratima kupea i prosikta na hrvatskom, „pasji nakot slavosrbski, ja bih to sikirom“!
Olbrajtova se po prvi put nasmesi: u celini se ne slazem sa vasim stavovima, rece, jos manje sa predlozenim metodama koje smatram tipicno balkanskim, ali donekle ste u pravu, Srbi su zaista jezivi. Uvlaceci cigaretu u mustiklu Broz zamisljeno promrmlja: gadni, jos kako gadni, ti boga jarca, samo im to ne treba kresati u brk, treba sa njima lukavije.
Kalaj, na iznenadjenje ostalih, takodje se nasmesi, i vadeci Panatelu iz zlatne tabakere, rece da su Srbi zanimljiv narod. Nema nista licno protiv njih, naprotiv, ali drzavni je razlog najpreci, pa makar iziskivao u istoriji jedinstvenu odluku za jednog autora da u svojstvu vlastodrsca zabrani sopstvenu knjigu. (Ostalima tu bas nije jasno o cemu je rec.) S obzirom da je rec o temi koja zadire u sferu mog profesionalnog i licnog interesovanja, nastavi Kalaj, a koja je izgleda i vama svima bliska, rekao bih da bez obzira na sva nasa idejna, estetska i kulturna neslaganja, koja su — budimo otvoreni — nepomirljiva, ovde imamo redak podudarni kutak: Velikosrpstvo je neprijatelj sviju nas.
Od tog trenutka led je probijen. Dotadasnji monolozi propraceni mucnim cutanjem koje je oznacavalo neslaganje pretvorise se u animirano caskanje. Aristokratski becko-pestanski geopoliticki strateg, prizemni ideolog brutalnog kroatizma, skorojevicki agent Kominterne i zapenusena korifejka globalizma mogli su da se opuste, napokon su govorili isti jezik i figurativno i bukvalno. U sveopstem zamoru samo se cuje vise puta ponovljeno poneko ime ili pojam: kosovski mit; genocidni Njegos; svetosavlje kao ekstremni neovizantijski cezaro-papizam; Serbien muss sterbien; Crvena Hrvatska; Crna Ruka, Bela Ruka; teroristi; ruski agenti; Evropa samo do Drine; remetioci; epicentar nestabilnosti na Jugoistoku; Garasanin; grko-istocnjaci; Versaj; sve je jasno iz Nacertanija; kraljeubice; Albanci su Iliri; pop Dukljanin; vlaska plemena; svinjarski trgovci; vidovdansko ludilo, Velika Srbija, velikosrpstvo. . .
U zavrsnoj sceni voz prelazi Savu, nasi junaci mogu da odahnu, ponovo su u civilizovanom svetu, ali istovremeno ponovo pocinju ujedanja. Blagotvorno objedinjujuce dejstvo tranzita kroz zemlju Srbiju bledi.
Prednost predlozenog scenarija jeste u lakoci sa kojom imena junaka i broj glumaca mogu da budu promenjeni a da tekst iziskuje samo neznatne izmene. Mozemo da kombinujemo dva lika u jedan. Za spoj Kalaja i Starcevica mozemo da uzmemo Iva Pilara, cija sahovnica pociva na crno-zutom stegu, Noela Malkolma, koji legitimizuje kalajevsko bosnjastvo i sopstvenu nostalgiju za hapsburzima sa diskursom fra Dominika Mandica; ili pak Ivicu Franka, cije je pravastvo vec krajem 19. veka bilo Kajzertroje. Za predstavu na Cetinju, pak, glumaca moze da bude i vise: pa u kupeu prve klase ima sest mesta. Lik Starcevica tako moze da zameni trojac Jevrem Brkovic–Sekula Drljevic–Savic Markovic-Stedimlija.
Sala na stranu, daleko je interesantnije, rekao bih, da uloge Broza i Olbrajtove mozemo spojiti u isti lik na bilo kojoj svetskoj sceni. Posto ta tema zasluzuje posebnu paznju, da se ukratko pozabavimo sa prva dva lika.
Kalajeva, podunavska varijanta price o velikosrpstvu, lansirana krajem 19. veka u Becu, sacuvala je svoju dinamiku do danas, sa podvarijantama iste price u Pesti, Minhenu i Berlinu, i sa ehom u Pragu i Ljubljani. Na ovaj ili onaj nacin nju elaboriraju ili koriste, u novije vreme, eks-kancelar Kol, Hans-Ditrih Genser, Karl-Gustav Srem, Vaclav Havel, Sreder, Fiser, Kucan i citava plejada akademicara, novinara i politicara nemackog govornog podrucja. Oni svi funkcionisu unutar koordinata mitelevropskog Veltansauunga koji je prema Srbima odbojan politicki, kulturoloski i estetski, ali nije rasno gadljiv. Kada se, poput kralja Milana onda ili Zorana Djindjica sada, Srbi odreknu te svoje nezdrave, stavise neuroticne teznje za autonomijom delovanja koja po definiciji ima remetilacki efekat, oni su Mitelevropljanima savrseno prihvatljivi partneri. Uz svu svoju emotivnu i ideolosku nadgradnju, obogacivanu evo vec duze od jednog veka, mitelevropska se srbofobija zasniva prvenstveno na racionalno razumljivim, tradicionalnim geopolitickim proracunima podunavskog hegemona. Primera radi, premda vodjena pod plastom evropskog multilateralizma, nemacka je politika na ovim prostorima uoci i u vreme raspada Jugoslavije savrseno objasnjiva u misaonim kategorijama koje bi Kalaj prepoznao kao svoje.
Starceviceva psihoticna varijanta velikosrpstva ne dopusta mogucnost da ma kakva Srbija moze biti ista drugo do Velika Srbija. Apriorno tretiran kao nelegitiman, stavise demonski, svaki oblik srpskog identiteta postaje nepodnosljiv izazov sledbenicima pravastva. Ova je ideologija razlicita od mitelevropske, a pocivala je na aksiomatskom stavu o nepremostivim razlikama u karakteru i interesima izmedju Srba i Hrvata. Devetnćstovekovno pravastvo naislo je na plodno tle u dvadesetovekovnoj Jugoslaviji, bez koje ne bi bilo procvetalo. Pruzilo je ideolosku podlogu iracionalnoj – i na kraju razuzdano genocidnoj – srbofobiji dominantnog dela hrvatskog politickog bica.
Politicka, nacionalna, a pre svega duhovna i moralna dezorijentacija Srba u proslom veku, razdiranih izmedju prirodnog srpstva i sinteticnog jugoslovenstva, cinila ih je hendikepiarnim u odnosu na sve okolne narode i stvorila je podlogu za nacionalnu i politicku konsolidaciju nesrpskih naroda, za zakasnelo jacanje hrvatskog nacionalnog pokreta i programa. Ustase su stoga pripadale Orijentu 19. veka, a ne Evropi 20. veka; bili su isuvise primitivni da budu fasisti, kako rece Malaparte. NJihov hiper-trofirani osecaj sebe definisan je kroz mrznju prema drugome. Dok je za nacistu „Jevrejin“ predstavljao nuzan drustveni, psiholoski i politicki koncept, za ustasu „Srbin“ je daleko vise od toga; Srbin je integralni deo njegovog hrvatstva. Bez Srbina hrvatstvo nije moglo da bude definisano, a kamoli dozivljeno.
Izvesna paralela Hrvatskoj izmedju dva rata postojala je u Slovackoj. U oba slucaja kasno konstituisani, nesigurni ali agresivni nacionalizmi urodili su separatizmom. U oba slucaja komunisti su tezili da iskoriste stanje. Na Petom kongresu Kominterne (leto 1924) i velikosrpska Kraljevina SHS i vestacka Cehoslovacka osudjene su kao ugnjetavacke tvorevine francuskog imperijalizma. Od tada pa sve do najnovijih ratova velikosrpska opsesija jugoslovenskih komunista imala je vise faza evolucije, krunisane Ustavom od 1974. i raspadom duz arbitrarno zacrtanih republickih granica, koje su nam ostale kao najtrajnija tekovina KPJ. Brozovska varijanta diskujrsa o Velikoj Srbiji predstavlja ideoloski most od Kalaja do Olbrajtove. Srbi tu zenu nikada nisu razumeli, vazda tragajuci za uzrocima njene srbofobije u nekakvim biografskim detaljima, u navodnom beogradskom momku koji ju je kao siparicu upropastio. Ne shvataju da i za crveni totalitarizam juce i za gramsijevski Treci put danas, a ona je njegov sledbenik, svaka autenticna ljudska zajednica — porodica, crkva, narod — predstavlja neprijateljsku instituciju koja mora da bude unistena. Inzenjeri ljudskih dusa krenuli su na posao njihove razgradnje, na dugi mars od Renesanse, preko Montenja, Rusoa i Voltera, do Robespjera. Posle kosmickog zlocina poznatog kao francuska revolucija, svi ostali terori su samo kvantitativno uvecane varijante vec vidjenog.
Nesagledavanje ove cinjenice predstavlja uzrok nerazumevanja ideoloske strukture zapadne, pre svega americke spoljne politike u nasim prostorima tokom protekle decenije. Apsurdna je i dalje prisutna sklonost vecine Srba da poteze velikih sila tumace kroz prizmu tradicionalnih nacionalnih interesa. Termini Amerikanci, Englezi, Francuzi.. .. jos uvek se koriste kao sinonimi za vlade tih zemalja. Takav pristup zasnovan je na pretpostavci da donosioci spoljno-politickih odluka postupaju u skladu sa racionalnim proracunima, na teznji ka optimalizaciji nacionalnih interesa njihovih zemalja.
Ovaj je pristup imao smisla u slucaju Austro-Ugarske pre 1914, ili Nemacke u Mastrihtu decembra 1991, ali on mora da bude preispitan u svetlu svetskih, a posebno balkanskih zbivanja na prelomu milenijuma. On ispusta iz vida cinjenicu da je na savremenom Zapadu, a pogotovu u SAD, post-nacionalni integralizam postao dominantna ideologija vladajucih elita koje kontrolisu ne samo poluge drzavnog aparata vec i kljucne medijske, poslovno-finansijske i akademske institucije. U skladu sa ideologijom post-nacionalnog integralizma one formulisu i vode spoljnu politiku svojih zemalja, van domasaja vecine obicnih ljudi i nezavisno od njihove volje. Kao sto rece Stroub Tolbot, godinama desna ruka gdjeOlbrajt, u clanku pod naslovom Radjanje globalne nacije:
„Optimista sam, verujem da ce jedinstvo odneti prevagu: u iducem veku nacije kakve su danas bice prevazidjene. Sve drzave sveta priznace jednu, globalnu vlast. Termin gradjanin sveta iskovan u dvadesetom veku dobice svoje puno znacenje u dvadeset prvom.. .. Sve nacije su u osnovi puki drustveni aranzmani, plod prilagodjavanja promenljivim okolnostima. Ma koliko na momente delovale trajno, cak i sveto, one su zapravo vestacke i privremene.“
Ovakav pogled na svet apsolutno zahteva jedan koncept poput Velikosrpstva kao destilovanu, krajnje pojednostavljenu antitezu sebi, koja pomaze samodefinisanju. To sto srpski identitet nesumnjivo pociva na internalizaciji izrazito hriscanske duhovnosti i etosa od strane jedne prosirene porodice zasnovane na zajednickim precima, zajednickim secanjima i prirodnim stremljenjima za zivotom u zajednickoj drzavi, cini ga prirodnim neprijateljem koncepta postnacionalne, multirasne, multikulturne globalne zajednice. Objektivna slabost srpskog politickog bica posle katastrofalnog jugoslovenskog eksperimenta ucinila ga je dodatno privlacnom metom. Njegovim medijskim demonizovanjem a potom i fizickim unistenjem, pour encourager les autres, novi ideoloski koncept bila samoverifikovan.
Postmoderna globalna imperija rado ce prihvatiti hapsburski, pa i ustaski verbalni arsenal, ali u bitno drukcije svrhe. Ona ce sekundarne nacionalizme ove regije privremeno prihvatiti kao kolaboratere na poslu dokrajcivanja Srba, ali nikako kao saveznike koji ce na miru uzivati plodove svoje kooperativnosti. U to se Hrvati vec uveravaju danas, Albanci ce sutra. Cak ni eventualno okoncanje posla, kroz tzv. denacifikaciju Srbije, ne bi znacilo da su lokalni anti-velikosrbi svoje projekte priveli kraju, jer centar moci nastajuce globalne imperije to nece dopustiti. On zeli postnacionalni glajhsaltung identiteta, tradicija i kultura, propracen nepovratnim izmenama demografske slike zemalja-nosilaca tradicionalnog nacionalnog identiteta. Pravo znacenje te namere, zapamtite ove reci, sagledace jedna Slovenija kada kao punopravni clan Evropske unije bude morala da primi godisnju kvotu od desetak-petnćst hiljada tzv. azilanata iz Somalije, Kurdistana, Avganistana ili Ruande. Pravo znacenje termina juznjak postace sa zakasnjenjem jasno, ali ce za opiranje biti kasno: ta nadlezan je sud za ljudska prava u Strazburu.
Nemojmo se zavaravati da je problem teznje za postmodernom imperijom podlozan promeni sa dolaskom druge licnosti ili ekipe u Belu Kucu. On je tokom protekle decenije preovladao ne samo kod Demokrata nego i u redovima tzv. neo-konzervativne desnice koja je sada na vlasti u Vasingtonu i dominira republikanskom strankom. Bil Kristol i Robert Kejgan – urednici uticajnog neokonzervativnog glasila Vikli standard, inace odusevljeni pobornici bombardovanja Srbije 1999 – jos 1996. godine formulisali su neoimperijalnu doktrinu tzv. benevolentne globalne hegemonije. Dominacija nad citavom planetom otvoreno je imenovana kao podloga za americku spoljnu politiku u sledecem veku. U Strateskoj doktrini Busove administracije koja je pre samo tri nedelje prezentovana u Vasingtonu ovo ucenje je dovedeno do krajnjih konsekvenci stavom da je politika SAD da spreci nastanak ma kog centra moci, ma gde u svetu, koji bi ikada mogao da ugrozi apsolutnu premoc SAD celom sirinom spektra. Time je saopsteno da je citav svet americki domen ali tvorci doktrine izricito odbacuju koncept racionalno definisanog, kvantitativno merljivog, tradicionalno razumljivog nacionalnog interesa SAD kao osnovu na kome bi trebalo da pociva novi imperijalni projekat.
Naprotiv! Vrednosna osnova globalne dominacije izricito je ideoloska: ciljevi su, citiram, „liberalni medjunarodni poredak, sirenje demokratije i stvaranje svetskog ekonomskog sistema slobodnog trzista bez trgovinskih barijera“. Nema vise ni pomena tradicionalnih bezbednosnih, ekonomskih ili moralnih interesa cak ni same Amerike, jer je njen identitet i sam predvidjen za utapanje u novu globalnu utopiju. Tu su i liberalni globalisti i neokonzervativni imperijalisti saglasni.
Izmedju globalista na levici i neoimperijalnih hegemonista na desnici prave razlike nema. Njima nacije predstavljaju prolazne, cisto virtualne entitete. Emotivno se poistovetiti sa nekom zemljom ili nacijom je, po njima, primitivno i iracionalno; biti im licno lojalan – recimo do tacke stavljanja sopstvenog zivota na kocku – savrseno je apsurdno; za to imamo placene lumpenproletere, i same dobrim delom regrutovane iz redova imigranata. Kao sto je primetio Kristofer Las u Pobuna elita stara elita imala je osecaj duznosti i obaveze prema svojoj zemlji i prema zajednici iz koje je ponikla. Nova globalna vladajuca klasa, medjusobno povezana po principu meritokratije, visoko je pokretna i bez korena u spontano nastajucim ljudskim zajednicama, koje vise ne oseca kao svoju zemlju ili svoj narod.
Doduse, stari atavizmi – cije smo manifestacije videli u Americi posle proslogodisnjeg 11. septembra – korisni su da bi se mase motivisale za zrtve i za eroziju sopstvenih ustavnih i gradjanskih prava. Ti simboli ne doticu stratege. Poput Marksovog proletera, oni nemaju otadzbinu. Danas su SAD njihov omiljeni organizam-domacin, jer je Amerika mocnija od ma koje drzave u istoriji sveta i jer se politicki sistem Amerike pokazao veoma pogodnim za penetraciju od strane rusilaca tradicionalnih zajednica.
Rezultat je zapadna civilizacija koja zapocinje novi milenijum kao sopstvena bleda senka. NJen tehnoloski razvoj i rast materijalnog standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u etickom i estetskom relativizmu vladajucih elita, najociglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i njihovih severnoamerickih potomaka), u njihovoj nesposobnosti osnovne bioloske samoobnove. Ovo je vazda kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru.
Novototalitarna zapadna drzava u stanju je da upije ogroman kvantitativni porast informacija i da ih – procesovane putem medija – uklopi u dualisticku pseudo-stvarnost u kojoj reci i koncepti imaju znacenje drukcije od znacenja u stvarnom svetu. Razdvojeni su Rec i Svet, NJord and NJorld. Empirija je podredjena krutom nominalizmu, stvarnosti se ne dopusta da stane na put razvoju ideoloske vizije, a primaoci poruka ostaju nesvesni cinjenice da su zrtve dubinske manipulacije. Ovaj sistem nece prihvatiti samo polovicnu predaju Velikosrba, niti saradnju sa pokajanim Srbima koji svoje pokajanje nisu potvrdili samoodricanjem. Ovo i jeste najveci problem odnosa Srba prema Zapadu: ideologija koja se ponosi zagovaranjem tzv. multikulturalizma zapravo ne podnosi istinsku raznolikost, vec zahteva potpuni monizam. Na putu postmodernog projekta, negde sredinom ovog veka, jedinu prepreku predstavljace novi varvarizam imigrantske invazije Evrope i Severne Amerike iz Treceg, pre svega islamskog sveta – sto je slaba uteha za Srbe: rak ne leci leukemiju.
Savremena srbofobija nasla je svoj do sada najotvoreniji izraz u kontra-realizmu, koji je srz postmodernizma. Humanitarno bombardovanje, etnicko ciscenje, logori za silovanja, genocid, multietnicko Kosovo, masovne grobnice – samo su stilske vezbe u postmodernom poigravanju znacenjem reci, u dekonstrukciji realnosti. U obracunu sa Velikom Srbijom postmodernizam je napravio smeli iskorak s onu stranu stvarnosti – bas kao sto je u sferi umetnosti zakoracio smelo iza svake estetike. Ovo je kultura post-istorijske, post-humane, tehnoloske civilizacije Zapada na pragu novog milenijuma. Kao sto na istu temu rekoh pretprosle godine u Francuskoj 7,
„U njihovom svetu uzajamna zamenjivost subjekta i predikata – agresora i zrtve, etnickog cistaca i ociscenog – ne samo sto uklanja tvorca vec na kraju i samog subjekta. Ostaje samo subjektov potpis, ponekad u obliku kratera krstarecih raketa.“
Ovo je kultura coveka okruzenog vestackom realnoscu koja prodire u njega i ispunjava ga sobom. Ona zahteva odricanje od identiteta zasnovanog na porodici, zadruzi ili plemenu, na veri, pesmi, grobovima predaka, na svakoj samobitnosti koja svoje postojanje duguje kolektivnim secanjima a ne merljivim dobitima. Velikosrbin je stoga neophodna integrativna antiteza, isto onako potrebna opstanku ideoloske konstrukcije kao sto je Jevrejin bio nacistima. Zapadna spoljnopoliticka elita, beskorena, arogantna, suprodstavljena svemu sta mirise na evropsku, hriscansku misao, omirisala je na Balkanu krv, nekaznjeno je pocinila zlocin i smelo grabi napred. NJeni saucesnici, u mas-medijima i na politicki korektnim akademskim katedrama, taj pohod nazivaju hodocascem protv mracne proslosti olicene u Velikosrpstvu.
Ipak, ni novi, post-moderni globalni imperijalizam ne moze u nedogled da melje nacije i kulture i da gradi video-sopove na njihovim ruinama. Stoga da zavrsim sa malo nade. Postmoderna srbofobija predstavlja oblik moralne degeneracije, ali njegova sama protivprirodnost nosi seme sopstvenog unistenja. Dekadentnost jednog aspekta sistema neminovno slabi strukturne spone na strani mehanizma prinude, iako taj proces moze da potraje dugo.
U medjuvremenu Srbi ce morati da potpisuju svakakve sporazume, poput onog u Dejtonu pre sedam godina i u Kumanovu juna 1999, i da stisnutih zuba prihvataju razne diktate. Takva taktiziranja ne smeju da se prihvate kao slobodni izbor, jos manje kao moralna norma. Mora da se pravi jasna razlika izmedju pokajanja zbog srpskih greha, kojih je nazalost bilo u proteklom ratu, dakle pokajanja koje je hriscanski, ljudski i civilizacijski dug Srba pre svega pred samima sobom, i poteza iznudjenih pod pritiskom, mimo pravde, razuma i morala, a pod pretnjom sile i prinude, posle kojih sledi zahtev za denacifikacijom kao desrbizacijom. Magna Serbia delenda, vele nam, misleci pritom na svaku Srbiju koja se ne stidi sebe i ne odrice svojih predaka. Ishod tog rata, medjutim, nije konacan i nepovratan. Kada dodje do oporavka trenutno rastocenog politickog bica srpske nacije, koji ce nastupiti sa smenom generacija na politickoj sceni zemlje, jedna autenticno nova vlast suocice se sa zadatkom redefinisanja kljucnih nacionalnih interesa i sa stvaranjem uslova za izmenu katastrofalnog ishoda protekle decenije.
Naravno, to sve ce biti moguce tek kada se steknu politicki, psiholoski i vojni uslovi za novu podelu karata, tj. kada SAD izgube interes za ocuvanje novog balkanskog poretka koji nema nikakve veze sa stvarnim strateskim interesima Amerike, kada Rusija krene putem povratka u krug ozbiljnih sila, i kada Zapadna Evropa izgubi svoj sadasnji misionarski apetit za gradjenje hibridnih nacija, apetit olicen u Petricu, Asdaunu, Vestendorpu, Hekerupu, Stajneru i slicnima.
Kada se to sve desi, a desice se neizbeznom logikom geopolitickih procesa, Srbi treba da budu spremni za reviziju svog poraza. Sve nepravde kojima su podvrgnuti bice podvrgnute toj reviziji, od priznanja Brozovih granica, ciscenja Krajine i nametanja haske kolektivne krivice do apsurdne dejtonske Bosne, do NATO bombardovanja i okupacije Kosova.
Kada se to desi, srpski narod biti spreman da odlucno pristupi izmeni nametnutih mu resenja svestan da je osnovni, nedeljivi nacionalni interes Srba teritorijalno, politicko, duhovno i kulturno ujedinjenje srpskog naroda, na svim teritorijama koje vekovima nastanjuje, u okviru sopstvene nacionalne drzave. To pravo ostaje neprikosnoveno, bez obzira na ishod politicko-diplomatskih igara velikih sila vodjenih tokom protekle decenije i bez obzira na privremene izmene demografske slike tih teritorija, stvorene genocidnim terorom i etnickim ciscenjem nad srpskim zivljem, a sve u ime borbe protiv Velike Srbije.
Ako je teznja navedenim ciljevima velikosrpstvo, onda, gospodo, bez zazora prihvatam takvu etiketu. Hvala.
