Moje ime je Nikola Janić i u radu konferencije učestvujem u svojstvu predsednika Srpskog saveza iz Švedske, koji na današnji dan ima 1164 članova, i u svojstvu izdavača časopisa „Koreni“, koji izlazi u Švedskoj. Ispred našeg rasejanja, naravno ne sveukupnog, prenosim zadovoljstvo da smo prisutni na ovom skupu, jer ga vidimo kao volju države Srbije i Ministarstva za dijasporu da ozbiljnije podstakne rešenje važnih pitanja u odnosu matice i srpskog rasejanja.
Iskreno podržavamo napore novog saziva Ministarstva da se donese Zakon o dijaspori, da se izvrši popis i utvrde liste srpskih glasača u inostranstvu, da naši iseljenici dobiju pasoše Srbije i da se reše problemi finansiranja kulture i obrazovanja mladih u dijaspori. Ali pre svega se nadamo da će se konačno, odgovorno i detaljno, napraviti korektan inventar srpskih organizacija i uticajnih i sposobnih Srba u rasejanju. Jedino tako može da se okonča varanje matice od pojedinaca iz rasejanja, varanje srpske javnosti o rasejanju, a što se godinama svesno sprovodi od određenih političkih grupacija i pojedinih medija i urednika tih medija u Srbiji.
Dekleracija o dijaspori je svojevrsni akcioni plan za delovanje, i vas u matici, i nas u rasejanju, ali na tome ne treba da ostane. U mnogo čemu dosadašnji nekonstruktivan odnos matice i rasejanja treba zajedničkim naporima da transformišemo u nešto korisno i produktivno. Odnos između „nas tamo i vas ovde“ mora da bude prioritetni nacionalni interes i zadatak, a ne da ostane stranačko pitanje, kojim se partije bave po principima interesa svoje stranačke politike. Tri miliona naših ljudi koji žive i rade u 90 država sveta, imaju nekoliko zajedničkih problema. Na naprimer: nerešeno pitanje srpskog državljanstva i nerešen status građana Srbije u zemljama migracije, nedostatak državnih mera za uspešniju integraciju naših ljudi u strano društvo, a paralerno sa tim biti oprezan da se ne otvori granica koja vodi u asimiliciju i gubljenje srpskog nacionalnog identiteta, nedovoljna briga matice prema kulturnoj i obrazovnoj tradiciji, slaba saradnja države Srbije sa Srpskom pravoslavnom crkvom i eparhijama u rasejanju, koje u mnogim državama nemaju status verske zajednice, nepostojanje sistema ekonomske saradnje sa dijasporom; neizgrađen sistem veza matice i srpskih organizacija u rasejanju, što je posledica nedostatka programa saradnje i dvosmernog protoka informacija između matice i dijaspore… Ovom poslednjem doprinosi neinteresovanje, ali i svesno degradiranje činjeničnih i korisnih aktivnosti cenjenih iseljeničkih organizacija i njihovh aktivista od nekih redakcija u Beogradu, ako te organizacije ili te osobe iz nekih razloga nisu nekom političaru, nekom uredniku, ili nekom novinaru po volji. Sramota je da zbog plaćenog puta i par dana provedenih u Briselu, TV reporteri jedan proziran mehurić feljtonski predstavjaju kao moćnu vazdušnu letilicu i kao nešto veliko i neizmerno korisno za maticu, što je daleko od realnosti.
Organizovana dijaspora je godinama pritisnuta svakidašnjim potrebama lokalnih zajednica, zavičajnih klubova. Ali i suprostavljanju agresivnim i preambicioznim pojedincima, koji se bave samo sobom, a ne razvojem zajedništva sa otadžbinom. Zato nam nikada nije bilo jasno zašto mediji promovišu samozvane ujedinitelje i osnivače raznih i svakakvih evropskih i svesrpskih saveza i kongresa, koji zapravo ne postoje? Ili zašto se medije ne okanu deceniskog šablona da rasejanje predstavljaju kao zatupljeni deo naroda, gestajbartera koji su neizmerno žedni domaćih silikonskih pevačica i time su stalna žrtva estradnih menadžera i raznih prevaranata? Zbog nedostatka istine i kontinuiranog protoka informacija iz matice mi, organizovano rasejanje, radimo često onako kako nam se čini da je potrebno i korisno a, nažalost, rezultat naših napora ponekada se, samo zbog izostalog dijaloga, umesto koristnim, pokaže štetnim za sve nas.
Postoji i problem informativne i medijske saradnje u celini. U Švedskoj imamo nekoliko srpskih novinara, voditelja i reditelja koji rade u švedskim medijima i imaju visok ugled i veliku popularnost. Nažalost ni u Švedskoj kao i u većini zemalja u kojima je masovnije prisutna srpska dijaspora, srpska zajednica ne može da se pohvali da ima profesionalne medije i izgrađen informativni sistem. Srpski savez je ranije štampao interni list „Glas Srba“ a do pre nekoliko meseci ja sam izdavao štampana izdanja časopisa „Koreni“, koji postoji i danas u elektronskom izdanju, i izuzetno sam zadovoljan posetom čitalaca na njegovom portalu.. Koreni imaju desetak saradnika iz otadžbine, ali koristimo i informacije domaćih agencija i medija. Međutim srpski mediji u rasejanju uglavnom nemaju nikakav ugovor o saradnji sa medijima u zemlji, jer ni jedna srpska agencija nije ponudila da te medije u rasejanju snadbeva informacijama od nacionalnog značaja. Ta informativna i medijska saradnja dijaspore i matice je još jedna spona u saradnji otadžbine i rasejanja i dostavljanje informacija ne bi trebalo da prvenstveno bude zasnovana na ekonomskim interesuima, jer njen cilj je inormisanje i nacionalno uzdizanje naroda. Bez takve saradnja komunikacija će i dalje biti sporadična, nekvalitetna, neprofesionalna i neefikasna. Dakle država Srbija nema program informativne i medijske saradnje sa dijasporom, niti ima sistem stalnog finansiranja i kadrovske saradnje sa nacionalnim organizacijama i kulturnim i obrazovnim institucijama i medijima u rasejanju. Nisu retki slučajevi da konzuli Srbije sarađuju samo sa onim organizacijama ili ljudima, koji su im stranački ili lično bliski, i zato šalju samo njihove informacije u otadžbinu. Ovakva selektiranja su sveobuhvatno štetna, prvenstveno za Srbiju i građane u Srbiji.
Mi razumemo da je Srbija siromašna zemlja i da nije u mogućnosti da finansira aktivnosti srpskih organizacija i medija u 90 država sveta. Ali, naša država to može da čini korektno i povremeno i uz pomoć nevladinih organizacija. Ministarstvo za dijasporu sistemom sufinansiranja pomaže neke organizacije iz zemlje ili pojedince iz sveta, sa diskutabilnim projektima, a ne pomaže neprofitne i za maticu korisne organizacije u rasejanju, na koje ne može da utiče. Istovremeno iz budžeta Srbije se izdašno finansira rad organizacija i medija nacionalnih manjina u zemlji. Nekoliko stotina hiljada pripadnika manjima u Srbiji konstantno traže povećanje sume novca za rad svojih nacionalnih saveta, za njihove medije, za politička delovanja, za renoviranje njihopvih verskih objekata itd. Respons za njihova traženja najčešće ne izostaje, jer politički predstavnici manjina otvoreno prete da će u suprotnom u Skupštini Srbije blokirati neke amandmane ili druge, po Srbiju važne, odluke…
Na osnovu podataka iz humanitarne organizacije „Stara Raška“ u Raškoj oblasti je 1961 godine bilo oko 60% Srba, a danas ih je ispod 30%, dok ih je u Tutinu samo 2%. Iz tih razloga ova humanitarna organizacija je pokrenula inicijativu da Srbi u Raškoj oblasti dobiju status građanske manjine i da kao takvi budu zaštićeni i dobiju privilegije kao i druge manjine. Mi ih u tome podržavamo, ali želimo i da izrazimo nerazumevanje da se organizacijama dijaspore, školama maternjeg jezika ili našim crkvenim parohijama u svetu iz istog budžeta ne daje skoro ni dinara. Od tog srpskog rasejanja godišnje dolazi u Srbiju ekonomski priliv od između 4 do 5 milijarde dolara, a da od Srbije decenijama nismo tražili pomoć. Veliki deo tog novca je direktna pomoć rođacima, ali i to je doprinos Srbiji, jer se time smanjuje opterećenost budžeta socijalnim potrebama tih ljudi. Vreme je da država Srbija promeni svoj stav prema iseljeničkim informativnim kućama i medijima, prema čelnim organizacijama, crkvama i srpskim institucijama u svetu.
Mi znamo da današnja Srbija nije bogata i ne želimo više od neophodnog. Nadamo se da će nacionalne manjine u Srbiji promeniti u mnogome svoj stav u njihovim zahtevima. Posebno kada sve veći zahtevi dolaze istovremeno sa sve češćim distanciranjima manjina od nekih obaveza. Za deo specifičnih potreba mogli bi i da se obrate državama koje javno smatraju svojim matičnim zemljama. Kolač namenjen manjinama bi trebalo podeliti i sa organizacijama, savezima i savetima u srpskom rasejanju, kome pripadaju i pripadnici nacionalnih manjina i koji se ne izdvajaju od celine. Naravno i sa pravoslavnom srpskom crkvom u rasejanju. Jednostavno, potoji i misljenje, što je demokratski dozvoljeno, da je srpsko rasejanje danas višemilionska manjima u Evropi, ali najbrojnija „manjina“ matice, sa reduciranim pravima u mnogo čemu. Zbog mogućnosti eventualno tendecioznih tumačenja onoga što sam rekao, dozvolite da naglasim da sam na sebe prihvatio obavezu da pokrenem ovo pitanje jer smatram da u mene niko ne može osnovano da upre prstom kao na nekoga ko je protivnik širokih prava nacionalnih i drugih manjina. Takvu predpostavku onemogućuje činjenca da živim u Švedskoj više od 40 godina i nadam se da je svakome jasno da ne pripadam onima koji bi se zalagali za uskraćivanje prava manjinama. Naprotiv. Ali ne vidim logiku da se deo zahteva Evropske unije, koji su upućeni Srbiji, istovremeno ignorišu u zemljama članicama iste te unije!? Hoću da verujem da svi prisutni shvataju da je za budućnost Srbije egzistencijalno opasno da nastavi sa politikom netraženja reciprociteta od država Evropske unije, zasnovanih na demokratskim principima, pravima i osnovama. Još destruktivnije je da od svojih građana, koji žive izvan granica Srbije, stvara neravnopravno tretiran milionski deo naroda, ili da ostane nezainteresovana za uzroke naših nerazumevanja.
Ministarstvo za dijasporu je danas nekompletan državni sektor za Srbe u rasejanju, jer je pristalo da bude samo „šalter za prijavljivanje iseljeničkih problema“, a ne resor sa isključivom nadležnošću za naše građane u rasejanju. Mi želimo promene i trudićemo se da ojačamo „naše“, ali i vaše ministarstvo, a time i državu. Ministar Srećković je mlad i komunikativan čovek i političar i mi danas nemamo razloga da sumnjamo u iskrenost njegove izkazane želje da sa dužnim poštovanjem čuje rasejanje. Više nema nikakve osnove, a ekonomske po najmanje, da se dijaspora deli, izdvaja i odvaja od matice. Da srpska televizija RTS to čini tako što i dalje ima posebnu redakciju i poseban program za dijasporu! Da neke dnevne novine imaju posebna izdanja za nas u Evropi ili Americi a druga samo za vas u matici? Da takve medije samo u izdanjima za rasejanje govore ili pišu o onome što smo mi rekli sa namerom, i verovanjem, da će i matica o tome biti informisana. Selektivno, ciljno i različito informisanje jednog istog naroda i građana jedne iste države, nikada i nikako ne može biti plodonosno. Opravdavati ovo činjenicom da i „u Srbiji postoje novinska izdanja za unutrašnjost i izdanja za Beograd“, najblaže rečeno je licemerno. Cene paprike ili kupusa u Paraćinu ne interesuju Beograđane, i obratno, ali dijaspora nije lokalna pijaca ili poprište lokalno ograničenih dešavanja. Dijasporu čine rasejani građani Srbije koji su i iz prestolnice i iz unutrašnjojti, a sve nas interesuje Srbija. Trebalo bi i da Srbiju interesuju i „njena deca“ koja su na kratkom ili na dugoročnom radu, a neki i na dužem „službenom“ putu izvan Srbije. Zato smatramo da RTS i štampani mediji što hitnije treba da ukinu te posebne redakcije, programe i novinska izdanja i da informišu i nas tamo i vas ovde isto o svemu. Samo tako možemo biti zajedno. Tek tada ćemo na istim saznanjima i o vama i o nama imati osnov za konstruktivne dijaloge, kritike i odluke. Mi ćemo se truditi da damo doprinos tome da Ministarstvo za dijasporu rešava sve ono što je za nas neophodno, a ne da to deli sa drugih pet ministarstava, kao i da sačini Program informativne i medijske saradnje sa organizacijama rasejanja.
Koristim priliku da vas obavestim da rasejanje više ne može da čeka i da zato predlažemo Ministarstvu da zajedno i hitno oformimo Nacionalni savet za dijasporu, sastavljen od predstavnika rasejanja. Savet bi imao mandat da utvrdi prioritete u rešavanju problema iseljeništva i koordinirao aktivnosti i saradnju države i dijaspore. Savet bi davao smernice organizovanoj dijaspori za preduzimanje aktivnosti koje su neophodne i od opšteg su interesa za našu maticu i za naš narod i u rasejanju i u matici.
Nacionalni savet za dijasporu će zvanično da zastupa iseljeni srpski narod, a ne mešetari i nečiji prijatelji koji u ime dijaspore po Beogradu i po ministarstvima, iz budžeta traže i uzimaju pare, a nikada ne prezentiraju neki učinak, a kamo li pozitivan finalni rezultat. Ministarstvo za dijasporu i Nacionalni savet za dijasporu bi mogli, kad utvrde nacionalne prioritete, da raspišu novi samodoprinos u rasejanju za rešavanje problema iseljenih Srba, popisa, kulture i obrazovanja, državljanstva i glasačkog prava, razvoja srpskih medija, kao i očuvanja srpske baštine, vere i uzdizanja čitavog naroda. Ali pre svega očekujem odgovor od Minstarstva na predlog Srpskog saveza, koji smo im izneli prilikom njihove posete Švedskoj, da što hitnije napravimo činjeničan Inventar rasejanja i utvrdimo mogućnosti i realnost određenih organizacija i pojedinaca.
Na kraju, želim da izrazim zadovoljstvo što sam mogao da čujem iskustva o saradnji njihove države i emigracije Izraela, Grčke, Slovenije, Hrvatske… Ali svaki narod i njegovo rasejanje imaju svoju specifičnost i na različitim premisima žive i deluju u respektivnim državama. Smatram iznenađujućim da država Srbija i Ministarstvo nisu izabrali da prvo čuju svoje eksperte, ali i svoje predstavnike u rasejanju. Tako bi imali jasnije snimljeno stanje naših potreba, uočili postojeće eventualne probleme, ali i sakupili ideje za njihovo rešavanje.
Poštovane dame i gospodo, dozvolte da ponovim: Odnos matice Srbije i njenog i rasejanja treba, radi svih nas, da bude nacionalno prioritetno pitanje. Hvala !
Beograd 19. novembar 2008.
