Pojavio se nenajavljen u studiju verovatno najboljeg foto-majstora u Kanadi Ricarda de Marea, kod koga se u redu cekalo mesecima, a onda „balkanskom upornošcu“ izborio svojih pet minuta razgovora i priliku da mu pokaže svoje radove. Bez klasicnog portfolija, uobicajenog za razgovore sa ovakvim umetnickim velicinama, iz velike kutije za cipele izvadio je desetine portreta koje je, voden ljubavlju prema novom hobiju, škljocao po Otavi. Receno mu je da dode nekoliko dana kasnije, da se sa njegovih snimaka vidi da mnogo voli to što radi i da ce biti asistent velikom imenu kanadske i svetske fotografije. Ljubav je pobedila protokole i šablone.
Prisecajuci se ovih pocetaka, Marko Perišic, 28-godišnji sistem inženjer sa diplomom Kalton univerziteta iz kanadske prestonice, fotograf po vokaciji i ronilac iz hobija, rodeni Beogradanin i jedan od tipicnih predstavnika one generacije koja je pocetkom 90-ih sklanjajuci se od vihora rata na tlu bivše Jugoslavije otišla u svet, otvara svoju pricu o ljubavi, mukama i uspesima van otadžbine koja je cele prošle decenije sazrevala u veliku privrženost Srbiji. Prvi susret sa Ricardom de Mareom samo ilustruje upornost kojom je naš covek u Kanadi otimao od sveta sve što je smatrao da mu pripada.
Šta nedostaje
“ Kad covek ode, treba da održava veze sa otadžbinom, ali mora u svetu da traži najbolje, da proživi i iskoristi od tog sveta sve što mu je omoguceno. Nemoj da sediš kod kuce, slušaš đorda Balaševica i padaš u sevdahe, bedake i nostalgiju, jer od toga nemaš ništa. To je samo gubljenje vremena. Volim našu muziku, kulturu, verovatno i više od onih koji na ovaj nacin padaju u ocaj, ali ne volim da sedim u Otavi i razmišljam kako bi bilo da sam sada u Beogradu. Trudim se da mi bude lepo tamo gde se trenutno nalazim “ veli Marko.
Možda i zbog takvog pristupa, njegova prica je nesvakidašnja i puna zanimljivih detalja, ali…:
“ Stalno me proganja jedna misao “ šta bi bilo da nisam otišao, da sam ostao. Uprkos svemu, neke stvari nedostaju, nisam sa svojim drugarima bio na mnogim letovanjima i zimovanjima, nismo zajedno proslavili maturu, a oni su mi najbliži prijatelji, bližih jednostavno nemam “ otvara se i govori više za sebe.
Posle ovih njegovih reci lakše se razume i kada reda svoja secanja o prvom napuštanju Beograda sa 16 godina, odlasku u London u vreme kada se sklapaju prava prijateljstva. „Iako sam išao u tako veliku svetsku metropolu, ovaj odlazak mi je teško pao. Jedva sam cekao da se vratim, išlo mi se nazad. Ali kada sam posle završene srednje škole krenuo na studije u Kanadu, potpuno sam i prepušten snalaženju, bilo mi je svejedno i sve normalno“.
Prvih pola godine studentskog života u Otavi, kada se dogadalo da zbog nedovoljno novca mesec dana iz jednog džaka krompira kao zlatne rezerve sprema sebi pomfrit “ „smucio mi se za ceo život“, veli “ ni izbliza nije nagoveštavalo da ce Marko samo koju godinu kasnije putovati po svetu kao ubedeni avanturista, da ce obici Kubu, Meksiko, Kambodžu, Tajland, odakle se upravo vratio prepun utisaka i novih ronilackih iskustava na ostrvima u Indijskom okeanu, za koje je sam Žak Kusto ocenio da pripadaju najlepšim mestima na svetu.
Njegova prica o petodnevnom ronjenju i podvodnom svetu koji se retko može videti cak i na filmovima, o 1200 napravljenih fotografija, o utiscima sa putovanja dugog mesec i po dana, preplice se sa biografskim filmom, koji umnogome objašnjava zašto je njegov foto-guru jednom prilikom primetio: „Marko, ti si pravi renesansni tip, sve što uzmeš da radiš ide ti od ruke“.
Završivši studije u Otavi ostao je da živi tamo sa roditeljima, rukovoden, kako kaže, principom da covek treba maksimalno da ulaže u sebe dok je mlad, da bi kasnije to mogao da naplati mnogo bolje. Zaposlio se u jednoj manjoj ali perspektivnoj firmi sa tada samo šest zaposlenih, koja se bavi softverom u telekomunikacionim sistemima, da bi nekoliko godina kasnije, uoci bombardovanja osnovao u Beogradu slicnu, simbolicnog naziva „Moždana veza“, krenuo da saraduje sa kanadskom i danas je to stabilno preduzece koje ovih dana slavi svoj drugi rodendan.
„Kolateralna šteta“
“ Svi koji smo otišli u svet pocetkom 90-ih, prošli smo iste muke, u nekoj smo stalnoj mentalnoj vezi i u istom odnosu prema matici, znaci u punoj smo snazi i savršena smo veza Srbije sa svetom “ primecuje.
U meduvremenu bombardovanje je zamalo odložilo njegov biznis prodor u Srbiji, ali Marko nije gubio vreme. Posvetivši se fotografiji do te mere da je jedno vreme napustio svoj inženjerski posao i samo snimao, asistirajuci prvo velikom majstoru, a potom radeci za prestižne kanadske modne i marketinške agencije, poznate casopise i magazine… Još kao amater, kada je na poklon od roditelja dobio kameru, pa do danas on slika ljude, lica, emocije…Tako je nastala i njegova izložba fotografija u uglednoj galeriji u centru Otave, posvecena bombardovanju, cinicnog naslova „Kolateralna šteta“.
Fotografije su nastale neposredno pošto je okoncana agresija, a Marko odmah spakovao stvari i stigao u Beograd da vidi svoje prijatelje i naslika „bunilo u kome su tada bili naši ljudi, jednu Srbiju koju nisam poznavao“.
“ Smatrao sam da svaki covek treba da pomogne svojoj zemlji radeci ono što najbolje zna. Poruka moje izložbe bila je „pogledajte šta je kolateralna šteta“ kroz slike lica na kojima je bilo vidljivo i mentalno i psihološko stanje. Otvaranju izložbe prisustvovalo je više od 200 ljudi, najugledniji listovi objavili su intervjue u najtiražnijim nedeljnim izdanjima, ispricao sam neke stvari ljudima tamo koje do tada nisu recene. Prošao sam tokom bombardovanja veliku emotivnu krizu i zato mi je drago što sam tom izložbom zaokružio svoje neposredne veze sa otadžbinom. Posle toga sam se posvetio biznisu, a fotografijom se bavim iz licnih razloga, kako me je savetovao i sam Ricard de Mare.
“ Nemam ambicija da budem milioner, samo bih da sacuvam ovakav život -„veli na kraju Marko Perišic, prebirajuci po uspomenama iz prošlosti i najnovijim utiscima sa putovanja na Tajland. Ne propuštajuci da doda kako se „uvek vraca Srbiji“.
