Izmedu emigracije i otadžbine

Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo.

Banacanin iz Ilance, kako tvrdi Marko Ristic u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Congrada, kako navode Ž. P. Jovanovic i J. Redep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosio je u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se, pod Arsenijem Carnojevicem, u te krajeve doselili. Kad je trece cetvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu, proširujuci je istocnom Posavinom, i Crnjanskovi preci postali su granicari. Zanimali su se, kao svi Ilancani ili Congradani, zemljoradnjom, stocarstvom ili granicarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilancana ili Congradana ispoljavao je i Crnjanski. Kao svaki zemljoradnik bio je konservativac, kao svaki stocar voleo je životinje a prezirao ljude, kao svaki granicar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti.
Koliko mi je poznato, ostao je rano bez oca Tome, seoskog javnog beležnika u Šurjanu, a majka Marina rodena Vujic nije bila u mogucnosti da ga školuje. Školovao ga je bogati ujak, Vasa Vujic iz Beca. Pošto je završio osnovnu školu i gimnaziju kod fratara pijarista u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju na Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom poceo da se bavi još kao decko od petnćstak godina, pišuci za decji list Golub. Prešao je u Bec kod ujaka 1913. i tamo nastavio studije, opet u Eksportnoj akademiji.
Prvi svetski rat proveo je u jednom madarskom puku na Istocnom frontu, u Galiciji, zatim, po položenom ispitu za oficira, na italijanskom frontu, u Udinama. Ove ratne godine koje je, po recima Marka Ristica, proveo˜u pozadini izvlaceci se, ostavile su na njemu dubok trag. Kao dobar podoficir u potporucnik smatrao je da mu je dužnost da uvek bude u stavu mirno pred svakim starijim ali da mora da se nemilosrdno izdire na svakog mladeg od sebe.
Dok je Milutin Bojic ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vojnovic camio u šibenickoj tamnici a Ivo Andric zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Milicic i Veljko Petrovic, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je˜frajviligovao i, kad se Carevina raspala, nastanio se u Beogradu. Upisao se na filosofski fakultet Beogradskog universiteta, gde se upoznao sa svojom ženom, kcerkom uglednog i uticajnog profesora, književnika, ministra i državnog savetnika Dobrosava Ružica, velikog karadordevicevca i prijatelja Dvora.

Mlad, pust, duboko obrazovan, društven covek, lepo oženjen, povrh svega vec poznat i, što je mnogo važnije, priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, a i ponekog zavidljivog neprijatelja, kao Velibora Gligorica ili Milana Bogdanovica, uticajnih književnih kriticara. Oci su mu bile neprijatno zelene, s godinama su postale strašnima. Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je madarski, nemacki, francuski, italijanski i engleski, ali, cak i svoj maternji srpski, sa nekim tvrdim, neprijatnim i svadalackim madarskim naglaskom. Bio je izvanredan govornik i retko zanimljiv u svojim izlaganjima. Secam se kako je, na jednom Crkvenom saboru u Londonu, oduševio oko dve hiljade Srba opisujuci kako je Karadorde oslobodio Beograd 12. decembra 1806. Pljeskanju nije bilo kraja.
Pošto je 1920. diplomirao iz Istorije, odlazi sa ženom u Pariz i objavljuje 1921. lirski roman Dnevnik o Carnojevicu. Mnogi su poverovali da je to njegova˜labudova pesma, jer je u njega nastupio neki zastoj, izazvan, kako se govorilo, duhovnim umorom, jer je, sve do 1927. zanemeo. Postavljen je za profesora Cetvrte muške gimnazije u Beogradu i objavljuje 1929. svoje Seobe i njima je, u svojoj trideset petoj godini, dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je, od zaista velikog pesnika, postao novinarom. Pretvorio se u˜glas svog gospodara. Imao je, rekli bismo, samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce, prvo u Politici, docnije u Vremenu, najzad kao dopisnik Centralnog presbiroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao londonski dopisnik casopisa El ekonomista, koji je Milan Stojadinovic izdavao u Buenos Ajresu. Trudio se da se nicim ne zameri ni Bogoljubu Jevticu, ni Stojadinovicu, ni Dragiši Cvetkovicu. U tome se sastojala i njegova˜diplomatska karijera, koja mu je, pomalo, zavrtela glavu i navela da napiše svoje Ambahade, kojima je pretio celom svetu i kojima se preporucivao današnjem komunistickom režimu.
Tako je proveo cetiri decenije pišuci politicke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona u nastavcima. Ni traga nije više bilo od pesnika Stražilova, putopisca Finistera, ni od divnog pera koje je dalo Dnevnik o Carnojevicu i Seobe.

Drugi svetski rat doveo ga je do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero bilo vec jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da cita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više umeo da piše. Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama i izdejstvovao je od Slobodana Jovanovica cudno rešenje da se˜upucuje na rad u Britanski muzej. A taj se rad sastojao u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana u društvu, kako je govorio,˜vojnikuša, jer se bio bacio na izucavanje˜mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.

I kraj rata zatekao ga je u Londonu. Da u Beogradu nije bilo njegovog davnašnjeg neprijatelja Milana Bogdanovica i da mu njegova kuma Krista đordevic, na njegovo pitanje:˜Šta ce mi se, Kristo, dogoditi ako se vratim?, nije odgovorila:˜Ništa, Crnjanski. Provešcete nekoliko dana ili nedelja u zatvoru, pa cete, posle toga, biti slobodni da cinite šta vam je volja, najverovatnije je da bi se bio vratio u Beograd još 1945. Ali je bila potrebna izvesna hrabrost da se, 1945, ode mecki na rupu, a Crnjanski je bio veci junak na recima no na delu.

Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila ledi Lejla Pedžet, a drugi, mislim, spisateljka dama Rebeka Vest. On to nije ucinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, vec iz interesa, jer je verovao da ce mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba i svih britanskih universiteta. Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanskim državljaninom, ali da nikad ne može postati Englezom. Za svoju ženu, medutim, nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa svojom zemljom, vec opet iz racuna. Ona je, sve dok je i bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša, mogla da prima stalnu pomoc od Dobrotvornog udruženja slobodnih gradana Jugoslavije. To je bila bedna pomoc, ali je ipak bilo nešto, jer su teško vezivali kraj s krajem.

Kako je, tokom rata, primao prvo 105 a docnije 100 funti mesecno, to je vodio život prilicno bez racuna. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Blagodareci, ne svojoj diplomi iz istorije, ne svome pesništvu, vec svom pokojnom ujaku, koji ga je naterao da svrši becku Eksportnu akademiju, odmah se snašao i dobio dobro mesto knjigovode u jednoj od najskupljih londonskih obucarnica u Bondstritu (mislim da se zvala Paul Lahure & Son). Imao je lepu platu i pricao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svadalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadležna vlast povela je istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivac je otpušten. Pomocu nekih ne znam cijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju (zvala se Natcharde Ltd.). Provodeci kraci odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuce pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeci da je nogu povredio u knjižari veruci se uz merdevine.

Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste ledi Pedžet. Stavila mu je na raspoloženje˜kotedž na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoce po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je i hranu i svako popodne njega i njegovu ženu zvala na caj. Žena mu je redovno primala pomoc Dobrotvornog udruženja slobodnih gradana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novcano pomaže a da to ne lici na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je placala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi Trois Fontaines, njemu školarinu za Londonski universitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz Medunarodnih nauka. I dobio ju je. O njenom trošku i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovica, otišao je 1952. u Nicu, na Medunarodni kongres Pen-klubova i, zatim, u Rim da pokupi svoje stvari, koje je tamo bio ostavio kad je poceo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice, bez ikakvog povoda:˜Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre no što sam prihvatio vaš poziv! Zgranuta ovakvim recima, stara gospoda mu je hladnokrvno odgovorila:˜Da sam baba, to sam znala, ali sad prvi put cujem da sam i nevaljala. Okrenula mu je leda i ušla u svoj zamak. Odmah je pozvala njegovu ženu, ispricala šta se dogodilo i rekla joj:˜Vi cete, kao i dosad, uvek biti dobrodošla na caj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kucu. Mislila je da ce to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kucu, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na caj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali. Ledi Pedžet, koja je živela radi svog parka, bežala je u kucu cim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio. Kad joj je to dozlogrdilo, porucila im je preko protojereja Miloja Nikolica da treba da se sele. Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide, uzela im je stan u Londonu i, popola sa Vanom Ivanovicem, platila unapred šestomesecnu kiriju. Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se˜odužio opisujuci je u svom Romanu o Londonu sledecim˜laskavim recima:˜Oci su joj kao u ribe. Na sebi je imala bledoplavi dijadem, u kosi, koji je treperio, napudrovana, razgolicenih vratnih žila, bila je posuta puderom, kao posuta brašnom, bledoplave ofarbane kose (…). Iz ociju sjaj ženske požude, požude žene koja želi muškarca, odvratna, stara dama, kao neka veštica (…). Stara veštica.

Vidi se da je Milošu Crnjanskom bila dobro poznata Turgenjevljeva˜Pesma u prozi o vrlinama koje su se sastale u raju. Sve su se poznavale medu sobom, sve su bile kao rod jedna drugoj, osim dveju, koje nisu bile nikad zajedno. Bogu je to bilo palo u oci, i on ih pozove i upita:˜Zar se vi ne poznajete? One mu odgovoriše da se nikad nisu srele. Bog ih upita ko su? Prva mu je odgovorila:˜Ja sam Dobrocinstvo. Druga:˜Ja sam Zahvalnost. Ocigledno da se u Crnjanskog dobrocinstvo i zahvalnost nisu nikad sreli. Na inicijativu Slobodana Jovanovica, osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora, Crnjanski je izabran za predsednika. Predsedavao je dve godine i onda je, 1953. opet bez ikakvog povoda, podneo ostavku i na predsedništvo i na clanstvo u Udruženju, izjavivši, što nije bilo tacno, da je došao u sukob sa svima clanovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima. Verovatno je vec tada poceo da razmišlja o povratku u zemlju.
Posle ovoga, prestao je da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika med izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja. Kad mu poštar sa pisma pokuša da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba. Kad pokvari stomak, neko ga je trovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veci racun. Susedi mu cele noci kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega o pod, a oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali da mirno spava. Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali, iz pakosti, da to osujete. Narocito se žalio na Spasoja Sterdževica, nekad pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemocan kod britanskih vlasti.
… Jedino je još održavao telefonsku vezu sa protom Nikolicem od koga je tražio da mu pomogne da dobije mesto nastavnika u nekoj školi, ali da to bude u ženskoj školi. Od vremena do vremena odlazio je Radoju Kneževicu. Vremenom, kad se bio rešio da ide natrag u Jugoslaviju, prestao je i da se javlja proti Nikolicu i da obilazi Kneževica.

Iz te potpune usamljenosti, poceo je polako da se izvlaci i da se približava zvanicnim predstavnicima Jugoslavije. Dopisnik jednog beogradskog lista došao je da ga intervjuiše (S. đ. Petrovic,œIntervju sa Milošem Crnjanskim”,˜Književne novine, 23. avgusta 1957;œRazgovor sa Crnjanskim”,˜Duga, 8. septembra 1957.) Objavio je 1958. Konak, kako ga je sam nazvao,˜dramu i komediju o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovica i kraljice Drage, i godinu dana docnije, 1959. Itaku i komentare. Itakom nas je sve podsetio na svoju sjajnu mladost, a komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad, u Temišvaru, družio s˜metalcima. I to su bila dva poslednja izdisaja u Londonu nekog koji je nekad bio obdaren pesnik.
Ti su izdisaji podsecali – neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim recima Bogdanovicu – na˜podrigivanje posle dobrog rucka i imali su isti neprijatan, gorkokiseo i otužan ukus. Najzad se 1965. sa britanskim pasošem, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Povratak˜zabludelog sina pozdravljen je nekolikim laskavim clancima. Objavio je te iste godine po drugi put Lament nad Beogradom. Pred njega je položen i venac u obliku Sabranih dela u deset knjiga. Najzad je 1971. objavio Roman o Londonu, koji mnogi i van zemlje smatraju uspelim književnim delom. Izdahnuo je 30. novembra 1977.
Za nas, koji smo ga voleli i cenili, njega više nema, ali zato ipak ostaju Stražilovo, Finister, Dnevnik o Carnojevicu, Seobe i Lament nad Beogradom, kojima je obogacena srpska književnost. Niko mu nije zamerio što se vratio u zemlju. Ali mu se zamera što je taj povratak godinama pripremao sredstvima kojima može da se služi feljtonist i režimski novinar, ali ne i pesnik, koji je po recima Jovana Ducica˜najizrazitija gruda svoje zemlje(…), najizrazitiji i najpuniji tip jedne rase (…), merilo rasnog genija, sensibiliteta, ideologije.
Svemu je tome možda kriva njegova teška narav, što je kao mlad poceo da oseca. U Andricevoj prepisci, kako piše R. đuric u Politici od 10. avgusta 1978, nadeno je i jedno Crnjanskovo pismo od 12. januara 1919. u kome se žali da˜nema mnogo prijatelja. I kako bi ih imao?œCrnjanskog, pasioniranog za duele, kavgadžiju, zaslepila je mržnja”, napisao je Velibor Gligoric u Politici od 19. avgusta 1978.
‘Covek od pera mora da živi u slobodnoj zemlji ili da se odluci da vodi život plašljivog roba koga drugi ljubomorni robovi neprestano optužuju gospodaru. Crnjanski je prenebregnuo ovaj Volterov savet.