Još kad smo sa prvim vikendom u julu dolazili u Jugoslaviju, Pjer, moj prijatelj Francuz, bio je odlucan: „Ovo što smo doživeli na granici moramo preneti nadležnim u Ministarstvu. Premijeru, predsedniku države, medijima… Vaša država ne može tretirati ljude koji dolaze ili prolaze kroz nju na ovakav nacin.“
Receno, pa poreceno!!
Verovatno su sir i kajmak na trpezi kod moje majke Rajke, užicka pršuta, lepote Zlatibora, Durmitora, Ostroga, pogled Belog andela iz Mileševe ucinili svoje.
Covek ipak pamti ono što je najlepše, susrete sa starim prijateljima, nova poznanstva, nova saznanja… Sutra kad se svi utisci srede, izaci ce na površinu i zaboravljeni detalji iz njegovog putešestvija. Koje je neprijatno iznenadenje naš Francuz doživeo?
Za nas koji smo na „privremenom radu u inostranstvu“, mi se nadamo doživotnom, to je pesma koja se godinama ponavlja. U Titovo i Miloševicevo vreme „gužve na granicama“ za vreme godišnjih odmora su bile znaci neceg pozitivnog. Hiljade ljudi hrli u Jugoslaviju! U Eldorado! Odbacenu zemlju! Oni ne mogu bez nas! Neka malo i pricekaju. Ne ulazi se kod nas kao u kafanu, kad ko hoce. Treba zaslužiti granicni prelaz. Šta vi mislite? Dabome, izvadi kofer, otvori kofer… Tu su se delili i prvi pokloni… Oni namenjeni dedi i babi! Viša sila. Pa dobro, samo da podemo! I tako se ulazilo u otadžbinu ili domovinu, po izboru. Mi smo naivno poverovali da ce „beogradska oktobarska revolucija“ promeniti i ove, naoko sporedne stvari koje zagovaraju dobrodošlicu u Jugoslaviju. Sa, kao što je uobicajeno, lošom procenom, nade su se još jednom izjalovile! Ovoga leta, na granici sa Hrvatskom, kilometri automobila, kamiona. Hiljade Srba, Crnogoraca, Makedonaca, Grka, Turaka. Cekaju satima, danima, da udu u Jugoslaviju! Radio javlja da je u hladu 38 stepeni, a ovde nigde hlada. Deca placu. Starije ljude polivaju vodom. Živimo u nadi da ce vec jednom kolona da krene.
U tom išcekivanju i sve vecoj nervozi koja hvata ovu novoformiranu bratiju, razmišljam o našim Krajišnicima koji su cekali za ulaz na ovom istom mestu sa traktorima i konjskim kolima. Tešim se tom još vecom bedom i jadom! Zar ne mogu i kod nas da zažive neki novi kriterijumi vrednosti i pravila?
Ovoga puta ne možemo optužiti Hrvate. Uzroci zastoja su turisticke vize koje se izdaju na našoj granici, sistematski pregled prtljaga i putnika, nonšalantnost, neki kažu, lenjost službenika, samo jedna ili dve kolone vozila koja se pregledaju… u svakom slucaju veliki broj vozila u oba pravca i „ostali opravdani razlozi“.
Evo moga predloga: Na velikom parkingu granicnog prelaza ima mesta za pet, 10 i 15 kolona putnickih i teretnih vozila. Potrebno je naci isto toliko stolova, suncobrana, policijskih i carinskih pecata, policajaca i carinika. Za stolove i suncobrane bice malo teže, policajaca i carinika ima dovoljno kod nas. Umesto 15 sati, cekacemo 15 minuta, a to je mnogo! Zašto ne samo minut i 30? Svi ce lopovi i kriminalci biti pohvatani kao i do sada (nemojte da se smejete), a istovremeno imacemo citavu armiju marketinški pozitivno orijantisanih ljudi, dolaznika i polaznika, koji ce pricati po Evropi, Aziji ili drugim delovima velikog planetarnog sela o lepom doceku u Jugoslaviji. A tek ljubaznost! Organizacija!
Hleb i so bi verovatno ponovo napravili saobracajni zastoj! Ostavimo to za neke buduce „oktobarske kulturne revolucije“, rano je o tome, mada bi nam i to pomoglo da povratimo poljuljani ugled.
Mi, „na privremenom radu u inostranstvu“ smo naivno verovali da ce se i takve, lepe stvari dogadati kod nas. Interesantno je da su iste nade gajile i pristalice „Legaliste“ i „Brzopoteznog igraca“. Obojica su nas izneverili.
Dragan Kotarac, Tonon,
Francuska
