Nju Džersi, SAD , 14. jul, 2003.
Poštovani Predsedniče,
cenjeni članovi Poslovnog saveta dijaspore i ostali gosti,
Veoma mi je žao što su me poslovne obaveze sprečile da budem sa vama, i podelim utiske o radu Poslovnog saveta dijaspore u prethodnoj godini kao i razmotrimo nove ideje za unapređenje te saradnje.
Želim da se zahvalim g. Saši Živanoviću za njegovu upornost, profesionalnost i neograničeno strpljenje. Bez g. Živanovića uspesi koje je Poslovni savet realizovao bili bi daleko ograničeniji. Veoma često, u trenucima mojih frustracija u vezi sa događajima u zemlji i inercijom naših privrednika, g. Živanović bi smireno i odgovorno nastojao da pomogne u prevazilaženju prepreka i podsticao moju dalju saradnju i rad. Uvek spreman da se maksimalno anagažuje na promovisanju koncepta Centra za dijasporu i Poslovnog saveta dijaspore, g. Živanović zaista zaslužeje jedno veliko hvala.
Od našeg sastanka prošlog jula, moje aktivnosti u Americi bile su usmerene na promociju Srbije kao destinacije za plasiranje investicionog kapitala. Ispostavilo se da je informisanje naših ljudi u Americi o privatizaciji i konkretnim poslovnim mogućnostima još uvek veoma neadekvatno, pa smo mi preuzeli ulogu informativnog biroa.
Organizovali smo ekonomski simpozijum na Konvenciji Kongresa srpskog ujedinjenja u čikagu prošlog oktobra, gde je najviše pitanja bilo o procesu privatizacije; postavili smo informacije o PKS i Centru za dijasporu na web site KSU-a, obavestili sve naše organizacije, udruženja i crkve u Americi o našem radu i prisustvovali na više skupova gde se promovisao koncept poslovne saradnje između matice i dijaspore.
Posredovali smo u više poslovnih kontakata, bili pri ruci svima koji su tražili detaljnije informacije o ekonomskim kretanjima u Srbiji, procesu privatizacije, poslovnom protokolu, mogućnostima ulaganja, uvoza i izvoza.
Da američka dijaspora prati generalne ekonomske i političke tokove u zemlji i da je veoma zainteresovana za potencijalne poslovne mogućnosti, pokazuje više sklopljenih ugovora, između ostalog i kupovina „Putnika“ od strane Srbe Ilića iz Kalifornije.
Naš rad je bio uspešan, posebno imajući u vidu još uvek nestabilnu političku situaciju, ekonomsku krizu i društvenu apatiju koja vlada zemljom. Preovlađujuće mišljenje u dijaspori jeste da je još uvek nesigurno ulagati u Srbiju, da garancije za kapital ne postoje, da ekonomske reforme nisu kompletirane, da još uvek vlada korupcija, zakon mita i kriminal, da preovlađuje neposlovnost, i da reforme koje su donesene nisu optimalne ni za srpsku privredu ni za strane investitore.
Naši pokušaji da dogovorimo podsticajne mere za investitore iz dijaspore ostali su bez uspeha, jer vladajuće strukture još uvek ne shvataju potencijal koji se nalazi u srpskoj dijaspori i ne smatraju da treba dati prioritet programima koji stvaraju sinergiju između patriotizma i interesa.
Da vas podsetim da sam na konstitutivnoj sednici prošle godine upozorila da programi kao što su Poslovni savet dijaspore i nedavno rasformirani Savet dijaspore ne mogu pokazati pozitivne rezultate ako se celokupni odnos prema dijaspori iz matice ne promeni. Mi nismo i ne možemo biti masa koja se promoviše i potencira kada to odgovara pojedinim strankama i političarima u zemlji, a koji osim verbalizacije i pokušaja korišćenja dijaspore kao političkog kapitala nemaju ni želje ni namere da uklone barijere koje su podignute prema dijaspori i koje vladaju Srbijom poslednjih 50 i više godina.
Naš zajednički cilj treba da bude saradnja sa političkim vlastima da bi se uspostavio pravilan odnos prema dijaspori, doneo zakon o dijaspori, osnovalo Ministarstvo za dijasporu i usvojile podsticajne privredne mere koje će stimulisati dijasporu da ulaže u Srbiju.
Podrazumeva se da nijedna odluka koja reguliše ulogu i status dijaspore u Srbiji ne može biti pravedna i pravilna bez konsultacije sa dijasporom; U protivnom, to je nametanje stavova iz zemlje koji su veoma često pogrešni i kontraproduktivni.
Ne treba tražiti spas srpskoj privredi u donacijama, nepovoljnim kreditim i stranim investitorima koji pljačkaju našu zemlju, već se treba okrenuti prema svome.
U Americi, privrednici srpskog prekla su se dogovorili da u septembru održe prvu sednicu novo-osmišljenog američko-srpskog poslovnog kluba, sa sedištem u Vašingtonu, koji će prvenstveno lobirati za poboljšanje ekonomskih odnosa između Amerike i Srbije, i za dobijanje podsticajnih mera za dijasporu u Srbiji.
Dodatni cilj kluba biće uspostavljanje kontakta između privrednika u Srbiji i Americi, plasiranje srpskih proizvoda na ovo tržište sa ciljem da se inicira i podstakne proizvodnja u Srbiji koja će biti instrument za jačanje malih i srednjih preduzeća.
Mi se zalažemo za otvaranje Srpskog centra u Vašingtonu, gde, inače, od juna ove godine postoji kancelarija Kongresa srpskog ujedinjenja. Naš koncept je da se na jednom mestu, u centru moći, nalazi zajednički prostor u kome će Privredna komora Srbije, Turistička organizacija Srbije, Kulturno-informativni centar i Matica iseljenika Srbije, imati svoje sedište.
Centar treba da omogući svim našim firmama da na jednostavan i rentabilan način obezbede prisustvo na američkom tržištu, kroz korišćenje poslovnog punkta gde će biti moguće zakupiti prostor, kao i gde će naši privrednici tokom posete Vašingtonu moći da dobiju sve poslovne usluge i koriste centar kao svoje kancelarije za komunikacije i sastanke.
U sklopu centra treba da se nalazi stalni izložbeni prostor gde će naši proizvođači imati prilike da izlože proizvode pod brendom “ Made in Serbia“.
Srpski centar treba da bude zajednički komercijalni projekat matice i dijaspore, gde će se podeliti ulagački kapital i finansijske obaveze. Centar treba da vode ljudi koji imaju iskustvo sa američkim tržištem i načinom poslovanja.
Možemo očekivati da će programi i projekti gde se zajedno ulaže i zajedno deli dobit, poznata uspešna „win – win“ kombinacija, biti jedino efikasno rešenje za obostranu korist, pozitivnu i dugoročnu saradnju. Bilo koja druga vrsta programa, a posebno oni koji su do sada upražnjavali stereotipni modus rada, u kome se od dijaspore očekuje da sama radi i snosi troškove, drugim rečima da bude eksploatisana, pokazali su se neefikasnim i veoma kratkog domena.
Rezultat takvih jednostranih programa je sadašnja situacija u Srbiji. U cilju proširenja rada PKS-e predlažem da se razmotri i prihvati model zajedničkog ulaganja i saradnje. Poslovni savet dijaspore je limitiran, bez određenog budžeta za svoje aktivnosti, posebno budžeta koji će pokriti troškove promotivnih aktivnosti kao što su reklame, prisustvo na sajmovima, organizacija poslovnih sastanaka, simpozijuma i informativnih skupova.
Otvaranje predstavništava PKS-e pri konzulatima ili u Srpskom centru u Vašingtonu, može biti korisno i produktivno samo ako se za to odredi budžet iz Srbije. Očekivati od dijaspore da finansira takve aktivnosti biće kratkog roka, jer je dijaspora umorna od svih pokušaja koji se svode na izvlačenje novca od nje bez veoma konkretnog i vidljivog reciprociteta.
Moj je predlog da iskoristite vreme u Beogradu da se dogovorite o par veoma konkretnih akcija koje će biti propraćene adekvatnim budžetom.
U nadi da ćete imati uspešan sastanak, sa rezultatima koji će doprineti da radimo uspešnije i praktičnije nego do sada,
S poštovanjam,
Edita Krunić
