od 17.-20. marta 2004. godine
U sredu 17. marta 2004. predvece su Siptari teroristi u Lipljanu napali Srbe, onaj kraj srpskog naselja koji je desno (juzno) od glavnog puta, koji prolazi kroz Lipljan iz Pristine za Prizren. Tada su bacali bombe i pucali na Srbe i jednog coveka tesko ranili (Nenad Vesic, rodjen 1950. god., koji je od rana preminuo), a druge povredili i proterali, a onda su krenuli u tri grupe svaka oko 700 lica (bilo ih je u 3 takve grupe, oko 2000) u pravcu srpskih crkava u severnom delu Lipljana, gde ima oko 800 do 1000 Srba, koji zive uglavnom oko dve crkve: stara srednjevekovna crkva Svete Bogorodice i nova Svetih Velikomucenika Flora i Lavra.
Rezultat tog teroristickog pogroma, koji se nastavio i u cetvrtak 18. marta, jeste: dvadesetosam (28) spaljenih srpskih kuca, tj. domacinstava (sto znaci da je spaljen toliki broj domova i jos veci broj pomocnih zgrada u dvoristima); Medju tim kucama je bila i kuca jednog slikara na cijim su zidovima jos uvek ostatci spaljenih slika. Osim Nenada Vesica desetak drugih ljudi je povredjeno, medju kojima i lipljanski svestenik Randjel Denic. Prognan je srpski zivalj ne samo iz ovih 28 domova, nego i iz juznog i delom severnog dela Lipljana.
Po kazivanju svestenika i Srba mestana ocevidaca, licnih pacenika, napad Siptara terorista je poceo tako sto su najpre isli Siptari policajci iz KPS-a i izgonili Srbe iz kuca, navodno da bi ih zastitili od navale mase koja nadire, a u stvari da omoguce siptarskim teroristima da lakse popale i uniste srpske kuce i srpske stambene cetvrti u Lipljanu. Mase terorista u tri grupe napadale su sa tri strane naoruzane tako da su pucale, a bile su takodje opremljene zapaljivim minama, tromblonima i specijalnim raketama koje se ispaljuju iz puske tako da odmah izazivaju veliki pozar, kao i rucnim bombama i molotovljevim koktelima. Negde iz nekih kuca pojedini Srbi su pokusali da daju otpor, ali ih je policija opkoljavala, hvatala, vezivala i odvodila u policijsku stanicu. Nadiruci ka crkvama masa je urlala, bacala kamenje i bombe na srpske kuce u ulici prema crkvi. Kad je rucna bomba pala u blizini jednog starijeg coveka, srbina, KPS policajci su dotrcali, uhvatili ga i svezali, jer je navodno on bacio tu bombu! To isto su za tim uradili i sa svestenikom Randjelom, ispred koga je na tri- cetiri metra u crkvenoj porti bacena rucna bomba, koja je udarivsi u zemlju eksplodirala i on je ranjen sa sedam- osam gelera, od kojih su dva probila kozu i meso na grudima, jedan kozu na celu, i ostali ga ranili po rukama i nogama. Na srecu povrede nisu teze te, iako se on zateturao i skoro izgubio svest, ipak je ostao na nogama. Pre toga je, sa jednim covekom, cuvsi da dolazi masa, zatvorio kapiju na porti crkve i vrata na staroj crkvi, i povlacio se prema svome parohijskom domu, koji je na severnoj strani od crkava. Kamenice su letele u prozore obe crkve i doletale i do njega, kada mu je doletela i pomenuta rucna bomba. Teroristi su provalili crkvenu kapiju i usli u portu i nastavili sa gadjanjem crkve kamenicama. Nisu uspeli da prodru u crkvu i da je zapale, jer su pristigli finski i ceski KFOR.
Dok KFOR jos nije stigao svestenik Randjel, krvav po licu i rukama od gelera, usao je u parohijski dom da opere lice i celo od krvi. U tom su ispred terorista dotrcali nekoliko Siptara policajaca KPS i, kao opkoljavajuci parohijski dom spreda i ispred vrata, polegali po zemlji sa pistoljima uperenim u kucu, i vikali na srpskom: „Ej, ti tamo iz kuce, izlazi!“ Kada se svestenik pojavio na vratima policajci su trazili da odmah legne, a on je pitao: „Zasto?“. „Zato sto bacas bombe“, odgovorili su. „Kako sam ja bacio bombu kada sam ovako krvav od gelera?“, odgovorio je svestenik i nije hteo da legne. Naterali su ga da digne ruke te ga pretresli da li nema oruzja, a onda su ga lisicama vezali. Tada su upali u parohijsku kucu i pretresali je, da nema oruzja, a njega su vezanog odveli, nesto pre 18 casova, u policijsku stanicu. Tamo su ga naterali da lezi na zemlji vezan potrbuske iako je imao bolove u predelu grudi od gelera i krvario. Tamo su ga drzali do 22:40, dok nije dosao americki policajac i oslobodio ga. Rane od gelera su i danas vidne, u subotu 20. marta, kada smo ga popodne izmedju 16 i 17 casova posetili. Drugi Srbi sa ranama od gelera iz Lipljana nalaze se u bolnici SIMONIDA u Gracanici i u bolnici u Lapljem Selu.
Brojni Srbi iz Lipljana izbegli su prema Lapljem Selu i Gracanici, a u Suvom Dolu (preko puta magistralnog puta) smestilo se 130 Srba, od toga 15 dece i 18 staraca. Drugi su Srbi prebegli u severni deo Lipljana, u koji se sada vracaju i neki od pomenutih izbeglih iz Lapljeg Sela i Gracanice. Oni nemaju gde da se smeste, niti imaju kreveta i posteljine, a takodje nemaju ni hrane. U subotu popodne, kada smo ih posetili, delili su poslednje ostatke hleba i namirnica (danas su prvi put jeli tek oko 16 casova). Apeluju za pomoc u krevetima i posteljini, jer nameravaju u nedelju posle Sluzbe da udju u Dom kulture i tu borave i primaju ostale izbegle povratnike. Ne zna se da li ce u tome uspeti, jer su taj Dom kulture odavno zauzeli Siptari. (Nesto severnije od tog doma, kraj magistralnog puta, nalazi se Srednja skola, koju su potpuno zauzeli Siptari, a iz koje na zalost svaki put krece svako zlo na Srbe: napadi i poznati metodi terorisanja preostalog srpskog stanovnistva u, do juna 99. g., vecinskoj srpskoj varosici Lipljanu (Srba je u Lipljanu bilo 6000 i drzali su tri cetvrtine Lipljana, a samo u krajnjem juznom delu bilo je oko 1500 do 1800 Siptara).
Kao sto rekosmo, u subotu u 16 do 17 casova posetili smo Lipljan mi dole potpisani i razgovarali sa svestenikom Randjelom i Srbima mestanima, a zatim posetili i spaljeni deo srpskog Lipljana, gde se jos ponegde dize dim od tinjajuce vatre. Snimili smo vise od desetine spaljenih kuca i drugih srpskih zgrada iako je jos uvek rizicno kretanje kroz Lipljan, pa i kroz taj spaljeni deo, jer postoji opasnost od siptarskih snajpera. Finski KFOR cuva sa dve strane prilaz crkvama a tu je i deo ceskog KFOR-a za koje, i jedan i drugi, Srbi kazu da su, iako sa izvesnim kasnjenjem, pruzili dragocenu pomoc. Videli smo na putu kod spaljenih kuca i jednog americkog policajca, sa kojim smo nakratko razgovarali, a pristigao je dzipom i jedan finski vojnik i prisao nam i korektno se ponasao. Jedan drugi finski vojnik, kada je video nas, svestena lica da prolazimo, prekrstio se na pravoslavni nacin. Srbi mestani, kojima su kuce spaljene, pokazivali su nam koja je cija kuca, i rekose da u jednoj dvospratnoj kuci jos nedovrsenoj, u prizemlju, gde je bilo seno a na spratu stanovi, dvojica Siptara su se bili popeli u stanove da ih pljackaju i zapale, a drugi Siptari koji to nisu znali zapalili su kucu sa senom i sa njom i tu dvojicu Siptara.
Ponavljamo takodje jasnu cinjenicu da je siptarska policija KPS mozda i organizator, ali u svakom slucaju prethodnik teroristima, jer ona njima priprema put za sprovodjenje pogroma nad Srbima i svemu sto je srpsko. Srbi ocevici pricaju da su videli svojim ocima kako se KPS policajci smeju u blizini dok teroristi pale kuce. Dodajemo takodje da su teroristi vrlo dobro naoruzani i opremljeni svime sto treba za brze akcije, tako da za tili cas zapale kucu i to i na rastojanju gde se rucno ne moze dobaciti bomba ili molotovljev koktel, nego ispaljuju iz pusaka neke tromblonske rakete koje izazivaju brze pozare.
Ovaj izvestaj sastavismo odmah na brzinu odmah po povratku iz Lipljana, koliko smo zapamtili, ali mnogo vise detalja smo culi na licu mesta i zato smo zamolili oca Randjela Denica da on napise svoj detaljan izvestaj.
Dok smo pisali ovaj izvestaj, stigla nam je vest da je jos jedna srpska kuca u Lipljanu, preko pruge, zapaljena i da jos uvek gori.
U manastiru Gracanici, subota 20. marta 2004. u 19 casova.
Episkop b. hercegovacki Atanasije, iguman Sopocanski Mihajlo, jerej Radivoje Panic i protosindjel Nektarije.
