Savet za borbu protiv korupcije
petak, 07. oktobar 2011.
Savet za borbu protiv korupcije prikupio je podatke na osnovu kojih se može zaključiti da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola. Više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom koji stiže iz političkih krugova, mediji prećutkuju događaje ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno.
Kako je sloboda medija u Srbiji dovedena u pitanje, a pošto bez slobodnih medija nema ni borbe protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije je tokom prethodnih meseci, od 50 najvažnijih državnih organa u Srbiji zatražio dokumentaciju o svim oblicima saradnje sa medijima, agencijama za odnose sa javnošću, marketinškim agencijama, produkcijskim kućama i drugim medijskim subjektima u periodu od januara 2008. do kraja juna 2010.godine, kako bi se utvrdili načini na koje državni organi ostvaruju svoj uticaj na medije. Analizom su bila obuhvaćena sva ministarstva Vlade Republike Srbije, pojedina republička javna preduzeća, neka gradska komunalna preduzeća, agencije i druga državna tela. Savet je, takođe, analizirao zvaničnu vlasničku strukturu najvećih medija u Srbiji.
Na osnovu obimne dokumentacije, Savet je u ovom izveštaju detaljno analizirao probleme medija u Srbiji, i predložio mere za njihovo prevazilaženje. Namera nam je bila da u javnost izađemo sa što većim brojem podataka, preciznim i relevantnim zaključcima, pa smo nacrt ovog Izveštaja tokom rada na njemu, prosledili institucijama, organizacijama i udruženjima, čija je deltnost vezana za medije. Tako smo nacrt Izveštaja, između ostalog, dostavili Kancelariji za medije Misije OEBS-a u Srbiji, predsedniku Upravnog odbora RTS-a, Slobodanu Markoviću, dr Snježani Milivojević, profesorki Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Savet je uvažio sve relevantne primedbe koje su bile upućene na nacrt Izveštaja i uvrstio ispravke u konačan tekst ovog dokumenta.
Tri osnovna problema medija u Srbiji
Jasno definisanje problema korupcije u javnosti, jedan je od najvažnijijh zadataka u borbi protiv korupcije i zato bez medija nema ni prave borbe protiv korupcije. Korupcija u samim medijima obesmišljava objektivno informisanje i onemogućava javni nadzor nad društvenim delatnostima. Kada je kontrola nad medijima od strane državnih institucija jača od funkcije kontrole koju treba da imaju mediji, kada se interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana, kada se interesi pojedinaca odvijaju na štetu javnog interesa, koji treba da štiti država, onda dolazi i do relativizacije problema korupcije u društvu.
Savet za borbu protiv korupcije prima veliki broj žalbi građana i organizacija na rad medija u Srbiji, njihovu zatvorenost prema problemima korupcije i preveliku povezanost sa vladajućim političkim i ekonomskim elitama. Takođe, i sam Savet za borbu protiv korupcije je u dosadašnjim obraćanjima javnosti, nailazio na velike probleme u predstavljanju primera značajnih povreda zakona od strane državnih organa i izabranih funkcionera, kao i na moguće izvore krupne (sistemske) korupcije.
Velike probleme sa kojima se suočavaju mediji u Srbiji primetile su i međunarodne institucije. Tako je Rezolucijom Evropskog parlamenta o procesu evropskih integracija Srbije B7-0021/2011 usvojenom 19. januara ove godine[1], izražena zabrinutost zbog pokušaja vlasti da kontrolišu rad medija i skrenuta pažnja na koncentraciju vlasništva i manjak transparentnosti u vlasničkoj strukturi medija. I učesnici godišnje Skupštine Evropske federacije novinara, koja je održana u junu ove godine u Beogradu, konstatovali su da većina zaposlenih u medijima ima veoma male plate i da su izloženi pritiscima iz različitih formalnih i neformalnih centara moći. Kako novinar može da bude slobodan, ako ne sme da pita kolika mu je plata? Novinari u Srbiji su osiromašeni, poniženi, ućutkani i uplašeni, jedna je od ocena koje su se mogle čuti sa Skupštine Evropske federacije novinara.
Ovako opisan položaj u kom se nalaze novinari u Srbiji, dobro ilustruje nedavni primer kada je jedna grupa novinara, čije izveštavanje nije bilo meri aktuelnog uređivačkog koncepta, raspoređena na poslove pomoćnika novinara i pomoćnika fotoreportera, za upola manju platu. Ko tu ponudu nije prihvatio, ostao je bez posla. Ono što ovde posebno zabrinjava jeste činjenica da niko od novinara nije napisao predstavku pod svojim imenom, niti je bilo ko pokrenuo postupak za zaštitu svojih prava.
Savet je tokom analize obimne dokumentacije uočio tri glavna problema medija:
1. netransparentnost medijskog vlasništva;
2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja;
3. problem RTS-a koji umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije.
Savet je utvrdio da među 30 najznačajnih analiziranih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, 7 nedeljnika, 6 TV stanica i 5 radio stanica) čak 18 medija je sa nedovoljno transparentnim vlasništvom, čiji pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Razlog tome je, pre svega, prisustvo ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija, što sve, prevashodno, ima za cilj da se pravi vlasnici medija sakriju i da se time od javnosti prikriju i interesi tih medija.
Državne institucije u Srbiji izdvajaju velika budžetska sredstva na oglašavanje i promociju čime se ostvaruje lična i partijska promocija, koja na godišnjem nivou, na uzorku za 50 najznačajnijih institucija, nije manja od 15 miliona evra. Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su Telekom Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada izveštavaju o radu ovih institucija.
Osim pomenutog iznosa od 15 miliona evra, mediji kroz javne konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona evra. Naime, ni o tome ne postoje potpuni podaci, pa prema Medijskoj studiji Ministarstva kulture[2], taj iznos za 2010. godinu iznosi 25 miliona evra, dok pojedina dokumentacija, takođe Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata, pokazuje da je reč o iznosu od oko 21,5 miliona evra. U svakom slučaju, ako se to uporedi sa ukupnim tržištem oglašavanja od oko 160 miliona evra, dolazi se do podatka da medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina njihovih prihoda.
Posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti, imaju agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba.
Poseban uticaj državni organi ostvaruju preko RTS-a koji, umesto da bude javni servis građana, predstavlja servis političkih struktura i produkcija, koje su blisko povezane sa vrhovima vladajućih stranaka. Tokom rada na ovom Izveštaju, posebno smo imali problema sa delom o javnom servisu, jer je rukovodstvo RTS-a mesecima odbijao da dostavi dokumentaciju, koju je Savet za borbu protiv korupcije tražio na osnovu Zakona o dostunosti informacijama od javnog značaja. Ni do danas Savet nije dobio svu traženu dokumentaciju.
Zbog svega navedenog, mediji u Srbiji su izgubili svoju primarnu i značajnu ulogu u informisanju građana o stvarima važnim za njihov život, kao i ulogu koju mediji imaju u podizanju svesti o nekom problemu. Medije danas njihovi vlasnici i političari koriste isključivo kao sredstvo za kreiranje javnog mnjenja radi ostvarivanja što povoljnijeg rejtinga i izbornog rezultata političkih partija, ali i ličnog bogaćenja pojedinaca. Zato u većini medija nema kritičkog pristupa prema radu državnih organa, pa je postalo nemoguće da se u medijima objave istraživački novinarski tekstovi i prilozi, osim u retkim slučajevima kada to odgovara nekom delu stranačke, ili poslovne elite.
1. Netransparentna vlasnička struktura medija
Iako medijski zakoni u Srbiji, ali i međunarodne preporuke i konvencije predviđaju transparentnost u pogledu vlasnika javnih glasila i govore o potrebi uspostavljanja pluralizma medija i sprečavanja nedozvoljene medijske koncentracije, građani nemaju punu informaciju o vlasnicima medija u Srbiji. Zakon o radiodifuziji (član 41.) kaže da na konkursu za dozvolu za emitovanje programa ne može učestvovati domaće pravno lice u kome su osnivači strana pravna lica registrovana u zemljama u kojima prema unutrašnjim propisima tih zemalja nije dozvoljeno, ili nije moguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala. Uprkos takvoj zakonskoj odredbi, u Srbiji postoji veći broj medija čiji vlasnici potiču upravo iz takvih zemalja.
Dalje, Zakon o javnom informisanju (član 7.) kaže da se radi zaštite načela slobodne utakmice i pluralizma ideja i mišljenja, zabranjuje svaki vid monopola u oblasti javnog informisanja. Niko ne može imati monopol na osnivanje, odnosno distribuciju javnog glasila, niti iko može imati monopol na objavljivanje ideja, informacija i mišljenja u javnom glasilu. Takođe, Preporuka br. R (94) 13 o merama za promovisanje transparentnosti medija Saveta Evrope, preporučuje državama članicama da kroz uvođenje adekvatnog zakonskog okvira, javnosti omoguće pristup osnovnim informacijama o medijima, kako bi mogao da se formira vrednosni sud u odnosu na informacije, ideje i mišljenja koja prezentuju konkretni mediji. I pravna regulativa Evropske unije ima niz preporuka za promovisanje medijskog pluralizma, gde je pitanje transparentnog kapitala u medijima, suštinsko pitanje za ostvarivanje tog principa. Međutim, nijedno od ovih načela u praksi nije primenjeno.
Da Srbija u vezi sa navedenim ima ozbiljan problem govori i Rezolucija Evropskog parlamenta[3], kojom su parlamentarci izrazili posebnu zabrinutost zbog pokušaja vlasti da kontroliše rad medija, kao i zbog kontroverzi oko privatizacije Večernjih novosti. Evropski parlament je, između ostalog, podsetio na izuzetan značaj jakih i nezavisnih medija za demokratsko društvo i pozvao na korake ka osiguravanju njihove nezavisnosti od političkog i drugih uticaja. Rezolucijom je posebno skrenuta pažnja na koncentraciju vlasništva i manjak transparentnosti u medijskom sektoru.
Uprkos postojanju ovih jasnih odrednica, od 30 najznačajnijih medija, među kojima ima 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV i pet radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem, Savet je uočio da je u periodu od 2008. do 2010. godine bilo čak 18 medija čiji pravi vlasnici zvanično nisu poznati. Porazno je da registar javnih glasila Agencije za privredne registre Srbije, nije nudio čak ni minimum informacija o pravim vlasnicima medija, već samo informaciju o tome koje preduzeće formalno izdaje neke novine, ili emituje program. Ni Republička radiodifuzna agencija godinama nije učinila dostupnim javnosti podatke o vlasnicima elektronskih medija, a tek nedavno, 21. jula ove godine, na svom internet sajtu je objavila grafički prikaz vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem. Međutim, pored informacija koje su već dostupne javnosti na sajtu Agencije za privredne registre, prikaz RRA daje još samo podatke o vlasnicima stranih pravnih lica koja učestvuju u vlasništvu domaćih medija, što suštinski ne doprinosi većoj transparentnosti medijskog vlasništva, jer se umesto imena pravih vlasnika, kod ove vrste preduzeća, najčešće pojavljuju imena advokata, koji ih zastupaju. Tako se, na primer, sa sajta RRA može saznati da je suvlasnik TV Avale austrijsko preduzeće Greenberg invest GmbH, u vlasništvu izvesnog Verner Johanes Krausa, advokata iz Beča. Greenberg invest je vlasnik 48,41% udela u TV Avali, odnosno onih udela za koje se u javnosti smatra da pripadaju vlasniku TV Pink Željku Mitroviću, tako da ni RRA zapravo ne daje odgovor na pitanje ko stvarno kontroliše TV Avalu.
Među jedanaest nacionalnih emitera, devet je sa netransparentnim vlasništvom. činjenica da se iza netransparentnog vlasništva tolikog broja zapravo kriju interesi njihovih tajnih vlasnika, najbolje govori o aktuelnoj medijskoj sceni Srbije. Zbog toga je ozbiljno pitanje na kakvo objavljivanje istinitih i objektivnih informacija su spremni mediji, koji kriju pravog vlasnika kao svoju najveću tajnu?
Ofšor kompanije kao vlasnici medija
Prisustvo ofšor kompanija karakteristično je u vlasničkim strukturama medija, što prevashodno ima za cilj prikrivanje njihovih pravih vlasnika. Tako TV Prva, RTV B92, Radio Indeks i Radio Roadstar sa nacionalnim pokrivanjem, ali i pisani mediji, poput Večernjih novosti i Presa, za direktne vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i nedeljnik Standard imaju nepoznate vlasnike u Austriji. Najveći problem kod medija koji u svojoj vlasničkoj strukturi imaju ofšor preduzeća jeste nemogućnost utvrđivanja vlasnika, što je protivno Zakonu o radiodifuziji koji važi za elektronske medije i Zakonu o javnom informisanju.
To su kompanije koje najčešće služe kao školjke i nemaju klasičnu infrastrukturu u zemlji iz koje dolaze. Vlasnik je ponekad fizičko lice u Srbiji, a ponekad se vlasnik firme sa Kipra krije u mreži drugih preduzeća osnovanih širom sveta. Osim toga, ako registrujete of-šor kompaniju u nekom od poreskih rajeva, gotovo je nemoguće da iko sazna identitet krajnjeg vlasnika, jer umesto njegovog imena, možete eventualno saznati naziv advokatske kancelarije, koja tu kompaniju zastupa. Zato je takve tragove vrlo teško pratiti i utvrđivati koji se interesi prelamaju preko takvih medija. Osim iza ofšor kompanija, pravi vlasnici često se kriju i iza domaćih preduzeća, iza kojih uglavnom stoje biznismeni ili političari.
Večernje novosti
Večernje novosti su najbolji primer netransparentnog vlasništva u domaćim medijima, ali i nezakonitog načina njihovog preuzimanja od strane moćnih biznismena, što su uočili i posebno kritikovali i evropski parlamentarci.
Većinski paket akcija Večernjih novosti u vlasništvu je dve austrijske kompanije – Trimax investments (24,99 odsto) i Ardos holding (24,90 odsto), i jedne kiparske kompanije – Karamat (12,55 odsto), čiji su pravi vlasnici, zvanično, dugo bili nepoznati. Pojedini detalji o ovoj prodaji dospeli su u javnost prošle godine, kada je nemačka medijska grupacija VAC objavila deo kontroverzi oko vlasništva. Do tada su o pravom vlasniku Novosti godinama postojale samo nezvanične informacije, prema kojima su se iza kapitala ovih ofšor komanija, krili domaći vlasnici krupnog kapitala.
Svoje vlasništvo nad Novostima, potvrdio je i sam Milan Beko, gostujući u emisiji Između redova TV B 92 u novembru 2010, rekavši da nikada nije ni bilo sporno da je on vlasnik Ardosa, Trimaksa i Karamata, odnosno da je vlasnik 62,4 odsto akcija Večernjih novosti. Time je Beko potvrdio i da je pomenute akcije kupio nezakonito i da ih od 2006. godine, zahvaljujući institucijama koje su mu to omogućile, nezakonito drži u posedu, jer se radi o preduzećima koja su povezana pravna lica. Naime, prema Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, povezana pravna lica na Berzi mogu kupiti do 25 odsto akcija, dok je za sticanje većeg kapitala bilo neophodno da se objavi ponuda za preuzimanje, obavesti Centralni registar hartija od vrednosti, Komisija za hartije od vrednosti i samo akcionarsko društvo Novosti, što nikada nije učinjeno.
čak i nakon javnog priznanja Milana Beka da su pomenuta preduzeća njegova, Komisiji za hartije od vrednosti trebalo je sedam meseci da tu činjenicu i zvanično utvrdi.
Pres
Polovinu udela dnevnih novina Pres poseduje preduzeće registrovano na Kipru, Amber pres limited iz Limasola. Nepoznato je ko stoji iza te firme, pa se o vlasniku Ambera, i danas samo spekuliše. S obzirom na prirodu tekstova u ovom listu, u javnosti se često pominjalo da iza te kiparske firme zapravo stoji Miroslav Mišković, a jedno vreme i njegova doskorašnja saradnica Milka Forcan. Kontrola nad ovim novinama pripisivana je čak i Draganu đilasu, gradonačelniku Beograda, potpredsedniku Demokratske stranke (DS) i vlasniku moćnih marketinških kompanija Multikom grupe i Dajrekt medije. Te sumnje iznosile su pojedine parlamentarne stranke, ali nikad niko nije uspeo da sazna čije medijske interese, od osnivanja, zastupa grupa novinara, koja je 2005. napustila tadašnju redakciju Kurira.
Ovde treba podsetiti da je upravo Kurir najviše doprineo tabloidizaciji medija i života u Srbiji, krajnjoj relativizaciji problema kriminala, korupcije i uopšte, sistema vrednosti. Određenim političkim strukturama odgovarao je list, koji je na bazi izmišljenih senzacija, plasirao političke nokaute, ali se onda u jednom trenutku okrenuo i protiv onih koji su ga politički podržavali. Sve to navelo je političke inspiratore Kurira da 2009. godine drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom i do hapšenja vlasnika Kurira, Radisava Rodića, koji je zbog toga, skoro dve godine proveo u pritvoru. Podsetimo da je Viši sud u Beogradu, 27. jula ove godine doneo presudu kojom je Rodića osudio na dve godine zatvora, ali ga je odmah i pustio na slobodu, jer je to vreme već proveo u pritvoru. Inače, Rodić se tokom niza godina upravo poigravao domaćim pravosudnim sistemom, osnivajući niz povezanih pravnih lica i ofšor kompanija, koje niko nikada nije mogao da utuži na sudu. Kurir je tokom prošle godine nakon hapšenja tadašnjeg vlasnika Radosava Rodića, preuzeo njegov sin Aleksandar Rodić, koji formalno upravlja preduzećem.
Po šest odsto akcija Presa danas imaju nekadašnji urednici i novinari Kurira – đoko Kesić, sadašnji glavni urednik svih izdanja Presa, Dragan Vučićević, bivši glavni urednik Presa i aktuelni predsednik upravnog odbora Pres pablišing grupe, i Svetomir Marjanović, takođe jedan od urednika Presa i bivši novinar Kurira. 22 odsto akcija ovih novina ima izvesna Biljana Kralj.
S obzirom na izostanak informacija o pravim vlasnicima medija, zaključci o tome često se izvode na osnovu uređivačkog koncepta određenog medija, pa je u slučaju Presa indikativno to kako su se ove novine odnosile prema prošlogodišnjoj aferi Mišković – Forcan, kada je najbliža Miškovićeva saradnica napustila Delta holding. Pre toga, list nikada nije kritički pisao o Miškoviću, i to je bio prvi put da se o njemu objavi neki negativan stav. Pres je tokom jula 2010. godine donosio naslove poput Milka vrati imovinu, Mišković tužio Milku Forcan, ali i Hemslejd odbijen u sporu sa Jugohemijom i Jugohemija: Menica za Deltastar, pa je izveštavanje o aferi bilo pomalo nedosledno. U Novostima je odnos prema aferi bio jasniji, jer taj list od trenutka napuštanja Delte, ne uvažava Forcanovu, a protiv Forcanove otvoreno je bio i nedeljnik Vreme. Nakon stišavanja afere, Pres ponovo afirmativno govori o Delti, ali i o poslovima Forcanove.
TV Prva i B92
Iako ni Prva ni B92 nisu najgledanije televizije, njihov uticaj na javno mnjenje Srbije je ogroman, što posebno važi za B92 i njen informativni program, dok je Prva sve gledanija zbog zabavnog programa. Prema važećem Zakonu o radiodifuziji, korišćenje prava na frekvenciju predstavlja pravo na korišćenje prirodnog dobra i mediji sa nacionalnim pokrivanjem tako, uz dobijanje dozvole za emitovanje programa, dobijaju javno dobro svih građana Srbije. često, međutim, netransparentnost vlasništva omogućava da do tog javnog dobra, odnosno da do većeg broja medija sa nacionalnom pokrivenošću, dođe isti vlasnik, što je u suprotnosti sa Zakonom.
TV Prva, nekadašnja Foks televizija, u apsolutnom je vlasništvu stranog kapitala, odnosno dve kiparske ofšor kompanije. Osnivač TV Prve, preduzeće Foks televizija, nalazi se u posedu kiparske firme Warraner limited (49 odsto akcija) i beogradske Nova broadcasting (51 odsto akcija). Ovo drugo, domaće preduzeće je u vlasništvu je još jedne ofšor kompanije sa Kipra – Antena stream T.V. limited. Upravo zbog ofšor strukture ovog medija, u vreme kada je kupoprodaja izvršena, samo se posredno moglo saznati da se iza kiparskih kompanija nalazi grčki brodovlasnik Minos Kirijaku. On je govoreći za medije, potvrdio da je televiziju Foks dobio za jedan dolar od vlasnika američkog Foksa, Ruperta Mardoka. RRA je odobrila ovu vlasničku promenu, ali nije javno saopštila ko je pravi vlasnik kiparskih kompanija. Tek jula ove godine, u Grafičkom prikazu vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, RRA je objavila da Minos Kirijaku preko ofšor strukture kontroliše 25% TV Prve, a da je ostalih 75% pod kontrolom tri osobe koje se takođe prezivaju Kirjaku, odnosno verovatno su članovi njegove porodice.
TV Prva je odličan primer kako netransparentnost vlasništva, suprotno Zakonu, daje mogućnost istom vlasniku da dođe u posed većeg broja medija sa nacionalnom pokrivenošću. Naime, u novembru 2010. prodata je RTV B 92. Najveći akcionar RTV B92 postalo je domaće preduzeće Astonko, čiji je vlasnik istoimeno preduzeće sa Kipra, ali je njen vlasnik nepoznat. Međutim, iz samog medija su stigle informacije da je izvesni Stefanos Papadopulos pravi vlasnik te kiparske firme, zajedno sa još nekim licima. Papadopulos je, takođe, vlasnik TV Makedonija (http://www.maktv.gr/) iz Soluna u Grčkoj, za koju u toj zemlji postoji uverenje da je članica grčke medijske grupacije Antena“ (www.antenna.gr/tv/) Minosa Kirijakua, koja u Srbiji već ima TV Prvu. Prema registrima emitera u Grčkoj, Antena i Makedonija su formalno međusobno nezavisne TV kuće, ali Antena zapravo nije samo formalno preuzela kontrolni paket u TV Makedoniji zbog grčkih propisa o medijskoj koncentraciji, ali upravlja tom televizijom. Zbog toga su se u javnosti pojavile sumnje da RTV B 92 i TV Prva imaju istog vlasnika.
Savet RRA je zvanično odobrio ovu promenu vlasništva, ali pri tome nije objavio informaciju o novom, pravom vlasniku ove medijske kuće, već je samo rečeno da je sve urađeno po zakonu, iako postoje ozbiljne sumnje da je prekršen član 99. Zakona o radiodifuziji, zbog čega je došlo do nedozvoljene medijske koncentracije. Ni iz Grafičkog prikaza vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, objavljene nedavno na sajtu RRA[4], nije jasno ko kontroliše RTV B92. Stefanos Papadopulos se navodi kao vlasnik jedne ofšor firme, Lake Blade Holdings sa Kipra, koja poseduje 0,63% akcija B92. Ova kiparska firma je i suvlasnik preduzeća Astonko, koja u kapitalu B92 učestvuje sa 84,55%, međutim RRA ne daje podatke u kom procentu je Lake Blade Holdings vlasnik Astonka, već samo da vlasništvo u Astonku deli sa još jednom kiparskom firmom, Salinik.
TV Avala
Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, od marta 2008. godine pominje se i kao nezvanični većinski vlasnik TV Avala, u kojoj formalno ima samo 4,95% odsto akcija. Pretpostavlja se da posredstvom austrijske kompanije Greenberg invest, za koju se ne može tačno utvrditi stvarni vlasnik, a koja poseduje 48,4 odsto te stanice, Mitrović ima većinski udeo u TV Avali, što bi, takođe, bilo protivno članu 99. Zakona o radiodifuziji o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Potvrda ove informacije stigla je u junu 2011, kada je u medijima objavljeno da Mitrović prodaje svoju televiziju Avala grupaciji CMI, koja u Hrvatskoj poseduje TV Novu [5], a zatim i da pregovara o prodaji TV Avale sa Al DŽazirom[6].
Ostali vlasnici TV Avale su biznismen Danko đunić sa 45,65 odsto vlasništva, dok 0,99 odsto udela ima Ekonomski institut, koji je pod kontrolom đunića i Aleksandra Vlahovića, poslanika DS-a i bivšeg ministra za privredu i privatizaciju. Nekadašnji Miloševićev ministar i zamenik predsednika Savezne vlade, đunić važi za idejnog tvorca koncepta privatizacije i za jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Najpoznatiji je kao prvi čovek konsultantske kuće Dilojt u Srbiji, koja je bila privatizacioni savetnik u prodaji mnogih domaćih kompanija, ali i kao suvlasnik pomenutog Ekonomskog instituta i firme Eki investment. Učestvovao je u većini spornih privatizacija u Srbiji, počev od vremena Miloševića kao funkcioner njegove Vlade, pa sve do danas, bilo kao konsultant, ili kao vlasnik preduzeća – od prve prodaje Telekoma Srbije Italijanima, do stečaja i likvidacije banaka u Srbiji, prodaje Sartida i Imleka, i brojnih domaćih preduzeća. Njegova uloga je najviše došla do izražaja prilikom sumnjive privatizacije C marketa, kada su u prostorijama Eki investmenta, na inicijativu tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, Miroslav Mišković, Milan Beko i bivši direktor C marketa Slobodan Radulović, sklopili kartelski sporazum, nazvan Memorandum o razumevanju.
TV Avala u odnosu na ostale televizije, nema veliku gledanost i uticaj na javno mnjenje, ali je značajno što ova stanica zastupa interese ekonomskog lobija. Avala se najviše bavi temama koje odgovaraju njenim vlasnicima, pa tako od 2008. godine ima i ekskluzivna prava na prenos aukcijskih prodaja u Agenciji za privatizaciju. Ipak najveća nedoumica oko TV Avale jeste ko se krije iza austrijskog Grinberg investa, čiji je formalni vlasnik, do skoro, posedovao i jedan ovdašnji nedeljnik – Standard.
Ovde valja podsetiti i na činjenicu da je Željko Mitrović, koristeći se infrastrukturom RTS-a, bliskošću sa JUL-om i ružičastom kulturom kiča, iz jedne sobe u zgradi tadašnjeg CK na Novom Beogradu, postao balkanski medijski magnat. RTS je, krajem devedesetih, bio prinuđen da Pinku da svu potrebnu tehniku uz minimalnu naknadu, pa je upravo zahvaljujući tadašnjem propadanju RTS-a, došlo do procvata Pinka. Mitrović je od te male JUL-ovske televizije, u međuvremenu, izgradio imperiju koju čine televizijski ogranci u BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i Sloveniji, petnaestak specijalizovanih satelitskih kanala (Ekstra, Kids, Mjuzik, Plus, Movies,…), muzička i filmska produkcija (City records, Pink Film International), marketinške usluge firme Media sistem i fabrika za proizvodnju diskova (Pink Digital System).
Na kraju treba reći da posebno zabrinjava činjenica da ni nakon demokratskih promena 2000. godine nije pokrenuto pitanje odgovornosti za propadanje RTS-a, niti je podnet zahtev za naknadu štete javnom servisu zbog onoga što je Pink radio.
Ofšor kompanije i u Radio Indeksu i Roadstar radiju
I vlasnici radio stanica često se kriju iza ofšor kompanija, pa čak tri nacionalne radio stanice od ukupno pet, imaju vlasnika na Kipru.
Radio Indeks ima kiparskog vlasnika – SWF investments limited iz Limasola, koje poseduje 49 odsto akcija. Ni u ovom slučaju se ne zna ko je zaista vlasnik tih akcija, mada se u registru APR-a mogu pronaći dokumenti koji govore da je direktor SWF Investments limited sa Kipra, izvesni slovenački državljanin Leo Oblak. Osoba sa tim imenom je direktor slovenačke grupe radio stanica Infonet medija.
Prema podacima APR-a, u vlasničkoj strukturi Roadstar radija, 49 odsto akcija pripada hrvatskoj firmi koja se bavi prometom nekretnina – Dijagram nekretnine d.o.o. Zagreb. Ova promena, prema podacima APR-a, obavljena je u maju 2011, a do tada je 49 odsto akcija pripadalo kiparskoj ofšor kompaniji, Radich Enterprise limited, dok je ostatak akcija imao izvesni Ilija Dražić, koji je i danas vlasnik 49 odsto akcija. Ovo je već treća promena u vlasničkoj strukturi tog radija, koji je prema ranijim podacima, bio u vlasništvu Euroluxpetrol – Elp Branivoja Lazovića, koji se u APR-u i danas vodi kao zastupnik radija. Do ove prve promene kapitala radija došlo je, prema navodima medija, nakon Lazovićevog hapšenja u februaru 2009. godine, zbog sumnji da je počinio krivično delo zločinačko udruživanje, primanje i davanje mita, zloupotreba službenog položaja, čime je budžetu Srbije naneta šteta od 25 miliona dinara, ali je kasnije oslobođen svih optužbi.
Novi Standard
Petnaest odsto akcija nedeljnika Standard donedavno je bilo u vlasništvu novinara Željka Cvijanovića, dok je 85 procenata pripadalo bečkoj firmi JK Zeitungsverlag beteiligungs. Zanimljivo je da je formalni vlasnik tog preduzeća austrijski advokat Verner Johanes Kraus, koji je takođe vlasnik Grinberg investa u TV Avala. U međuvremenu, došlo je do promena u vlasničkoj strukturi tog magazina, pa stoprocentno vlasništvo prelazi u ruke preduzeća NEW STANDARD MEDIA Matilde Veljković, koja je u starom Standardu radila u marketingu, dok je glavni urednik bio i ostao Željko Cvijanović. Cvijanović je poznat domaćoj javnosti kao novinar koji je za vreme rata službovao u kabinetu SDS-a Radovana Karadžića, a potom bio i šef beogradskog dopisništva Srne, novinar Reportera, urednik Blic njuza, nedeljnika Evrope, čije su navodne veze sa Službom državne bezbednosti više puta bile objavljene u javnosti.
Ekonomist
Veoma uticajan list u kojem se mogu pročitati stavovi ekonomske elite, Ekonomist, u Srbiji posluje kao zvanično izdanje preduzeća Ekonom Ist media grup. Vlasnici te firme su novinari Biljana Stepanović Milošević (10 odsto) i Mijat Lakićević (0,34 odsto), ali i američka kompanija Media International group (89,66 odsto) koja posluje u okviru američke ofšor zone – države Delaver, čiji je vlasnik nepoznat.
Objektiv
I nedeljnik Objektiv ima vlasnika u istoj ofšor zoni, firmu MGM Promarket o čijem se pravom vlasniku, takođe, samo nagađa. Prema navodima medija, iza te ofšor firme stoji Boris Stajkovac, široj javnosti poznat kao organizator brojnih humanitarnih akcija, osnivač Centra za brigu o deci, ali i bivši visoki funkcioner DS-a i Karićevog PSS-a. Da su ti napisi verovatno tačni, govori i podatak da je zamenik direktora preduzeća, Milica Stajkovac, njegova supruga. Stajkovac je, inače, hapšen u martu 2009. godine, a zatim i optužen za utaju poreza od 2,7 miliona dinara.
Nedeljni telegraf i Borba
Nedeljni telegraf, koji je prestao da izlazi 2010.godine, takođe je imao kiparsko preduzeće Armapo Media Limited za vlasnika. Ko je vlasnik tog kiparskog preduzeća takođe je nepoznato, iako je u medijima bilo nagađanja.
Vlasnika sa Kipra imao je i dnevni list Borba, koji je takođe od kraja 2009. godine prestao da izlazi. Kompanija pod nazivom Buana Holdings limited iz Nikozije i danas je vlasnik preduzeća Novine Borba, koje je izdavalo dnevni list Borbu. U oktobru 2008. ta kiparska kompanija je od preduzeća Futura plus za 5.000 evra kupila preduzeće Novine Borba. Futura plus se i danas nalazi u posedu firmi Stanka Subotića Caneta, D-trejd i Imirdžing market investments iz Danske, dok je kiparsku kompaniju Buana Holdings limited zastupao novinar Ivan Radovanović, ali njen vlasnik nije poznat.
Domaći političari i biznismeni kao vlasnici medija
Pored medija, čiji vlasnici potiču iz poreskih rajeva, postoji i grupa od pet medija sa nedovoljno transparentnim domaćim kapitalom, koji je zapravo u rukama domaćih biznismena ili političara – Hepi TV, Hepi kids TV, Radio S, Akter i Pečat.
Hepi
Vlasničke strukture Hepi TV i Hepi kids TV, dve povezane televizije koje dele nacionalnu frekvenciju, su prikrivene i komplikovane. Iza niza raznih preduzeća, kao krajnji vlasnik Hepi TV pojavljuje se izvesni Petar Ratković, a vlasnik Hepi kids je izvesni Dejan Nikolić. Iako ne postoje zvanični izveštaji, smatra se da je Hepi televizija u vlasništvu kontroverznog biznismena Predraga Rankovića Peconija, jer su sve firme koje učestvuju u vlasništvu te stanice, registrovane u Zemunu na istoj adresi, na kojoj se nalaze i firme čije se vlasništvo u medijima (mada ne i zvanično) pripisuje Rankoviću (Monus, Invej). Ranković je poslove započeo sa kockarnicama i kladionicama, dok ga Bela knjiga organizovanog kriminala iz 2002. godine označava kao glavnog operativca surčinskog klana” za pranje novca. Savet za borbu protiv korupcije je nedavno primio predstavku zaposlenih novinara, kojom se izražava sumnja da je Željko Mitrović neformalni suvlasnik Hepi TV.
Radio S
Radio S je radio stanica sa nacionalnom frekvencijom, iza čijeg se vlasništva krije političar. Radio S nekada je bio u direktnom vlasništvu Socijalističke partije Srbije (SPS), dok se danas ta radio stanica nalazi u posedu Ljubinke Anđelković, majke visokog funkcionera SPS- a Zorana Anđelkovića, člana GO SPS i predsednika UO Železnica Srbije. Radio S je nekada bio
