Sa 127 glasova „za“ srpski narod je po hitnom postupku u Skupštini Srbije, preko svojih narodnih predstavnika, izvršio katarzu nad samim sobom za zločin u Srebrenici, čime je čedi Jovanoviću i Nenadu čanku izglasao miran san i čistu savest, naročito čedi, a zastupnika predlagača, gospođu Nadu Kolundžiju, lansirao u kosmičku orbitu istorije. Demokratsko pleme Borisa Tadića, sasvim u skladu sa američkim civilizacijskim principima, globalnim humanizmom i međunarodnim moralom, verbalno i putem štampe, zavetovalo se da će se protiviti prebrojavanju i razvrstavanju nevinih žrtava građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije po etničkoj, verskoj, rasnoj, seksualnoj i kulturnoj pripadnosti, a onda su ga odnekud prinudili na prebrojavanje (i razvrstavanje) stradalih muslimana u Srebrenici i na donošenje posebne deklaracije o osudi tog krvoprolića kao isključivo srpskog nedela.
I, naravno, postupilo se po naređenju.
Za drugu deklaraciju, o nevinim žrtvama drugih naroda, posebno srpskog, koja je tek u nacrtu, ne traži se ni broj, ni način pogubljenja, ni kvalifikacija zločina, a ni što se brzine tiče niko nije nestrpljiv. Ne plaća se…(Mislim, vanredne dnevnice, kilometraža, ostale prinadležnosti).
Opunomoćeni predstavnik Borisa Tadića, njegovog polupredsedničkog sistema (koji zahvata Vladu, Sinod, Skupštinu i kondicione pripreme vrhunskih sportista) i njegovih savetnika, već pomenuta gospođa Kolundžija ubeđivala je poslanike u Skupštini Srbije, a i TV gledaoce, da se deklaracijom o Srebrenici individualizuje krivica, tj. da za zločin nije kriv ceo srpski narod (ni čanak, ni čeda, ni Dačić, na primer), nego neki njegovi izrodi.
Donošenjem dve posebne deklaracije, međutim, zločin je zaista individualizovan – individualno posmatrano, krivi su svi Srbi, inače dve deklaracije ne bi imale nikakvog smisla, jer bi sve moglo da bude u jednoj; samim tim što je izdvojena, prva deklaracija je proglasila žrtvom jedan narod, a vinovnikom drugi.
Ako ćemo pošteno, i ako poštenja još ima, usvojenom deklaracijom – i to je njen suštinski smisao – opravdava se 3,5 godine zločinačkih orgija Nasera Orića nad Srbima, od silovanja, šutiranja odrubljenih srpskih glava umesto fudbalske lopte (videti postojeće fotografije!), masovnih egzekucija i provociranja tragičnog ishoda Srebrenice (videti svedočenja korektnih međunarodnih posmatrača), za šta mu je Međunarodni tribunal dao samo žuti karton.
Ovom deklaracijom opravdava se Dobrovoljačka ulica, NATO siledžijstvo u Bosni i SRJ, Grdelica, razneti vozovi sa civilima i mostovi na Dunavu, zatim Vesli Klark, tvorac humanog eufemizma „kolateralna šteta“ Džejmi Šej, Bil Klinton, Medlin Olbrajt, osiromašeni uranijum, pa i nepravedno zaboravljena Monika Levinski…
Slobodnijim udubljivanjem u istoriju mogli bi se naći i argumenti za nabijanje srpskih prvaka na kolac u tursko doba, s obzirom na to da je otomanska vladavina na ovim prostorima bila harmonična i ljupka, donoseći svetu nove humane standarde, kako je nedavno u Sarajevu izjavio turski ministar spoljnih poslova, s čijom sekularnom državom ostajemo u najdubljem prijateljstvu…
Ovde bih ponovo ukazao na jedan fenomen koji se golim okom vidi, a ni u štampi se ne prećutkuje. Ambasadori evroatlantskih, američkih i evropskih zemalja, razmileli su se državom Srbijom i drsko dele naloge, vode kadrovsku politiku, upisuju ocene, iznose utiske, jedne hvale, druge kude, a s vremena na vreme nam, za naše dobro, i priprete – što je u ozbiljnom svetu nezamislivo i nedopustivo, osim, možda, u tzv. banana republikama, ali Srbija nije banana republika, jer ne gaji banane!
U otužnoj raspravi oko deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, kao jedan od argumenata, pomenuta je i legendarna dečja suza Dostojevskog. Izgleda da se i dečje suze razlikuju. Ne verujem da je ona beogradska devojčica na noši stigla i tu jednu dečju suzu da ispusti kada je pogodio NATO projektil sa deset hiljada metara visine… Ako bih hteo da pokažem koliko sam načitan, kao onaj Milenić (G17 plus) iz Kragujevca, citirao bih španskog mislioca Unamuna koji kaže da je i jedan ljudski život vredniji od svake ideje. Ali ovde se ne radi o životu, nego o politici, jer bi se u suprotnom srpska vlast po hitnom postupku više zabavila temom kako ovaj ostatak srpskog naroda – ne računajući političare, tajkune i narkodilere – da preživi.
Vlast se, međutim, zadovoljava ordenima za hrabrost i pohvalama iz sveta, mada joj sreću kvare primedbe muslimanskih prvaka iz okruženja, i Slovenca Jelka Kacina, šefa za pridruživanje Evropi, kojima smeta što je izostavljen izraz genocid, mada se on pominje u oceni Međunarodnog suda na koju se deklaracija poziva – i to kao genocid ograničenih razmera, a ne kao najveći u Evropi posle holokausta. Ta ocena Suda uključena je u katarzu, ali trebalo je to učiniti eksplicitnije, kažu kritičari.
Gospođa Kolundžija (1952, Subotica) – desna ruka Nebojše čovića i Socijaldemokratske alternative dok nije izračunala da je Boris izdašniji, a žuta boja privlačnija, pa je promenila boju – u skupštinskoj raspravi nije pomenula da su u ratu u BiH učestvovali i mudžahedini, i aktivisti Al Kaide, i da su mnogi od njih za tu ispomoć stekli bosansko državljanstvo (možda to ne bi bilo po poslovniku gospođe đukić-Dejanović), ali već razmišlja i o onoj drugoj deklaraciji, o zločinima nad srpskih narodom, koja će jednoga dana, ako ne bude prečih poslova, da stigne na dnevni red. Kaže: „Namera je da se o tekstu deklaracije o osudi zločina učinjenih na štetu srpskog naroda postigne puna saglasnost, vodeći računa da se njime ne pravi razlika među žrtvama i da ne bude izuzet nijedan počinilac!“
Ovu misao, pretpostavljam, može da razume samo dr Slavica đukić – Dejanović, a u njenom odsustvu Gordana čomić.
Moguće je da Nada, zajedno s Borisom Tadićem, sada očekuje da sličnim deklaracijama i izvinjenjima srpskom narodu ljubazno uzvrate i ostali učesnici krvavog građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije. Malo morgen, rekao bi pokojni Slobodan Milošević, bivši šef Evropejca godine Ivice Dačića.
