Ispovest Zorana đindica zapocela je njegovim objašnjenjem da je nemacki jezik poceo da uci tek u 18. ili 19. godini i to na najteži moguci nacin, citajuci dela klasicne nemacke filozofije.
– Nisam u školi nikada ucio nemacki. Uzimao sam privatne casove tek kada sam u Beogradu poceo da studiram filozofiju. Tada sam imao 18 ili 19 godina i onda su Kant i Hegel bili pojam filozofije u celoj Jugoslaviji. Zato se podrazumevalo da za takve studije morate znati nemacki – rekao je đindic novinarima nemackog lista „Frankfurter Rundšau“.
• Da li ste tada imali neke posebne simpatije prema Nemackoj?
– Sve je to bilo zbog filozofije. Nemacka je za mene tada bila zemlja filozofije. Moj prvi tekst na kome sam vežbao nemacki bila je Kantova knjiga „Kritika cistog uma“.
• Zaista težak pocetak.
– Tu knjigu sam svesno uzeo i vadio svaku rec tražeci je po recniku i tako ucio. Posle izvesnog vremena mogao sam sasvim dobro da razumem tekst. Kada sam posle dve ili tri godine prvi put došao u Nemacku, shvatio sam da mi to znanje u praksi ne pomaže i da ništa ne razumem. Jezik Hegela i Kanta i svakodnevni nemacki bili su dva razlicita sveta….Na jednoj strani onaj jezik iz knjiga, a na drugoj ovaj govorni. Mogao sam bez problema da citam nemacke tekstove, ali nisam mogao da sastavim recenicu na tom jeziku… Pravu priliku da ga naucim dobio sam tek pošto sam u Frankfurtu nastavio beogradske studije filozofije.
Kod Fišera u radnji
• Da li je tacno da ste tada u knjižari „Karl Marks“ kupovali knjige od Joške Fišera?
– Da, ali to je bilo kasnije. On je, koliko se secam, preuzeo deo tog antikvarijata. Dok je drugi deo bio nikakav, Fišerov je bio uvek dobro ureden. Secam se da sam od Fišera kupio udžbenik iz ustavnog prava Karla Šmita. Koštao je 80 maraka. To je za mene bila velika suma, a radilo se o polovnoj knjizi. Pokušao sam da se cenjkam, mislio sam da se u jednoj levicarskoj knjižari to može.
• I, da li je Fišer popustio?
– Nimalo. Rekao mi je :“To je povoljna cena“. Ja sam tada objašnjavao da nije rec o ceni, vec o autoru, ali on je mislio tržišno i nije popustio. U Nemackoj nikada ne bih postao politicar. To je sasvim izvesno. Politicka karijera me ne bi zanimala. Nisam za politiku kao za posao. Ne volim da vladam“.
Za realne ciljeve
• Imate dvoje male dece. Kakvu biste im buducnost poželeli u Srbiji?
– Da budemo kao Grcka, mediteranska zemlja u kojoj ljudi ne rade baš sa oduševljenjem. Ali gde su se stekla dva uslova : najpre, licna bezbednost, da svako može mirno da spava. I slobodni mediji. Normalan, opušten život uz malo biznisa. Da covek može da kupuje knjige, da surfuje po Internetu. Da možemo da budemo deo evropske civilizacije, a da se zato ne žrtvujemo previše i ne štedimo mnogo. Za jednog revolucionara to je realan cilj, zar ne ?
• Zašto ste onda ipak u politici?
– Ja sam došao na vlast u vremenu u kome covek može da stvara. Društvo se naglo menja. Kada bi sve išlo normalno, to više ne bi bilo za mene, jer ja ne volim da vladam. Nijedan narod nije 88 dana protestovao kao što je to bilo kod nas 1996/97. Promene koje su se dogodile 5. oktobra prošle godine bile su pravo cudo.
• Jeste li Vi avanturista?
– Da, jesam. Spreman sam da rizikujem. Pokušavam, medutim, da taj rizik procenjujem. Kada je preveliki, nastojim da to izbegnem. U poslednjih desetak godina bio sam pedesetak puta na granici normalne podnošljivosti posle koje coveku zapreti zatvor. Ali, bile su dve, tri zaista opasne situacije u mom životu. Za mene je jedina stvarna opasnost pretnja smrcu. Kada sam shvatio da se priprema atentat na mene, preduzeo sam nešto…
• Jeste li zato u vreme NATO bombardovanja otišli u Crnu Goru?
Da.
Nemacki špijun i Hitlerov unuk
• Vaš narociti odnos prema Nemackoj nije vam pomogao da popravite svoj loš imidž u Srbiji gde vas zovu „nemacki covek“.
– Kada sam ulazio u politiku bio sam prozvan nemackim špijunom. Mi Srbi imamo dva ili tri klišea koje svako razume. Predstava o Nemackoj kao o neprijatelju je jedan od njih.
• Kako Vam danas izgleda odnos Srbije prema Nemackoj?
– Taj odnos se lagano popravlja. U Srbiji smo godinama imali paranoicne predstave po kojima svetske sile žele da pokore Balkan kao važan region. Pre svih, Nemacka i Amerika. Kao da nemacka vlada nema šta drugo da radi nego da smišlja kako da osvoji Srbiju. Prema tim teorijama zavere Amerikanci pokušavaju da uz pomoc Albanaca prodru preko Crne Gore, dok Nemci za to angažuju svoje špijune. I ja sam u ocima mnogih Srba taj nemacki špijun. Tako me je 1998. godine jedna seljanka u Leskovcu pitala da li sam ja stvarno Hitlerov unuk.
Tri novinara i dve strane
„Frankfurter Rundšau“, jedan od vodecih nemackih listova, poslao je cak tri novinara u Beograd kako bi tamo od srpskog premijera Zorana đindica dobili njegovu „životnu pricu“ do najsitnijih detalja kakvu do sada niko nije uspeo da obelodani.
Ovaj razgovor je objavljen je u vikend dodatku „Magazin“ na pune dve stranice velikog formata, uz đindicevu fotografiju preko cele naslovne strane.
• Nosite li Miloševica još uvek kao vodenicni kamen oko vrata? – Donatorska konferencija je odložena zato što on još uvek sedi u zatvoru u Beogradu a ne u Hagu. To nije moj problem. Moj posao je bio da ga strpam u zatvor. Sada je on problem predsednika Koštunice.
Ne bih rekao da su svi problemi te zemlje moji problemi.
• Ali dok on bude sedeo u beogradskom zatvoru Jugoslavija nece dobiti njoj neophodne kredite?
– Ko zna zašto krediti ne stižu. U svetskoj politici je uvek tako.Sve dok zemlja poput naše ne uspe da ostvari ono što svet od nje ocekuje, obecavaju joj brda i doline. Kada ih reši, onda obecanja budu brzo zaboravljena. Uzmite Bugarsku, Rumuniju ili Makedoniju.
Dok su NATO one bile potrebne kao baze, obecavane su im milijarde. Cim je bombardovanje prošlo, Zapad je sve to zaboravio. Što se tice kredita, ja sam tu miran. Važno je samo da politicko vodstvo dobro saraduje, pre svih Koštunica i ja.
• U medijima se govori o borbi zavlast izmedu vas dvojice?
– Nama je obojici jasno – kada se mi svadamo ili kada se DOS svada, onda nam nece pomoci nikakav novac. Mi nismo na vlasti da bismo postali omiljeni. Važno je da mi imamo jasne predstave o reformama. I da naše društvo prihvati to da su one bolne, ali neophodne.
