Režiser Džim Šeridan je već sa prvim filmovima osvojio žirije i planetu. Glumac Danijel Dej Luis je za ulogu u Šeridanovom debiju „Moje levo stopalo“ dobio Oskara za glavnu mušku ulogu. Sledeća saradnja Dej Luisa i Šeridana – film „U ime oca“ osvojio je Zlatnog medveda u Berlinu. Šeridan je bio gost Beogradskog irskog festivala. Našli smo se u „Smokvici“ u Jovanovoj u kojoj je dve večeri ranije promovisan početak festivala uz irsku muziku. „Špijuniram“ mu laptop i vidim da gleda vesti na Independentu, irska verzija.
Ljubazan, ali u žurbi jer avion čeka. Primećuje da u Beogradu ima manje beskućnika nego u Dablinu. Dolazim sa Marinom Drašković koja ga iznenadi činjenicom da je živela u Golveju i učila na Triniti koledžu. Posle večeri pune Jamesona i Ginisa ušli smo u intervju sa espresom i običnom vodom. Budni i trezni.
Zbog snimanja vašeg filma „Bokser“ Danijel Dej Luis trenirao je šest meseci s bivšim svetskim prvakom Barryjem McGuiganom, za film „U ime oca“ provodio je vreme u zatvorskoj ćeliji, da li ste mu vi to predlagali ili je to bila njegova ideja?
Što se tiče boksa i filma „Bokser“, to je bila njegova ideja. Trenirao je boks već duže vreme, počeo je pre nego što je sniman „The Boxer“ i bio je i jako dobar, slobodno mogu reći da je bio na nivou profesionalca. Što se tiče zatvora, i njegove pripreme u zatvorskoj ćeliji za potrebe filma „In the Name of the Father“, to je bilo zato što sam mu ja rekao, bila je to moja ideja. Znaš onu scenu gde Gerry Conlon potpisuje svoje ime da je on kriv za bombaški napad, taj deo bi bio jako težak za publiku i Danijel je mislio da ako je stvarno umoran i nikakav, vizuelno i emotivno slomljen, da bi to bio mnogo veći utisak nego bilo koja reč. Zato je odlučio da ne spava nekoliko noći, zamolio me je da ga držim budnim. Mislim da smo ga držali budnim jedno 48-60 sati, i u toj sceni on je baš onako emotivan.
Danijel Dej Luis je posle vašeg filma „The Boxer“ prekinuo sa glumom i postao stolar ili obućar u Firenci? Da li ste znali da će tada napustiti glumu na nekoliko godina? Sada je takođe uzeo pauzu, da li ćete opet raditi s njim?
Nakon što smo uradili „The Boxer“, rekao je da se umorio od glume, neko vreme je pauzirao, pa se onda vratio. Da, mislim da je išao u Italiju, i da je pravio cipele. Mislim da je Scorsese to organizovao, ne znam sada tačno, ali mislim da je tako bilo. A što se tiče naše ponovne saradnje, ne znam da li Danijel sada želi da radi kao glumac, zaista volim da radim sa njim ali ne želim da ga teram. Mislim da ga stvari oko filma ne čine srećnim, ne gluma već ono što ide okolo. On bi samo želeo da uradi svoj posao, ali ne i da učestvuje u kampanji i da odgovara na sva medijska pitanja.
Da li vam se javio Gerard Conlon po kome je snimljen film „U ime oca“? (Film je snimljen po životnoj priči Gildfordske četvorke, četvoro ljudi krivo optuženih za bombaški napad IRA na pub u Gildfordu u kojem su ubijena četiri britanska vojnika i civil.)
Pre snimanja Gerard je želeo samo da se film napravi. On je napisao knjigu „Proved Innocent“ i bio je vrlo srećan da sarađuje. Posle filma je razmišljao kakav će uticaj to imati na njegov život i bio je uplašen kao i svi ostali o kojima se ova priča ispričala. Ali na kraju mu se jako svideo film, baš smo se dobro slagali i nije bilo nikakvih problema.
Da li ste se sreli sa još nekim iz Guildford Foura?
Da, upoznao sam Paddyja Armstronga i Paula Hilla. Nisam upoznao Carole Richardson. Sa Paddijem sam prijatelj i družimo se. I sa Paulom Hillom sam isto u prijateljskim odnosima. Oni su još uvek živi, a Gerry Conlon je nažalost umro.
Gerryja Conlona sam gledao kasnije kada se pojavio u filmu „Face“ sa Robertom Karlajlom?
Stvarno? Ne sećam se tog filma.
Da li ste imali problema tokom snimanja ili distribucije tog filma?
Ne, možda malo, ali ništa bitno, i nije nikako uticalo na moj život.
Vaš veliki prijatelj je Bono Vox, on je radio pesme za neke vaše filmove. Kako vi doživljavate Bona i kako ga opisujete, jer ima puno njegovih fanova ali ima i onih koji mu zameraju razne angažmane. Šta vi mislite o njemu kao muzičaru, šta kao o prijatelju a šta kao o angažovanom čoveku?
Da, Bono je napravio muziku za „In the Name of the Father“, „In America“, „Brothers“, i to je verovatno to, tri-četiri filma mislim, i stvarno je uvek bila super saradnja sa njim i sa „The Edgeom“. Mislim da je kao muzičar Bono jako dobar. Piše jako dobre pesme, dobru muziku. Što se tiče politike, uradio je dosta dobrog i zbog toga i ulazi u nevolje ponekad, zato što ljudi misle da ne treba da se meša, ali njega ne interesuje šta ljudi misle, jer kad on oseti da treba da pomogne ljudima kojima je potrebna pomoć, on im jednostavno pomogne, to je verovatno nešto irsko u njemu. Mi smo nekako navikli na to, za vreme velike gladi, zbog gladi i pomoći ljudima. I zbog toga se i organizovao „Live Aid“ i Bono je isto bio tamo. On i njegova žena Ali išli su u Afriku i iz tog iskustva je postao vrlo aktivan, politički aktivan. Znam da priča sa nekim ljudima sa kojima uopšte ne želi da priča ali mora, i priča sa njima samo da bi sredio neke stvari.
Da li ste gledali U2 i njihov aktuelni spektakularni šou u Las Vegasu, u Sferi?
Da, da, bio sam u Las Vegasu da ih vidim, bilo je super, stvarno spektakularno a i jako prijatno i emotivno.
Vi ste snimali filmove o turbulentnim događajima u Severnoj Irskoj i Irskoj, da li ste pratili turbulentne godine i događaje u Jugoslaviji i Srbiji?
Da, naravno, kako da ne. Znam da kad se Jugoslavija raspala, da je bilo dosta problema između Srba i Hrvata i drugih naroda. Znam da je u Srbiji bilo NATO bombardovanje i to je dosta izolovalo zemlju. Čini mi se da je Srbija već odavno u jednoj izolovanoj poziciji. Mislim da je to već dosta dugo i mislim da bi bilo bolje ako bi Srbija mogla da se vrati u „mainstream“, svetski glavni tok, ili šta god da je to.
Šta vam je rekao 50 Cent nakon filma koji ste snimili o njemu?
Mislim da mu se svideo film, naravno. Bilo je vrlo lako da sarađujem sa 50 Centom jer on je jako dobra osoba, vrlo talentovan muzičar i producent i jako uspešna osoba. Želeo sam da snimim film o njemu zato što sam osećao da je on iz jednog kvarta u Americi, sličnog onom odakle sam ja iz Irske. Naša životna priča je bila slična, ali, ipak, to je za mene bio jedan drugi svet, u odnosu na irski svet, i bilo je nešto sasvim novo da se ode, vidi.
Poslednjih godina neke televizijske serije su zanimljivije od filmova. I vi ste radili na nekim serijama. Šta mislite o tom trendu?
Mislim da je to delom tačno, neke od tih TV serija su zaista super. Mislim da su „The Sopranos“, „The Wire“, „The Mad Man“ jako dobre serije, ali one su već starije i danas nema serija koje baš mogu da pariraju njima. Deo problema je što je to bilo dosta jeftino za Netflix i ostale striming firme ali dosta toga je oštetilo bioskop. Ali znaš šta, sada, kada su u pitanju serije, nema DVD-a, nema ničeg što možeš da pipneš, da osetiš rukama, i sve je tamo gore negde, u oblacima, i meni to ne odgovara. Ja sam staromodan, pa sam i malo romantičan.
Irska je i muzika, i U2, i Thin Lizzy, Van Morison… a u vezi s tom muzikom tu su dva velika irska imena koja su nas nedavno napustila – Shane McGowan i Sinead O’Conor.
Volim muziku Shanea McGowana, išao sam da ga posetim u bolnici nekoliko puta i bio je tada još pun života. Ali sam se uplašio kada je izašao iz bolnice, jer nisam znao koliko će izdržati. I to je ono što se desilo, nekoliko dana posle napuštanja bolnice je umro. Sinead O’Connor je uvek bila konfliktna, bila je ogroman talenat, sa puno strasti, sa moćnim pesmama ali i sa problemima. Ali mislim da je to česta pojava na muzičkoj sceni, kao Amy Winehouse, Elvis, i to je jednostavno deo tog sveta.
I Phil Lynott je imao neke slične stvari u biografiji?
Da, on je bio fantastičan, Philip je bio strašno talentovan i ja sam ga i poznavao. On je svirao bas, i ja sam isto svirao bas.
I ja sam svirao bas…
Bas je za one ljude koji nisu dobri kao solo gitaristi.
Koliko se razlikuje današnja Irska od doba kada ste vi otišli iz nje?
Pa mnogo je bolje sada, ima mnogo velikih američkih firmi, postaje jedna vrlo bogata zemlja, ali sa velikim problemima što se tiče stanovanja, i velikim problemima sa beskućnicima. Na primer ovde u Beogradu nisam primetio da ima puno beskućnika.
Post Views: 300
