U jednom beogradskom nocnom klubu svirao je džez, bilo je sve izvesnije da drugi krug predsednickih izbora propada, a nekoliko gostiju, ekonomista koji su diplomirali pre desetak godina, pitalo se da li je pametno što njihov kolega i prijatelj putuje.
Nole, tridesetpetogodišnji direktor brokerske kuce, i njegova žena Sanja, molekularni biolog i fiziolog, krajem meseca otputovace u Vankuver – on ce pokušati da nade posao na berzi, ona ce upisati postdiplomske studije, posvecena je istraživanju kancera i genetici. Za cetiri godine, trebalo bi da dobiju pasoš. „Uvek mogu da radim tamo, na pumpi, da tocim benzin ili menjam ulje“, rekao je Nole. Ionako je istreniran, ucio se na svom starom „golfu“ tolike godine.
Živece u gradu koji je na svetskim tabelama medu prva tri po kvalitetu života. Temperature su izmedu pet i 25 stepeni, kažu da je pogled sa visokih planina na okean predivan. U jednom danu može da se surfuje, a onda, predvece, da se stave skije na rame i uputi se na nocno skijanje.
Pisci i matematicari
Kanada je i inace jedna od najprivlacnijih zemalja za jugoslovenske iseljenike. Prema istraživanju profesora dr Vladimira Grecica sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, od 1990. do 1999. godine oko 30.000 ljudi iz SRJ iselilo se u tu zemlju, odnosno dobilo je imigracionu vizu. U poslednje dve godine, u Kanadu, ili, kako je sve cešce naši iseljenici zovu, „jednu od srpskih zemalja“, otišlo je manje od 4000 ljudi. Taj „tempo“ od nešto manje od 2000 ljudi godišnje za cinike i nije tako strašan – manje od 20.000 ljudi za 10 godina. I to sjajnih strucnjaka. Tamo, prema podacima profesora Grecica, uveliko radi 430 menadžera, 4600 naucnika prirodnih nauka, inženjera i matematicara, 480 naucnika društvenih nauka i slicnih profila, kao i 600 ljudi iz medicinske struke. U Kanadi živi i piše i jedan od najuglednijih srpskih pisaca – David Albahari.
Ne znamo šta je i Aleksandra Gajica, vrhunskog violinistu, navelo da pre sedam dana ode u „prekomorsku, srpsku zemlju“, na rodnu grudu hokejaške legende Vejna Greckog. Ali, dok su se uzalud tražili „narodnjaci“ u beogradskoj „oazi džeza“, Noletovi prijatelji su se kucnuli cašama, ispili poslednje zalihe „civasa“ i, cuvši konacnu vest o neuspelom drugom izbornom krugu, poželeli mu srecan put.
„Kanada je za nas toliko privlacna, jer ne postoji ni pedalj te džinovske zemlje gde se nece sresti neko poznat“, napisali su Noletu njegovi drugovi iz detinjstva sa Belih voda u jednoj od i-mejl poruka: Nasta je otišao pre 10 godina u Vankuver, Dražen pet ili šest dana pošto je NATO prestao sa bombardovanjem Jugoslavije, a Pera je stigao kod njega u Toronto pre šest meseci.
Skijanje i golf
Nasta i njegova žena Maša su „softveraši“, a kao vec stari Kanadani pišu: „Evo nas opet danas na poslu, posle trodnevnog praznicnog vikenda povodom kanadskog Dana zahvalnosti. To je veliki praznik. Jede se curka sa slatkim sosom od malina, drenjina i ne znamo cega još. Sa tortama i kolacima nekako smo se složili. Medutim, s curkom i pekmezom, evo posle 10 godina, nikako! Ali, to nas nije sprecilo da napravimo praznicnu veceru za prijatelje i umesto curke u pekmezu serviramo jagnjecu plecku uvijenu u slaninu – Dan zahvalnosti na srpski nacin… Igrali smo golf i ovog vikenda, što radimo skoro svake nedelje, a u uzaludnoj želji da ovladamo veštinama te krajnje frustrirajuce igre… Vreme je bilo neverovatno lepo. Poceli smo da se brinemo da li ce biti dovoljno snega za skijanje i snoubord. Uzeli smo godišnji ski-pas za lokalne planine (nisu kao Visler, ali su bolji nego ijedan skijaški centar u istocnoj Kanadi). Ski-karta je za nocno skijanje, centar radi do 11 uvece. Dodeš s posla kuci, pokupiš opremu i za dva minuta si do prve planine. Do druge treba 20 minuta… Nocno skijanje je sjajno, ipak, obicno se završi u kafani, pa se teško ustaje ujutru..“.
Nasta igra fudbal svakog utorka, trudeci se da „sagori“ pojedene jagnjece plecke.
Pera je u Torontu šest meseci, a prvi utisak mu je bio da ga je neko katapultirao iz srednjeg veka u svemir. Radi kod naših kao tehnicar, za malu satnicu, naravno, jer ko ce kome ako ne svoj svome. Skuplja iskustvo, da bi se prodao mnogo bolje. Pošto na poslu ne govori engleski, uvece odlazi na casove.
Policija vozi kuci
„Ovde se stariji emigranti druže sa starijima, kao u vojsci, zato što oni razmišljaju o kupovini stanova i kuca, a mlada emigracija razgovara uglavnom o pronalaženju posla. Drugar mi je u toku 14 dana radio 172 sata… Jednom me zaustavila policija. Bio sam u iznajmljenom kamionu i prevozio nameštaj za stan. Zaustavili su nas kao u filmovima, poslali kamion na tehnicki pregled. Policajac nas je odveo ko zna gde, ali sam ga beogradski bezobrazno zamolio da me posle uvidaja odvezu kuci.
Smestili su me u oklopljen zadnji deo automobila, rešetke su bile ispred mene, vec sam se radovao izrazu lica mojih prijatelja kada me vide spakovanog kao kriminalca. Zaista su se izbezumili kada me policajac dovezao, a ja izašao iz™oklopa spuštene glave i sa prekrštenim rukama, kao da su mi vezali lisice. Policajac je rekao da nismo normalni, dok smo se svi smejali“, poslao nam je Pera juce poruku elektronskom poštom.
Prijatelji sa Belih voda su deo armije kadrova koje je ova zemlja izvezla bez ijednog dolara protivvrednosti. Oni su mogli da budu lideri mlade elite, nosioci promena u Srbiji. Medutim, sreca je da se ne putuje samo u jednom pravcu. Iz Kanade su se vratili Dejan Vukov, koji je sada šef protokola u Narodnoj banci Jugoslavije, kao i direktor PTT-a Srdan Blagojevic, tu je i Branislav Andelic, jedan od naših najeminentnijih Internet eksperata, koji je posle „kanadske faze“ boravio u Bostonu.
Možda se za koju godinu vrati i Nole. Zajedno sa prijateljima, možda do cetrdesete zarade za zajednicku banku.
