**
SVEDOČANSTVO O MAČVI — I II III
ALEM KAMEN SRPSKE PRIPOVETKE
U pričama Janka Veselinovića puna je običnih, prestih ljudi, koji i dan danas žive u Glogovcu i Bogatiću, u Badovincima i Pričinoviću, u Mačvi ili Pecerini. Dotle su živeli u selu i niko nije znao za te čestite duše, za njihove radosti i patnje. Janko ih je video i izneo — i sve je to postalo litaratura, sve je to alem kamen srpske pripovetke.
U rodnom mestu svoga oca, u Crnobarskom Salašu, rodio se 13. maja 1862. godine Janko Vsselinović, prvenac Miloša Veselinovića. U rodnome selu proveo je prve dane svoga života. Imao je svega nekoliko godina kada su njegovi roditelji prešli u Glogovac; u ovom selu je proživeo svoje bezbrižno detinjstvo, iz njega poneo prve utiske, za njega su bile vezane najdraže Jankove uspomene… Zato se on kasnije rado seća Glogovca, o njemu govorio kao o svom rodnom mestu, njega u njegove žitelje pevao u mnogim svojim pripovetkama. Za Glogovac je vezao i sva zbivanja obrađena u pripoveci SEJBANKA. Rano je otišao iz Crnobarskog Salaša i zato ovo selo i nije ostalo u njegovoj uspomeni, nije u njemu doživeo ništa trajnije, snažnije…
O prvim godinama svoga života i o svome školovanju Janko je ostavio dosta podataka u svome autobiografskom romanu BORCI. Došavši u Svilouvu, on se prve večeri u novome mestu sećao svoga detinjstva. „Povuče ga um u prošlosti, on se seti svoga detinjstva. Seti se oca i majke, kućice u kojoj se rodio, malog vajatića, u kome je kao maza na majčinom krilu spavao… Zaigra mu srce kada stvori sliku jednog mališana pred očima. Plavo detence, razbarušene kosice u dugoj košuljici, bez gaćica i bez kape, raspojasan i bos — to je bio on… Setio se kako je kupio prašinu po sokaku i bacao ssbi na glavu; kako je od blata mesio i pravio topove pa pucao; kako je kad je kiša padala trčao gologlav po onome pljusku, da „veći poraste“ …Pa onda, kako se sa decom seoskom igrao oko neke bare u selu, kako je preko jendeka skakao, kako je u skakanju uganuo jedared nogu, to ga je majka morala nostiti nekoj babi Smiljani.“—
Bio je zdrav i krepak, po prirodi nestašan, neposlušan, jogunast i veoma radoznao. Intsresovalo ga je sve šta vidi, stalno je nešto ispitivao, pronalazio, proširivao svoj vidokrug, bogatio unutarnji svst, raspaljivao maštu. Prozvali su ga „zijakom“ zato što stalno „zija“ — gleda levo i desno, traži, ispituje. Zvali su ga još i „arum ždrebe“ zbog njegovog jogunstva. Mažen je dosta od roditelja kao prvenac, ali su ga često otac i majka šibali prutom zbog inatstva, jogunstva i neposlušnosti.
Prolazio je kroz Mačvu jednom prilikom episkog iz Šapca, obilazio crkve i sveštenike. Posle završene službe u crkvi, on je svratio u Miloševu kuću da mu vidi porodicu i da se tu malo odmori. Znajući za vladičin dolazak, popadija je pripremila sve u kući, decu obuka u svečanu odeću i pazila na njih da se ne bi isprljala u dvorištu. Janko je iskoristio njenu zauzetost, neopaženo se izvukao iz kuće i otišao u baštu i, u društvu svojih drugova, pravio lopte od blata i bacao ih na zid neke zgrade. Kada ga je majka pronašla, on je bio već umazan.
Uz put, otimajući se od svoje majke, on se još više umazao: plakao je i, najzad, uspeo da se otrgne i da se pridruži starom društvu. Tako je Jelisaveta morala slagati vladiku da nije pronašla svoga prvenca, koji se negde izgubio.
Bezbrižno detinjstvo je prestalo polaskom u školu. Plakao je, proklinjao i školu i učitelja, želeo je da umre kako bi svoga oca što više ožalostio. Osnovna škola ss nalazila preko puta očeve kuće; u njoj je predavao učitelj Sima Milojević, poznati nacionalni radnik. On je bio strog i Janko je progutao mnogo batina. „Natmuren, ljut kao ris, za svaku sitnicu — batine“. Ali Janko je i dalje ostao nestašan, i svaki nestašluk je bio propraćen porcijom batina od učitelja i od najstarijeg đaka. Bio je dobar đak i na kraju godine nagrađen je knjigom za uspeh u učenju. S neopisivom radošću je dočekivao letnje raspuste.
„Kao jare jurio je po poljima i šumama, knjige nije ni uzimao nikako u ruku, i — ne bi se ni znalo da je đak da nije morao svakog jutra i večeri, kad su se Bogu molili, čitati glasno „Očenaš“, „Bogorodice Đeve“ i „Vjeruju“.
Opet poče škola, opet u školu, opet knjigu u šake pa nauči „napamet“ sve od korice do korice; opet knjiga od dirsktora i — raspust… — Srećni dani!…
U trećem razredu bio je najstariji đak. Sad je on druge tukao i svi su se morali nokoriti… znao je, mnogo je znao! Na primer: 75 oka brašna po 32 pare — za tren bi izračunao. Čitao je i „Apostola“ svakoga većega praznika i „započinjao“ je u crkvi…“
ALEM KAMEN SRPSKE PRIPOVETKE
U takvoj atmosferi, na granici prema Bosni, u stalnim ratnim okršajima nicale su hajdučke čete još u prvim danima ustanka. Hajduci su presretali Turke, otimali od njih opljačkano blago i zarobljeno roblje, uništavali neprijateljevu živu snagu, plenili njihovo oružje i municiju. Često su prelazili u Bosnu i vršili prepade na Turke, njihove jedinice i domove. Bilo je u tim okršajima bezbroj podviga, istaknutih primera junaštva i odvažnosti. O tome se pričalo decenijama, stvarana je legenda, pojedini primeri junaštva su hiperbolisani. O mnogima je progovorio i narodni pevač na seoskim svetkovinama i posedima, guslar je prenosio na potonje generacije slavu njihovih predaka. O svemu tome Janko se dosta naslušao još u svome detinjstvu, upijao to u sebe, stvarao u svojoj bujnoj mašti sliku te herojike i zato se kasnije poveo za legendom, za predanjem.— O Stanku Aleksiću doznao je dosta od Stankovog sinovca, o svome dedi po majci Simi Katiću od oca i majke, o Surepu i drugim hajducima od svog starijeg druga Ignjata Panića, Surepovog potomka. Na sličan način, preko poznanika i rođaka, naslušao se dosta i o ostalim ličnostima koje je pominjao u romanu. Dobio je osnovu, a potku i ostalo je ispredao sam prema svojim koncepcijama, prema svojim osnovnim željama i namerama. Zato on i kaže u romanu, kada se pravda svetim senima što ih uznemirava, da će pričati o njima, o njihovi junaštvima onako kako je slušao o njima, kako oni žive u narodu.— Janko se u romanu nije držao hronološkog izlaganja događaja, zato je ličnosti obradio sa znatnim odstupanjem od stvarnog njihovog života.
Simu Katića, kneza podrinskih izbeglica, Janko dovodi u Mačvu pre ustanka, povezuje ga sa Stojanom Čupićem i drugim organizatorima ustanka i ističe ga kao jednog od organizatora. Međutim, Sima je u Mačvu došao tek u toku ustanka, priključio se ustanicima, istakao se u vojevanjima i preživeo oba ustanka. O njegovom sukobu sa Jevremom Obrenovićem, bratom kneza Miloša, Janko je pisao u pripoveci SUREP. Živeo je u Glogovcu i imao je kuću i imanje nedaleko od crkve. Umro je 1832. godine i jedan deo svoga imanja zaveštao školi i crkvi.
Jovan Gligorijević, poznat u narodnoj poeziji i istoriji kao Zeka Buljubaša, poreklom je Hercegovac. Iz svoga rodnog kraja pobegao je od turskog zuluma, služio u raznim krajenima skrivajući se od Turaka i u Mačvu je došao u proleće 1804. Godine. Tada se priključio hajducima, istakao u mnogim okršajima s Turcima i, kada je počeo ustanak u ovome kraju, prišao je ustanicima i postao komandant „golih sinova“, odabranih ustaničkih trupa. Istakao se u mnogim borbama kao veoma hrabar i odvažan borac i komandant. I njega je Janko u svom romanu ranije doveo u Mačvu i priključio hajducima pre početka ustanka.
Pored već isticanih odstupanja, koje je izvršio kada je opisivao Stanka Aleksića, Janko je to činio i kada je govorio o poznatim istorijskim događajima o kojima ima sigurnih podataka. Takav je slučaj sa izmišljenim Stankovim megdanom u borbama oko Loznice 1909. Godine. Takvih ima još nekoliko slučajeva, i Janko je to činio sa željom da svoga junaka što više istakne.
U istoriji su poznate borbe koje Janko opisuje u „Hajduk Stanku“ i one su, izuzev manjih odstupanja, verno prenete u roman. Poznate su i ustaničke vođe i starešine Sima i Janko Katić, Anta Bogićević, Luka Lazarević, Stojan Čupić, Miloš Stojićević Pocerac, Marko Štitarac, prota Nikola Smiljanić. O popu Toši iz Badovinaca, koji je Jankov predak po majci, Janko je pisao i u nekoliko svojih pripovedaka.
Opisi u istorijskim izvorima u osnovi se slažu sa opisima u romanu; izvesna neslaganja su logična i sasvim razumlliva, jer Janko nije pisao istorijsku studiju. Za njega je bilo primarno da istakne odvažnost i borbenost ustanika u ljutim bojevima protiv tlačitelja srpskog naroda. Toj osnovnoj ideji podredio je sve ostalo: i hronologiju događaja, i faktografiju, i pojedine detalje. Držao se svoje koncepcije romana i sve drugo, i ako se radi o istorijskim romanu, podredio je svojoj osnovnoj ideji.
ALEM KAMEN SRPSKE PRIPOVETKE
Oko pet časova ujutru, 14. juna, njemu je opet pozlilo. U kući su se svi uznemirili. Janko je još bio pri svesti, samo se žalio na bolove. Počeo se mučiti. Zatražio je očevu ruku da je poljubi. „Stari roditelj oseti odjednom šta to znači i sa suznim očima pruži mu ruku. Janko polako spusti poljubac na nju i diže glavu. Zatim se zavali u svoju naslonjaču, obe ruke pusti po naslonima i malo uzdiže i zavali glavu. Steže usnice i sklopi oči i u takvom položaju ostade. Dvaput se nešto pokrete u grkljanu i zastade. Usta Janko nije nikako otvarao. Umro je neprimetno, tiho, kao da je zaspao. Kad su mu pristupili pop Miloš i prijatelji, srce Jankovo i bilo nisu više radili“.
Umro je 14 (27) juna 1905. godine u 6 časova ujutru u roditeljskoj kući u Glogovcu. Umro js u svojoj rodnoj Mačvi.
Crkvena zvona su prva oglasila Jankovu smrt. Uskoro je iz Bogatića telegrafskim žicama prostrujala vest čitavom Srbijom o preranoj smrti istaknutog srpskog pripovedača. Okupi se čitavo selo. Dođoše i učitelji iz susednih sela. Dođoše i mnogi prijatelji sa strane. Dvorište se punilo. Predveče stiže i njegov brat Steva. Stizali su i mnogi telegrami — izjave saučešća. Među prvima su bili Mostarci, srpski književnici Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović… Za njima i mnogi drugi.
Srpski načelnik Vulović uputio je pismo svim predsednicima opština i zatražio da oni, zajedno sa učiteljima i sveštenicima organizuju masovan dolazak seljaka u Glogovac na Jankovu sahranu.
U prvim jutarnjim časovima na Vidovdan počeo je da dolazi narod iz Mačve; učitelji i učenici osnovnih škola, sveštenici i predsednici opština, devojke i mladići, starice i starci. Pristizali su i delegati iz udaljenih mesta: Niša, Novog Sada, Karlovaca; predstavnici kulturnih i umetničkih društava: Književne zadruge, Književničkog društva, Narodnog pozorišta, predstavnici raznih redakcija: Dela, Samouprave, Odjeka, Dnevnog lista; dopisnici listova: Politike, Pravde, Štampe, Narodnog lista i drugih. Ministarstvo prosvete je uputilo telegram a vlada Kraljevine Srbije odredila okružnog načelnika iz Šapca za svog zvaničnog predstavnika. Iz Šapca su došli Pevačko društvo i predstavnici Učiteljskog udruženja. Pristizali su mnogobrojni telegrami, na odar polagani venci od poljskog cveća. Na sahranu su došli i poznati književnici, umetnici i kulturni radnici: Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milan Grol, Milorad Gavrilović, Milorad Pavlović Krpa i drugi. Sve do sahrane Jankova majka se nije pomakla s mesta: sedela je pored njegovog odra, bez jauka i reči, odsutna i utučena, i neprestano gledala u ukočeno lice svog prvenca. Uz prisustvo ogromnog broja seljaka i Jankovih prijatelja i poštovalaca sa strane sahrana je obavljena u četrnaest časova. Bilo je oko deset govornika: Simo Matapulj, Radoje Domanović, Milorad Gavrilović, Pavle Marinković, predstavnik učitelja iz Bosne, predstavnici raznih udruženja. Jankov kovčeg su nosili njegovi zemljaci i prijatelji od kuće do crkve njegovi rođaci i prijatelji iz Beograda, od crkve do groblja učitelji iz Mačve. Oko šesnaest časova završen je pogreb i Jankov grob je bio prekriven mnogobrojnim vencima svežeg cveća.
Simo Matavulj je u svom govoru rekao: „Janko! Naši drugovi, članovi Srpskog književnog društva, poslaše me, da se u ime svih s tobom oprostim, da tebe najvrednijeg člana, ponos našeg Društva, ispratim do tvog večnog boravišta!
Došao bih i sam, u svoje ime, dragi druže, da ti dam poslednje celovanije, jer, oplakujući sa vascelim Srpstvom slomljeno zlatno pero, presahnuli izvor umetne lepote, ugled nedostižni čistote i krasote srpskog jezika, što se sve skupa zove Janko Vesslinović, plačem u isto vreme za dobrim drugom! Mili Janko, znao si koliko te ljubim i cenim! Za četrnaest godina našeg drugovanja, imao sam prilike da se divim i tvome velikom talentu, i tvojoj lepoj duši, i tvome muškom pregalaštvu, i tvome hrišćanskom osećanju i visokom gledištu, kada si lako praštao uvredu, nepravdu, uniženja mnoga…
Ma čim se mi tešili, ma kako ti bogovima ugodan bio, pa stoga mlad preminuo (što bi u ovakvoj prilici rekli ljudi starovremeni) ipak je tvoj vek suviše kratak bio! Kad si lani, baš u jeku leta, kao ovo sad, u drugoj kitnjastoj srpskoj pokrajini, u Sremu, poljubio grudvu zemlje, koju si spustio u Zmajev grob, i tim dirljivim načinom više suza izmamio nego što učiniše mnogi besednici, onda nam se činjaše, da gledamo živ simbol; i ako mlad, veliki umetnik prihvaća luču koja se ugasila u ruci starca velikana! A gle sad jada, grudvu tebi namenjenu celivam ja stariji i u ime mnogih starijih!… Zli udes naš!
Janko, proslavljeni i napaćeni! I ako dan tvoj rano mrče, donese ti veliku radost i veliku patnju. Kad si kao skroman seoski učitelj pokušao da se ogledaš u mesnoj književnosti pa očekivao smeran uspeh, iznenadi te slava neslućena! Ti se nadaše steći priznanje i hvalu samo u svojoj Mačvi, a onamo, koliko je širom zemlje Srpske i božanstvenoga srpskog jezika, ti zanese lepotom tvoga pričanja i oblika mu! Postade odjednom omiljeni prvi pripovedač… Ne prođe mnogo, i tebe s poštom primi ceo slovenski svet pa i mnogi tuđinci!
…Klasična zemlja Mačva, rodila je divove iz prvog ustanka, i diva na peru Janka! Blagoslovena rodnost njena neće propasti. To nadanje nadahnjuje Jankov grob!“
Stanoje Filipović: Janko Veselinović
Izbor: Tomislav Arsenović
maj/juni 1998.
