Predstavljanjem srpske kulture ovde se bave nestrucni ljudi. Ovo tvrdi Jasna Novakovic koja poslednje dve godine živi u Melburnu gde radi doktorsku tezu o avangardnom pozorištu Australije. Pre toga, sredinom, devedesetih, Jasna je takode boravila ovde, za vreme studija na Monaš univerzitetu, gde je magistrirala u oblasti komunikacija.
Sagovornica „Vesti“ je književni kriticar i novinar. Iz Melburna je stalni dopisnik „Ju Info TV“ i Radio Jugoslavije, gde je bila i urednik redakcije za kulturu. NJeni clanci i književne kritike izlazili su u „Ninu“, „Vremenu“, „Politici“…
Vreme provedeno u Australiji i ovdašnji položaj naše kulture naveli su je da u razgovoru za naš list uputi upozorenje o posledicama po ceo naš narod ovde ukoliko se i sebi samima i zemlji u kojoj živimo – predstavljamo u pogrešnom svetlu.
– Kultura sa kojim se jedna zemlja plasira u svetu, na kojoj se gradi identitet i unapreduje kulturna i intelektualna svest jednog naroda. Ta kultura kojase, po meni neprikladno, naziva ekskluzivnom, ovde je zapostavljena. Iako, ima ljudi koji su pokušali i poceli da je plasiraju poput Nebojše Simica…
Probati sa Biljanom Srbljanovic
– Brojne festivale u Australiji trebalo bi iskoristiti za promociju naše dramske literature i književnosti uopšte. Takvih ima u Sidneju, Adelejdu, Pertu, a pre svega trebalo bi doci na Medunarodni festival Melburn koji se održava svake dve godine. Zašto ne probati, na primer, sa Biljanom Srbljanovic koja je stekla medunarodnu reputaciju i priznata je u Evropi, a posebno na nemackom govornom podrucju. Ovde ima ljudi koji su videli njene predstave na festivalima u Nemackoj i koji su zainteresovani da rade neke njene tekstove koji su prevedeni – predlaže sagovornica „Vesti“.
• Šta imamo umesto toga?
– Mislim da je u ovom trenutku težište na estradi i na popularnoj kulturi. NJu treba plasirati, ona ima svoju publiku. Ali kultura koja stvara trajni identitet jednog naroda – ne postoji.
• Ima li rešenja?
– Ima. Da angažujemo najbolje ljude. Sada se dešava da su upravo nestrucni ljudi medusobno povezani, a da ljudi koji su završili fakultete u Beogradu, koji su došli potkovani solidnim znanjem, nece da se petljaju u sve to, jer je to gubljenje energije. Beskorisno.
• Ko da ih angažuje?
– Bilo bi dobro da, pre svega, novi ambasador i njegova ekipa snime situaciju, steknu uvid u to ko šta radi u ovoj zemlji u plasmanu naše kulture, ali i informacija. Mislim da je nivo srpskog jezika koji cujemo na radiju skandalozan, nedopustiv, treba poceti odatle, od tipa informacija koje se plasiraju.
• O cemu izveštava redakcije u Beogradu?
– Kad sam pošla ovamo „Ju Info TV“ i moja maticna kuca „Radio Jugoslavija“ su videle šansu da imaju izvorne informacije iz Australije. Mnogo sam se više javljala ovoj prvoj. Emisija za koju se javljam zove se „Planeta“, jedno vreme je zbog finansijskih problema bila ukinuta, pa je vracena na program pre nekoliko meseci. To su klasicni izveštaji vezani za aktuelna zbivanja u ovoj zemlji, za njene stavove vezane za aktuelne medunarodne odnose i probleme, ali i dogadaje tipa požara koji privlace pažnju medunarodne javnosti.
U Australiji zanimljivi pisci
• Ima li slicnosti u pravcima izmedu srpske i australijske književnosti?
– Umetnike je teško porediti jer da bi bio veliki, treba biti poseban. Australija ima veliki broj veoma zanimljivih pisaca, a buduci da svi oni pišu na jeziku koji je najzastupljeniji na zemaljskoj kugli danas, njihova prodornost je znatno veca nego naših književnika.
• Ima li mesta za price o životu naših iseljenika?
– Ne, koncepcija emisije to nažalost ne dozvoljava. Izveštaji su kratki, maksimum je pet minuta. To je cista, „suva“ politika koja „pojede“ sve vreme, tako da jedva ako mi ostane tridesetak sekundi za neki požar ili drugi dogadaj svetskih razmera i znacaja. Bilo šta što je lokalno ne može da prode.
• Jasna je u kontaktu sa ovdašnjim poslenicima u kulturi – ima li mogucnosti da se oni upute na neko delo iz srpske književne riznice? – Pokušavam da ovde promovišem naše dramsko stvaralaštvo. Moram vam priznati da to nije jednostavno, buduci da u Melburnu postoje svega dve do tri finansijski relativno snažne trupe. Ostale se pojavljuju i nestaju. Da bi se nešto postiglo na plasmanu naše dramske literature ali i književnosti uopšte, apsolutno je potrebna kulturna saradnja na nivou dve zemlje.
Naša sagovornica ovde se bavi i književnom kritikom. O kome piše?
– U ovom trenutku pretežno o ženama-piscima,što je sticaj okolnosti. Moj omiljeni pisac ovde je Elizabet DŽoli, poreklom Engleskinja, prevedena je na preko 20 jezika. Kod nas još uvek nije prevedena.
Koga biste preporucili našim citaocima?
– Svakako Elizabet DŽoli. Takode i Pitera Kerija, po cijem romanu „Kelijeva banda“ je snimljen i film – o australijskom najpoznatijem beguncu i pljackašu Nedu Keliju.
Umetnost na jednostavan nacin
– Da bi se kultura plasirala i ljudi privukli da dodu na izložbu, književno vece, kultura i umetnost ma koliko bili složeni, moraju se predstaviti na jednostavan nacin, jednostavnim recima. Zašto su Amerikanci uspešni u propagandi, zato što slike svode na crno-bele. One koje su razumljive najvecem krugu ljudi. Do najvecih otkrica covek je došao jednostavnim analogijama i jednostavnim saznanjima. Kultura treba da bude oplemenjivanje, ali i dar i zabava coveku – kaže Jasna Novakovic.
