Jedan davni Uskrs
Te, 1959. godine, uskršnji dan bio je sunčan , topao , lep kako samo neki dani umeju da budu u svojoj raskošnoj prazničnoj sreći koja ih učini nezaboravnim. Jutro je u stvari bilo malo hladnije, ali nešto kasnije, izdašno aprilsko sunce, veselo i toplo, ukrasilo je i ugrejalo dan koji smo tako nestrpljivo očekivali.
Moja majka je prethodnog dana ofarbala jaja i obrisala ih krpom utopljenom u zejtin, tako da su se presijavala u staklenoj činiji na stolu. Naravno, cela kuća je blistala u čistoti i svečanom prazničnom redu, a sunčevi zraci, ulazeći kroz prozor, donosili su neku posebnu prazničnu lepotu i toplinu. Na polici u našoj maloj kujni, koja je gledala na fabriku stakla, sve je bilo u najboljem redu, uključujući i lepe bele čipke i miljee, koji su davali izuzetan,a u isto vreme raskošan i skroman izgled i pokazivali svečanost cele kuhinje. Na šporetu, u kome je vatra polako rominjala, stajalo je nekoliko pokrivenih šerpi i drugih posuda, punih ukusne hrane koju je majka cele noći spremala za ovaj praznični ručak. Kolači u staklenim poslužavnicima, pokriveni izvezenim platnenim pokrivačima, čekali su nedirnuti i topli. I kujna i soba mirisale su na čisto, sve je bilo kao novo, a šifonjer, kreveti i mala komoda sa ogledalom, blistali su, kao lakirani najboljim lakom. Kreveti, pokriveni šarenim pirotskim ćilimima, bili su kao na izložbi Narodne radinosti. Astal u sobi imao je lep vezen čaršaf , a još jedan tanjir sa uskršnjim jajima bio je tu, kao ukras. Sunce je ulazilo kroz prozor, rasipajući se na sve to i dajući mu svečan, praznični ton i izgled.
Sada, već negde oko 9 sati ujutru, majka mi je obukla svečano mornarsko odelo, kupljeno samo za tu priliku. Naravno, nove sandale su se još i otrljavale sa unutrasnje strane, praveći šare na svetlim čarapama. Očekivao sam da će mi majka staviti na glavu i mornarsku kapu, pa da se pokažem mojim drugovima Miti, Banetu Slinči, Glavči, Žabcu i ostalima, koji su sigurno već izašli napolje i čekaju sa uskršnjim jajima u džepovima.
Međutim, majka mi stavi na glavu lepi beli kačket koji mi je bio taman i lepo mi stajao, što je bilo najvažnije.
Eto, sada imaš kačket kao onaj golman koga voliš i ponekad, kada igraš loptu sa drugovima, možeš da staviš kačket da bi ličio na tog Bearu, ali danas pazi da ga ne isprljaš, jer poslepodne idemo u varoš u posetu tvojoj tetka Nadi.
Gledao sam se u ogledalu, pravio golmanske poze i grimase, bio sam presrećan kad sam i sebi zaličio na slavnog golmana koji se nije odvajao od svog belog kačketa i začudo, nikada mu nije ispadao, ma koliko da je skakao i padao, braneći gol. Istrčao sam napolje, a na poljani gde smo se obično okupljali, već su se nalazili skoro svi moji drugari ,udešeni, čisti, začešljani, sa kapama ili bez kape, ali samo sam ja imao beli kačket. čim izađoh,zauzeh pozu kakvu je obično zauzimao Vladimit Beara kada se spremao da odbrani neki od onih penala,zbog kojih bi ceo stadion zanemeo,a mi, klinci pored radija, slušajući reportera i slavnog sportskog novinara Radivoja Markovića, u svojoj bogatoj mašti zamišljali smo i pratili svaki pokret koji je poznati fudbalski reporter opisivao.
Bravo Beara! Vikali su moji drugari, `ajde baci se , `ajde skoči kao da hvataš loptu, hajde…Beara, `ajde pokaži kako on degažira. Zatrčavao sam se, skakao, pravio poze imitirajući velikog golmana, a moji drugari, srećni, smejali su se.
Nemoj slučajno da se isprljaš ili pocepaš!, čuh majku koja je sve ovo posmatrala sa prozora našeg stana i igra sa belim kačketom i Bearom prestade.
Da vidimo ko ima kakvo jaje, reče Mita čvarak, a mi svi povadismo ofarbana jaja koja su svetlucala na suncu.
Sada se društvo uvećavalo, jer su došli braća Bobi i Loli, Zoki i Dane Žabac, Rade i Steva Marković, Zoran i Mone …Bilo nas je dosta. Pomislih kako će se domaćice uplašiti kada pođemo po kućama da čestitamo Uskrs, naravno, očekujući za poklon farbano jaje i možda neki kolač. Ovako,kada bismo se pojavili u gomili, bio bi to pravi šok za njih. Zato smo se podelili u tri grupe. Jednu je vodio Mita, i ja mu se pridružih, zajedno sa Zokom i Stevom. U drugoj je bio Bane Slinča sa Danetom Žapcem i Radetom, a treću je vodio Glavonja sa braćom Loletom i Bobanom, a i Mone se ubacio, došavši skoro poslednji sa đokom čokalijom.
Pre nego što počnemo sa razbijanjem jaja, idemo u posetu komšijama, već smo se podelili i krećemo, reče Mita, a svi, kao po komandi, pođosmo u tri pravca.
Još nešto, priseti se neko,za otprilike jedan sat vidimo se ovde na poljani da proglasimo pobednika , tj. onu grupu koja je skupila najviše jaja.
Mitina grupa, u kojoj sam i ja bio, pođe prema zgradi koja je bila iza stare škole gde se nalazilo oko desetak stanova i dosta vrata za kucanje.
Prvo rešismo da zakucamo na vrata tetka Deske Simić koju su svi zvali Mala Deska. Otvorila nam je vrata, iako još nismo ni zakucali, već se prepirali ko će da zakuca.
Hristos Vaskrse!, reče nam ona i to sa osmehom tako veselim kakav nismo viđali ranije kod ove stroge i niske žene. Pruži nam po jedno jaje i kolač od oblande, koji mi odmah strpasmo u usta.
Sada, kada smo ovo prvo čestitanje prebrodili, na vrata gospođe Ane Melcer zakucasmo skoro svi odjednom. Otvorila nam je krupna žena, poreklom Nemica, koja je ovde ili rođena ili došla sa svim onim majstorima staklarskog zanata koji su pre Drugog svetskog rata dolazili iz česke, Slovenije, Nemačke. Znali smo mi da dobra gospođa Ana ne slavi ovaj naš pravoslavni Uskrs, vec onaj katolički, ali znali smo mi i to da je ona takođe pripremila farbana jaja i kolače, specijalno za nas. Skoro joj loptom nismo razbili ni jedan prozor, a i da jesmo, dobra gospođa bi to brzo zaboravila i počastila nas za naš Uskrs, uostalom, kao i svake godine.
Kako ste svi lepi i imate lepe frizure, a ti Džo, imas tako lep kačket, pravi golmanski.
Jeste, kažem ja.
A ti si i golman jel` da? Ti ne pucaš loptu i nikad mi, koliko se sećam, nisi razbio prozor.
Jeste, ja sam golman i nikada vam nisam razbio prozor. Vama su razbijali prozor oni iz druge grupe koji ce kasnije doci.
Tetka Ana prasnu u smeh i jos jednom nam požele srećan praznik.
Idemo dalje, reče Mita, a vi, tetka Ana ne dajte jaja onima drugim što dolaze, oni su vam tri puta loptom razbili prozor.
Gospodja Ana, krupna i velika, smejala se od srca ovim nasim dečijim vragolijama, da su joj polazile suze.
I tako smo išli, puneći džepove obojenim jajima i gutajući preslatke kolače koje smo sa njima dobijali. Posle par poseta bilo nam je dosta kolača koje nismo hteli da odbijamo, ali nismo više mogli ni da ih jedemo, već smo ih krišom davali kučićima, koji su nas u grupi pratili, osetivši miris hrane. Vrlo brzo, svi džepovi su nam bili puni jaja, mi smo bili siti i zamazani raznoraznim filovima od poslastica, a za nama se jos uvek lenjo vuklo sedam-osam pasa i oni siti ovih uskršnjih slatkiša.
Bilo nam je već dosta kucanja i čestitanja, u džepovima više nije bilo mesta, a psi koji su nas pratili, na čelu sa nasim ljubimcem Bukijem, koga smo našli pored reke kao mladunca i očuvali, već su nas polako ostavljali, siti slatkiša i željni osveženja.
Idemo na Poljanče , reče Mita, kao što smo se dogovorili. Baš me interesuje kako su ostali prošli. Ne verujem da je iko skupio više jaja od nas.
Ne verujemo ni mi, složismo se sa Mitom.
Hitali smo prema kolonijskom igralištu koje smo zvali Poljanče, gde su se ostale dve grupe već skupile i na travi poredjali svoja dobijena, svečano ofarbana uskršnja jaja . Mita , ja i ostali iz grupe stigosmo i sa ponosom počešmo da vadimo iz džepova i, kao neke dragocene predmete, ređamo na travu naš uskršnji ulov. Ujedno, krajičkom oka, brojali smo šta su dobili ostali i pomalo se radovali jer su, nema sumnje, prema veličini naše gomile, vrata na koja smo mi kucali, bila daleko izdašnija. Bilo je jasno da će pobeda pripasti nama što se i desilo. Naravno, svi su se sada pravdali da su loše sreće, da smo mi otišli u najbolji deo, da smo trčali od vrata do vrata, da smo uzgred svraćali kući i uzeli još koje jaje, što se ne računa, da su njihova jaja veća i lepša, a da su naša golubja, da smo namerno tražili jož po jedno jaje od domaćica da bismo prikupili više i da smo zakasnili, a to znači da je Mitina grupa diskvalifikovana.
Ništa od svega toga ne možete da dokažete, a ni to da smo zakasnili, jer niko od vas nema sat, prema tome pobeda je nasa. I kvit! A vi, naravno, možete da se ljutite, protestujete, a možete i da se žalite kome hoćete. Nego da izaberemo po jedno jaje i da počne kucanje , tu ne možete da nađete neke zamerke ili da nešto izmišljate. Svako neka uzme po jedno jaje i na megdan. Ko pobedi dobija deset jaja kao nagradu, a ostalo delimo.
Vreme je prolazilo, dan je bio lep i sunčan, mi siti i srećni, kome je sada do rasprave, novi izazov – kucanje jaja, bio je suviše veliki i interesantan i niko nije mogao da odoli tom direktnom duelu , nalik na neku neodoljivu utakmicu ili derbi koji se održava samo jednom godišnje.
Svi počeše da gedaju svoju gomilicu šarene municije, birajući najjače ili bar misleći da biramo najjače. Dobićemo ono što ćemo dobiti, izbor je igra slučaja i to smo pomalo znali, ali ipak, u svoj toj šarenoj municiji ispred nas na travi, tražili smo ono koje je izgledalo jako i ličilo na pobednika, uzimali smo jedno, pa drugo, pa treće, bilo je teško izabrati, nije postojao način da se sazna i utvrdi kvalitet i tvrdoća municije.
Konačno, svako je izabrao jedno, brisući ga, uhćući u njega, kao da ga hrabri i priprema za borbu.
Ja ću moje, crveno, sto mi majka jutros dala ,reče Mita i poljubi ga tri puta za dobru sreću.
Bane Glavča, sa svoje gomile u travi, izabra najveće, šareno, ružno, ali veliko jaje.
Ja ću ovo veliko, reče on,ja verujem u veličinu, ne može nešto veliko da bude slabo. Jel` tako narode?
Tako je Glavonja, rece Loli, pogledaj tvoju glavu, ti bi pobedio na svim takmičenjima razbijanja cigle glavom. Ja sam izabrao najmanje. Malo, ali tvrdo, I orah je tvrđi od lubenice. `Ajde Glavčo, stavi to jaje na megdan, da vidimo čija je majka jača.
Dok je Loli razbijao Banetu jaje, ostali su glancali svoja, krstili ih, pripremali. I velika igra razbijanja jaja brzo je odmicala. Jedan od nas, neki koga smo zvali čokalija , imao je najviše uspeha, razbijao je jaja redom svima,a za njim su ostajala razbijena jaja i tužna lica.
Hajde! Ko je sledeći?, vikao je on ,Ne krjite municiju, namestite se, ide čokalija –Kokalija!
Nekoliko nas plasljivo pruži jaja stežući ih kao da žele da ih zaštite, a čokalija i njima razbi jaje i napravi tužno lice. Sada su skoro svi ćutali i sa nevericom gledali u razbijena jaja, a zatim u čokaliju koji je slavio, ismevajući nas.
Šta je? Nisu vam pomogla ni mala, ni velika, ni siljata, ni glavata! Sve sam vas, bre, razbio! Dajte mi mojih deset jaja, pa ja odoh, a vi se lepo sakrijte iza Matejićeve šupe, pa se slatko isplačite, a ja neću nikome da kažem.
čokalija ima drveno jaje, viknu neko.
Nije istina , uzviknu čokalija i ustuknu kao da se sprema da beži, krijući jaje iza leđa.
čokalija , pokaži jaje ili ti, po pravilu, lupamo po deset čvrga, reče Bane Glavča, koji još nije prečalio svoje veliko, šareno jaje. Svi se složiše, glasno negodujući, i pođose prema čokaliji. On shvati da bi po deset čvrga od svakoga bilo previše za njega za Uskrs i, okrenuvši leđa, poče da beži. Mita, koji je bio najbliži, podmetnu mu nogu i mi svi skočišmo na njega.
čvrge već počeše da se broje. Ovaj je jaukao, pravio grimase, pokušavao da se otme, ali mu nije uspevalo. Konačno, počeo je da jeca i jauče od bola. I poslednja čvrga je izbrojana, a prevarant je odlazio kući lijući suze, držeći se jednom rukom za glavu, a drugom držao svoje drveno jaje koje ga je uvelo u ove bolne neprilike.
To je staro pravilo, objašnjavao mu je Mita podrugljivo, dok je ovaj odlazio, držeći se za glavu, ko udari drvenim jajetom dobija deset uskrašnjih čvrga od svakog učesnika igre. Dobio si šta si tražio i nema ljutnje. Idi kući, stavi tu vruću glavu u lonac sa `ladnom vodom i već sutra bićes bolje,a, pored toga, sanjaćeš lepe snove, sve kako padaju kiše od raznobojnih klikera tačno tebi na glavu.
Dobacivali smo mu podruglive primedbe dok je on odlazio nešto vičući i preteći , što, naravno, sada nikoga nije interesovalo.
Po svemu sudeći, mali čokalija je pretio svojim tatom, velikim čokalijom, krupnim, zdepastim, nabijenin, onižim čovekom, ogromne glave i ramena, sa crnim velikim i gustim brkovima, koji su mu pokrivali više od pola lica. Nikada se taj čovek nije nasmejao, uvek je bio ozbiljan i ćutljiv. Pa možda se i smejao ili smeškao, pomislio bi neko, ali iza velikih krupnih brkova to se sigurno ne bi ni primetilo. Kosu je imao crnu kao ugalj, uvek začešljanu i namazanu nekim uljem koje se presijavalo.
Nije prošlo ni pet minuta, a veliki čokalija se pojavio, držeći za ruku svog sinčića kome je u đepu sigurno još uvek bilo ono drveno jaje, sa kosom podignutom od grdnih čvrga. Snažni tata je, preteći, išao prema nama, zbunjenim, a sada, već uplašenim skupljačima i razbijačima šarenih uskršnjih jaja. Mali čokalija je gledao u nas i pokazivao prstom, ujedno pipajući se za glavu, verovatno govoreći svome namrgođenom tati da smo mu sredili glavu čvrgama tipa kokavac, samo zato što njegov tata ima brkove i nikad se ne smeje.
Konačno nam se tata i sin približiše i stadoše raširenih nogu i preteći, kao da se spremaju u napad. Tata pusti sada sinu ruku, pa se podboči, gledajući nas strogo.
A onda krupnim glasom od koga procvetali bagrem poče da opada, najstrožije što može, upita:
Zašto ste tukli mog sina?
Svi smo ćutali. Ispred nas su, na zemlji,kao topovska municija, stajala poređana jaja u svim mogućim bojama, a samo nešto dalje čovek koji je došao da nas kazni zato što smo kaznili njegovog sina koji se nije pridržavao pravila igre. Stvar je za sve nas bila jasna, samo gnevnom i ljutom tati i kažnjenom sinu koji tu kaznu nije mogao da nosi ni jedan jedini dan, nije bilo nimalo jasno niti prihvatljivo. Glavati i brkati tata, sa ramenima kao jedan osrednji trokrilni šifonjer, nije bio ni učesnik igre ni sudija. I zašto se sada meša? Nekako nam se činilo da je trebalo da i on svom lažljivom lupežu od sina lupi čvrgu i nauči ga pameti da igra pošteno kao i svi ostali, ali to , naravno, nije padalo na pamet nikome od nas da predloži. Međutim, on nas je gledao ljutito, spreman da nas kazni na njemu svojstven, svirepi način, gledao nas je i verovatno mislio kako to da učini. Ispod njegovih crnih, debelih brkova kao da se skupila jedna velika grdnja, psovka, ljutnja gnevnog čoveka koji verovatno nije bio spreman da oprosti ni na ovaj veliki i lepi praznik.
On još jednom ponovi:
Zašto ste tukli mog sina?
Mi smo i dalje ćutali, čas gledajući u njega, čas u sina, pa dole, u jaja, poređana u travi. Više i nije imalo gde da se gleda, okolina kao da se sama izgubila od straha tako da je nismo primećivali. Sva ta raznobojna municija u travi, ne, ne , to ne bi bilo pristojno danas, na praznik, zapucati u cilju odbrane, pa beži, ovako lepo začešljani i pristojni mališani koji se na svoj način raduju velikom događaju. A on je možda tako nešto i zaslužio s obzirom da nije imao razumevanja za naše dečačke igre, a naročito za pravila .
Konačno, Brka još jednom dreknu:
Ko je tukao mog sina? I zašto?
Ovog puta , možda zato što sam bio tu ispred njega, on pogleda u mene upitno i ljutito.
Ja to shvatih kao pitanje pa počeh da mucam:
Pa zato što je varao u igri. Vaš sin sa svojim drvenim jajetom razbio je sva naša obična uskrašnja jaja. Bio je pokvaren i zaslužio je udarce, tj čvrge. Govorio sam to kao da objašnjavam nekome ko je zalutao i ne zna kako da nađe ulicu.
Ogromni brkati tata čokalija priđe mi bliže gledajući me pravo u oči, a onda zamahnu snažno rukom govoreći ovog puta tiho,ali strogo:
Evo i tebi udarac da vidiš kako je to, poštenjačino.
Verovatno Brka nije mogao da odmeri niti da prosudi koliko mu je ruka teška, a bila je teška kao malj kada se spustila na moj obraz i na desno uvo i napravila takvo Pljas! kao da je sto golubova zaleprsalo krilima. Uzgred rečeno, brkati čokalija je nekada na radničkim sportskim igrama u Kragujevcu i u Jagodini osvojio prvo mesto u bacanju kugle i kladiva, a u trci na četiri stotine metara stigao poslednji. Trbalo je na tim krivim, kratkim nogama izneti taj glavati široki šifonjer na koji je ličio .Naravno da su mu ruke bile kao od čelika i on nije uložio nimalo truda da priguši, tj ublaži svoj udarac i prilagodi ga mom uzrastu i težini, već je napravio zamah kao da baca kladivo ili disk i ja sam naravno, bio na zemlji, nokautiran u prvoj minuti prve runde ovog neravnopravnog boks- meča. Dobra stvar u svemu je to što se jedno dva minuta nisam ničega sećao, ništa video niti osećao, osim što je roj raznobojnih zvezdica kružio oko moje glave, i dok sam polako padao na zemlju, podmetao mi je jastuk da se ne razbijem. To znam po tome jer nisam osetio uopste pad niti znam šta je bilo tih nekoliko minuta. Zvezdice su popadale levo i desno, a onde su sve nestale u travi kao da su igrale igru žmurki. Shvatih konačno da ležim na leđima, da nikoga nema pored mene, a da je čika čokalija već odmakao podosta sa svojim sinom prevarantom i kukavicom. Gledao sam , pridigavši se, kako odlaze i pomislih da su u stvari obojica kukavice i da su izgubili borbu jer su se ljutili i tukli danas, na ovaj lepi praznik, a to baš zato što nisu imali snage da izdrže poraz i podnesu istinu da su u ovoj lepoj prazničnoj igri bili nepošteni i da su igrali prljavo. Udaljavali su se polako kao da su bili opterećeni teretom sopstvene greške i teretom postupka koji nisu predstavljali ništa dobro ni plemenito.
Kad su zamakli iza zgrada pokušah da se dignem, ali se ponovo pojaviše one popadale zvezdice iz trave i svojom čudnom igrom letenja u krug zavrteše mi svest i ja ostadoh sedeći. Potražih ponovo pogledom drugare, nije ih bilo nigde i ja se u čudu okretoh levo i desno, pokušavajući da odgonetnem njihovo tajanstveno nestajanje.
Odjednom, primetih iza Matejićeve šupe kako se dve glave oprezno pojavljuju, a zatim još jedna, pa još dve. Neki sakriveni u visokom šiblju, a neki, iza Poljančeta, takođe su pomaljali glave i oprezno izlazili.
Jel si živ? Ili izigravaš vampira? Alal ti vera, pao si kao najbolji golman svih vremena Vladimir Beara. Falila ti je samo lopta, salio se Mita čvarak.
čoveče, dok si ti posle onog kukavičkog udarca zalegao, mi smo zapucali jajima po čokalijama tako žestoko da su se iznenadili, objašnjavao je Loli Kostić, a zatim smo se povukli iza Matejićeve šupe i u bocke da se pripremimo za sledeći napad, ali kukavice pobegle.
Ja sam onim velikim jajetom pogodio čokaliju ravno u brkove. hvalio se Glavča.
A ja sam ga pogodio u čelo, vikao je Bane Slinča.
A ja u grudi, vikao je Zoki.
U stvari, nikada nisam saznao šta se sve desilo u toku ona dva-tri minuta dok sam brojao zvezdice u travi, ali sigurno je da čokalije nisu posle tih grdnih pogodaka i strateskog povlačenja mojih drugova otišli u Hitnu pomoć, već kući,a gde bi, vreme ručku je već bilo tu. Konačno sam se pridigao i shvatio da je sve u redu, osim što mi je levo uvo zujalo, poneki svitak proleteo levo ili desno i nije bilo nigde mog novog, lepog belog kačketa.
Gde je moj kačket?, ponavljao sam, gledajući okolo, onako ošamućen i još uvek zbunjen događajem koji mi se neočekivano desio.
Ne smem kući bez kačketa, pokušah da ubedim moje drugare u ozbiljnost situacije i nateram ih da što ozbiljnije potraže kačket.
`Ej, pa tebi je i odelo prljavo i čarape zelene od trave, najeb`o si kad te majka vidi, zujaće ti i levo uvo, reče Dane Žabac.
Možda, mislio sam ja, ali bar ovog puta neću imati šta da izgubim, kačketa nema, nestao je na tako misteriozan način. Počeh da se zavlačim u obližnje žbunje i oko šupa, koje su tu, na kraju igrališta bile poređane kao neka ograda, odvajajući igralište od zgrada i dvorišta, smeštenih blizu ulaza u fabriku. Sada smo svi tražili beli kačket, a njega nije bilo nigde.
Šta tražite?, zapita nas Žirafa, učenik Staklarske škole i košarkaš Sportskog kluba Borac.
Žirafa, naravno, taj nadimak nije dobio slučajno, bio je kao što bi svako i pomislio dugajlija, ali sa vratom kakav se nije mogao videti ni u knjigama medicinskih čuda. Imao je ne baš duge noge, skoro kratak trup, ali dugačak vrat, toliko dugačak da bi oni koji nisu navikli na taj njegov izgled zastajali začuđeni i uplašeni da ovaj tanani vratić, dugačak kao tri glave ne pukne kao taluska pod teretom velike i teške glave, ukrašene ogromnim nosom i ustima, koja su se crvenela kao dva …….
Tražimo beli kačket, rekosmo, skoro svi u jedan glas, videvši u Žirafi poslednju šansu da se ovo naše traženje konačno završi.
Pa zašto tražite kačket dole, po zemlji? Eno ga na krovu šupe čika Rudija Vaneka.
I stvarno, Žirafa se nije šalio. Moj beli kačket stajao je jedno desetak metara od mesta događaja, na vrhu krova šupe čika Rudija Vaneka koga smo svi znali kao najboljeg stonotenisera u gradu, okolini pa i dalje. Konačno, kačket se našao ponovo na mojoj glavi, čarape sam prevrnuo da izgledaju čiste, a drugari su se svojski namučili da me očiste i pripreme za posetu mojoj tetka Nadi.
Veče se spustilo. Krenuvši u posetu, navlačio sam kačket na desno, crveno uvo i obraz koji je bio topao kao okrugla plotna rešoa za kuvanje. Neke male fleke na odelu i kačketu niko nije primetio i ostale su u ormanu sa ostalim svečanim stvarima da čekaju neku novu svečanost.
Što se tiče tata Brke i njegovog sina, vremenom se sve to zaboravilo, jedino što nismo mogli da odolimo, a da mu ne razbijemo prozor loptom jedno pet puta.Sina mu nismo dugo primali u društvo, a moj očuh Stevica, koji je na sledećim Radničkim igrama u Svilajincu pobedio u bacačkim disciplinama, u polufinalnom boks-meču poluteske kategorije susreo se sa čokalijom i tri puta ga obarao na pod, pobedivši ga konačno na poene.
Ja sam kasnije, braneći za nas kolonijski fudbalski tim, stalno nosio beli kačket koji mi je majka kupila tog davnog uskršnjeg dana, imitirajući Vladimira Bearu ili slavnog Argentinca Zamoru, a moja tetka Zaga mi je na svojoj mašini za šivenje, marke Singer, svake druge godine proširivala kačket, prilagodivši ga novim obimima moje glave.
Jednog dana, čokalije su se odselile za Skoplje gde je napravljena nova fabrika stakla, a svima nama bilo je žao, jer čokalija je bio naš drug, a to što je tog davnog Uskrsa ispao funjara, toga se samo ja sećam, jedino možda zbog tog belog kačketa. Svi ostali su zaboravili.
