Iz skoro potpunog rasula posle dramatičnog isključenja iz Premijer lige Novog Južnog Velsa, iz duga koji je iznosio oko 300.000 dolara, stanja u kome je malo ko hteo da se prihvati upravljanja i u kojem je tim sastavljan ili od početnika ili od igrača koje su drugi već smatrali otpisanim, Beli orlovi iz Boniriga izašli su kao šampioni ovogodišnje fudbalske sezone u Zimskoj superligi!
Uz to, njihov klub otplatio je gotovo sav „crveni saldo“ (izuzimajući oko 40.000 dolara duga prethodne uprave), ali još potražuje skoro toliko od Fudbalske federacije za premije koje mu pripadaju za nesumnjiv uspeh – drugo mesto u redovnom delu prvenstva, učešće u plejofu i, na kraju, kao kruna svega, osvajanje šampionskog pehara u velikom finalu prošle nedelje protiv Nortern tajgersa.
Kako je moguće da se ovako trijumfalno pobedi duboka kriza, upitali smo Jovana Prlića, predsednika kluba koji, ma koliko to mnogima još nije jasno, predstavlja za javnost Sidneja, pa i šire, ogledalo srpske zajednice. Bez obzira što u njemu već duže vreme igraju i Australijanci, i Grci, i Italiji, Libanci i drugi.
Izvanredan tim
Posle finala, Kulevski je izjavio da mu je ovaj trofej važniji od nacionalnog fudbalskog šampionata u Markoniju 1994. kada su osvojili prvo mesto.
– Znate šta je Blagoje ovde uradio? On je okupio ljude bukvalno sa livade, igrače koji, maltene, za druge više nisu ni postojali. Pošao je ispod nule. S jedne strane veliki broj početnika, a s druge nekolicina koja je već, mislilo se, završavala karijeru i ostavljala fudbal. Izuzetno priznanje, tako, zaslužuje kapiten Dejvid Petrović koji je, uprkos povredama, pokazao da je pravi čovek i fudbaler.
– Krizu smo prevazišli zahvaljujući nesebičnom radu volontera u upravi, nesebičnom novčanom pomaganju naših simpatizera, zatim nesebičnoj podršci publike i nesebičnom zalaganju igrača i stručnog štaba na terenu – objašnjava Prlić. – Mi smo, najpre, seli da napravimo račun i vidimo šta možemo, a šta ne možemo. Kad smo shvatili na čemu smo, bilo je čak i razmišljanja o napuštanju članstva u upravi. Ipak smo odlučili da idemo drugim putem, da se obratimo narodu i medijima da nam pomognu, da uložimo koliko god možemo truda i para sa svoje strane, i na kraju se dobro isplatilo. Ući u sezonu sa dugom od 300.000 dolara, to nije bila ni laka ni normalna situacija. A sada je ostalo dugovanje od oko 40.000 dolara, ali Federacija, sada nama duguje skoro isto toliko. A znate li da su nam dolazili ljudi i donosili i po deset hiljada dolara, a da ih nismo čak pre ni pitali za pomoć. Ima ih koji su nam dali po 5.000, ima ih koji su u šest-sedam navrata doneli po hiljadu dolara. Ne bismo ništa uradili bez njih!
Igrači velikog srca
Uz pehar Orlovima stigla je i titula najboljeg strelca DŽejsonu Kenčevskom.
– On je posebna priča. Po savetima svim lekara, posle povrede pred kraj prvenstva, on više nije ni mogao ni smeo da igra fudbal, jer je i ranije već bio načet s povredama, sa oba operisana kolena. On nam se, međutim, na našu radost i zaprepašćenje, pojavio kratko vreme posle povrede i, izjavio da iz ljubavi prema klubu želi da igra. Sada ima ponude klubova koji mu nude 1.000 dolara nedeljno, a njegova poslednja izjava je bila da će u Bonirigu radije igrati besplatno, nego u drugom klubu za 1.000 dolara. Ima tu još mnogo divnih igrača, kao što je Pol Koti, koji nam je došao iz Markonija i proglašen, uz Kenčevskog, za igrača godine u Bonirigu, pa DŽordž Radmanović, Mark D’Alesandro, Goran Šubara, oni i ostali zaista su bili tim – naglašava Prlić.
To je bila izuzetna pomoć, ali i obaveza, potvrđuje Prlić.
– Kad ti neko donese stotinu dolara, imaš obavezu da opravdaš to poverenje. A zamislite kad ti donesu 10.000! Moraš postići rezultat. Moraš, takođe, biti u stanju da ispuniš obećanja koja si dao treneru, svakom igraču pojedinačno. I sada je, evo, kraj sezone, a klub nikome od njih nije ostao dužan niti jedan cent.
Sad to sve izgleda jednostavno. Međutim, bilo je i perioda krize u igri, pa se i sam trener Blagoje Kulevski našao u depresivnom raspoloženju i hteo sve da napusti, podsećamo Prlića.
– Obavestio me u jednoj prilici čak da napušta klub. Molio sam ga kao prijatelja i čoveka da ne ide. Mi smo, svi u upravi, od prvog dana imali puno poverenje u njega i imali smo pravo.
