Srbinu Gojku Kuzmanoviću, poreklom iz čelinca kod Banjaluke, biznismenu iz Toronta i predsedniku kompanije „GK Ašociates&Construction Inc.“ , nedavno je uručena najnovija u nizu medalja i priznanja koje je tokom svog gotovo 45-godišnjeg života u Kanadi stekao: Zlatna medalja britanske kraljice Elizabete II povodom 50-godišnjice njenog ustoličenja za britanskog monarha.
Tako se Kuzmanović upisao u istoriju Kanade kao prvi Srbin dobitnik ove medalje, ali on je u još ponečemu prvi od Srba u ovoj dalekoj zemlji. Nosilac je i Konfederalne medalje Kanade (odlikovan dva puta), Ordena svetog Save, odlikovanja koje dodeljuje Sveti arhijerejski sinod SPC-a i patrijarh Pavle. Skoro da i ne zna broj medalja i odlikovanja koje je dobio od provincijske vlade Ontarija za „izvanredan doprinos kroz aktivno učešće i dinamično vođstvo u zajednici“. Pomenućemo još samo gramate patrijarha srpskog Germana, episkopa banjalučkog Jefrema i episkopa kanadskog Georgija.
Supruga – desna ruka
– čim sam ugledao đinu na berzi rada znao sam da je meni namenjena – seća se Kuzmanović dana kada je video 17-godišnju devojku. – Posle nekoliko meseci smo se venčali, iako se njen otac tome ispočetka protivio – veli naš sagovornik kojem su se u srećnom braku izrodile dve kćerke (deda je i troje unučadi), a supruga mu je uvek bila desna ruka u poslu.
– Još sa 14 godina znao sam šta hoću u životu. Sa 17 sam znao da ne želim da provedem život pod komunističkim režimom – kaže naš sagovornik Gojko Kuzmanović iz koga zrači optimizam i uverenost da su svi njegovi uspesi u poslu i životu, zapravo Božje delo.
Sa 20 godina je na slavi svoga oca izjavio „da je komunizam gori od rak-rane, jer ubija polako i mučno, a patnja traje godinama.“ Zaprećeno mu je šestomesečnim zatvorom. Uskoro dobija poziv za vojsku i, kako nije želeo da je služi, 1958. godine se, kako sam kaže, „stumbao niz Alpe u Klagenfurt, u Austriju, i dopao lagera u koji ga je dovela policija zajedno sa još 296 begunaca iz tadašnje Jugoslavije.
Izostavljen sa spomenice
– Kada je kupovano zemljište za naš manastir u Miltonu, garantovao sam celom sumom kupovinu, jer sam bio svestan da će to Srbi moći izgraditi i biti svoji na svome – kaže čovek uz čije je zalaganje od kanadske vlade dobijeno 572.000 dolara bespovratnog kredita za kupovinu imanja na kojem je izgrađena crkva Svih srpskih svetitelja u Misisagi, kao i 700.000 dolara za gradnju srpskog centra u Vindzoru. Zato ga i boli to što su ga izostavili iz spomenice koja je izdata po osvećenju crkve u Misisagi.
– Samo nas sedam dobilo je pasoše i vize za useljenje u neku stranu zemlju, a ostali su vraćeni nazad. Tu sam se uverio u istinitost izreke koju je moj otac imao običaj da ponavlja: „U svakom zlu ima i nečeg dobrog“. Jer, kada sam 6. maja 1959. godine stupio na tlo Kanade, znao sam da je to pravo mesto za mene. U roku od dve godine po dolasku, osnovao sam vlastitu firmu, oženio se, dobio prvo dete i kupio prvu kuću – slikovito priča Kuzmanović o početku šezdesetih u Kanadi.
Bitka za mlade
Zbog posla kojim se bavi, išao je i na sud, i to da dokazuje da mladi ljudi koji su tek na početku životnog stvaranja, ili oni koji nemaju dovoljno novca, ipak imaju pravo na udoban život. Naime, po sada ukinutim kanadskim zakonima, svi koji imaju kuhinju i kupatilo u stanu morali su da imaju i – garažu. Kuzmanović se izborio i promenio zakon, tako da i oni koji nemaju automobil mogu da žive u pristojnim stanovima.
Prvo je kupovao kuće, popravljao ih i prepravljao, pa prodavao. Danas živi od iznajmljivanja stanova u zgradama koje poseduje. Silne medalje i priznanja dobio je za svoj rad, ideje i entuzijazam, kao primer građanina koji gradi, ne samo stambene jedinice, nego i bolji život za stanare koji zbog malih primanja ne mogu sebi priuštiti veće i udobnije stanove. Poštuju se njegova humana dela, donacije i pokloni deci u okruženju u kojem radi. Kao Srbina, vodila ga je uvek ljubav prema svome narodu, želja da pomogne, ali i želja da ostavi uspomenu na sebe
