Ranovac, selo nadomak Petrovca na Mlavi, više od pola meštana već decenijama na privremenom radu u inostranstvu, uglavnom u Austriji i Švajcarskoj. Lepi pothomoljski pejzaži i loš seoski put prvi su utisak koji steknu zvani i nezvani gosti. Ipak, izlokan i neasfaltiran drum nisu omeli 43-godišnjeg Branislava Obretkovića da na jednom gotovo nedostupnom brežuljku, pre nekoliko godina započne izgradnju savremenog hotela od 1.700 kvadrata. Lepo je Branislav isplanirao, samo nije računao da će se razboleti, a i da će se, u međuvremenu na njegova pleća survati brdo problema. Iz Ranovca je Branislav u beli svet krenuo 1988 godine, u švajcarski gradić Sent Luk. Odlučio da okuša dijasporsku sreću, a do tada se nesrećno bavio poljoprivredom. Poslednji neuspeh doživeo kao farmer, kad je sa roditeljima LJubinkom i Nikolom propao uzgajajući krave. Bila je to poslednja kap nezadovoljstva koja ga nagnala u Švajcarsku.
Deci sam otac i majka
– Tatjanu i Trivuna sam doveo kod mene u Švajcarsku 2000. godine, kad sam se preselio u Cirih, promenio posao i došao u lepši, komforniji stan – kaže Branislav. – Više nisam mogao bez dece, nedostajali su mi, a i ja njima. Sa druge strane, smatrao sam da je ipak bolje da su sa mnom u Švajcarskoj, jer će lakše i brže naučiti strani jezik i nisam se pokajao. Odlično se slažemo i dopunjujemo, mada nije lako i jednostavno da im budem otac i majka, ali utoliko je zadovoljstvo veće.
– Nije se više moglo izdržati – veli Branislav. – Što god započneš, a ovo je poljoprivredni kraj, znači sužen prostor izbora, upućen si samo na zemljoradnju, a osuđen na propast. Država ni tad, k’o ni sad, nije pomagala ni kreditima niti drugim olakšicama seoskim domaćinstvima. Posle materijalnog pucanja s uzgojem više od 30 krava, nisam ni imao izbora, zadužio sam se kod prijatelja, a godine počele da me sustižu, a ja ništa stekao nisam. Odlučih da uhvatim zadnji voz i odem u Švajcarsku. Zaposlio sam se kao konobar, oženio se, dobio decu Tatjanu (12) i Trivuna (9), koji su do 2000. godine rasli kod mojih roditelja u Ranovcu, a onda sam ih posle razvoda doveo u Švajcarsku.
Branislav nikada nije uživao u sopstvenoj ušteđevini, kao da ga je iza svakog ćoška, švajcarskog i srpskog, vrebala nova nevolja, novi izdaci. Razvod, bolest, pa izgradnja hotela, a uporedo zidanje kuće od 200 kvadrata bratu Dušanu… Vajka se nesrećnik kako zbog svega što ga je snašlo nije uspeo da sazida kuću zasebe i roditelje, a sada, kad mu je zdravlje oronulo, ni sam nije siguran, hoće li imati snage i novaca da ikada ostvari davnašnji san svojih roditelja: lepu i novu kuću… Veli kako mu je jedini prioritet da dovrši započeti hotel, kako bi deci koliko toliko osigurao buduću egzistenciju, da zna u šta je korisno ulagao mukom zarađeni novac u Švajcarskoj.
Možda i napravim put
– Ne znam kako će se rešiti ovaj seoski put – veli Branislav. – Mnogi prijatelji i dobri ljudi me upozoravaju da je tri kilometra seoskog lošeg, neasfaltiranog puta, mnogo loše za turistički objekat kakav želim da izgradim. Ako ništa drugo, napraviću ga sam, pa šta bude. Ne mogu zbog puta sad da batalim sve, kad sam skoro pri kraju.
– Jedna nevolja nikad ne dolazi sama – snuždeno će Branislav. – Taman kad sam mislio da sam se iščupao iz loše sreće obolestih se, mada nevoljno govorim o tome. Imam problema sa srcem, ali izdržaću i dovršiću ovaj hotel. Planirao sam da ga najviše za godinu dana dovršim. To bi trebalo da bude neki savremni kompleks za odmor poslovnih ljudi. Predvideo sam i saune, teniske terene, bazen, ergelu konja, ali osnova je da se ljudi u ovom pitomom i predivnom Pothomolju odmorim i rekreiram uz zdrav život i još zdraviju nacionalnu hranu, kao što je, na primer, ono što se obično doručkuje u našim seoskim domaćinstvima: kačamak, mladi sir, kajmak, jaja, domaći čajevi, domaći sokovi. Naravno, nisam prevideo ni domaća alkoholna pića, ali o tom potom. Da Bog da samo zdravlja da izdržim i pozavršavam sve započeto, pa posle kako bude.
