Sazrelo je vreme za realizaciju srpske ideje na privrednom i kulturnom planu.
Odlucno i bez velikog dvoumljenja, više kao za sebe, izgovorio je ovu recenicu đorde Zecevic, poznati biznismen srpskog porekla koji je vec decenijama u rasejanju, ali koji je i u otadžbini ostavio poslovni i politicki trag. Skoro decenija neucestvovanja u javnom životu Srbije nije izbrisala secanje na nekadašnjeg poslanika i jednog od osnivaca Demokratske stranke, vlasnika „Interkontinentala“ u Švajcarskoj i producentske kuce u Americi, a sigurno najuspešnijeg prodavca automobila kod nas krajem osamdesetih, kada je za samo jednu godinu ostvario promet od 3.500 vozila cuvene marke „micubiši“, koju i danas zastupa njegova firma „Velauto“.
Neposredni povod za susret sa ovim uglednim covekom, koji je u svojoj biografiji pomirio graditelja, prodavca automobila i uspešnog filmskog producenta, u miru i blaženstvu manastira Svetog oca Nikolaja na Sokogradu kod Ljubovije je osnivanje Srpskog privredno-kulturnog kluba, na cijem je celu, prema ocekivanjima, đorde Zecevic. Kao i vecina ljudi koji stižu ovde u goste kod vladike šabacko-valjevskog Lavrentija i on je došao po podršku i – blagoslov.
Presudna uloga SPC
– Crkva je odigrala veliku ulogu u održavanju srpskog duha, tradicije i kulturnih osecanja. Neverovatno uspešan u tome bio je i vladika Lavrentije, koji je tokom svog boravka u zapadnoj Evropi bio zadužen da održava te veze, da gradi naše hramove i da spaja Srbe. Kako tada, tako i danas, neverovatno je cenjen i poštovan medu našim narodom u rasejanju, pa je poseta njemu logican pocetak jednog ovakvog posla – veli Zecevic. U tišini manastirske trpezarije, koju remeti povremeno pucketanje oblica u kaminu ovih zimskih veceri, objašnjava zašto su on i desetak osnivaca Srpskog privredno-kulturnog kluba zapucali cak dovde kako bi overili još jednu novu ideju koja ce pokušati da zbliži otadžbinu i srpsko rasejanje.
Krajem prošlog meseca, tacnije 25. novembra, u Beogradu se okupila grupa srpskih intelektualaca iz matice i dijaspore i odlucila da pocne ovaj važan posao. Medutim, za pocetak svog rada spremni su da upišu datum kada su dobili blagoslov i mnogo toplih i razumnih reci podrške od vladike Lavrentija u manastiru Svetog oca Nikolaja. Upisujuci se u manastirsku knjigu, zajedno sa gostima, medu kojima su bili i Milan Kljajevic, pomocnik saveznog ministra spoljnih poslova za dijasporu i nekolicina novinara, osnivaci su obavili svojevrsni obred zakletve da ce okupljanje srpskih klubova i pojedinaca obavljati kao svetu dužnost na radost svoju i ponos rodu u ostvarivanju nacionalnih zadataka.
– Mnoge ideje su se ugasile zato što nije bilo para. Pozivajuci privrednike da se udruže na cisto ekonomskim i poslovnim interesima, od cije ce realizacije jedan deo ostajati za nacionalno kulturno povezivanje, mislimo da smo pronašli nacin kako da izbegnemo takvu zamku – govori o suštini koncepta i naziva naš sagovornik, podsecajuci da se ova ideja baštini na uzoru nekadašnjeg Srpskog kulturnog kluba koji je, izmedu dva rata, osnovao i vodio Slobodan Jovanovic.
Ozbiljni promoteri srpstva
Dolazak u manastir, kao i izbor đorda Zecevica za predsednika, deo su zajednickih nastojanja da se osnivaci pred našima u rasejanju predstave kao ljudi dobrih i iskrenih namera.
– Za celne ljude izabrali smo one koji ulivaju poverenje kao ozbiljni promoteri srpstva, a nisu borci za licne ili politicke interese. Ni ja nemam ambicije da se licno promovišem, jer mi to zaista nije potrebno. Izabrali su me drugi, valjda zato što sam castan covek, jer imam cist obraz, dugo sam u inostranstvu, ali se nikada nisam odrekao matice. Pokušacu da svojim vezama pomognem da napravimo nešto kako bismo ovde u Srbiji svi bolje živeli. Otici cu uskoro do Kalifornije i Divca da mu kažem „daj, Vlado, vidi šta da radimo i kako da pomognemo“. Povezacemo se i sa kulturnom dijasporom. Dosta je naših glumaca, scenarista, režisera po svetu, mahom mladih ljudi. U ovom trenutku treba da podignemo moral i energiju srpskog naroda, a kruna svega bila bi neka vrsta srpske kuce, nacionalnih kulturnih centara po ugledu na nemacki Geteov institut ili Britanski savet – obrazlaže strategiju Srpskog kluba, svesno propuštajuci da isprica ono što smo culi od drugih.
Trenutno Zecevic stipendira, na svoju inicijativu, dvadeset petoro mladih iz srpskih pasivnih krajeva, usadujuci im time ideju humanosti i solidarnosti, sa namerom da ovi mali gorštaci postanu prvo podmladak, pa onda naslednici ideje i posla koje je ovde blagosiljao vladika Lavrentije. Uz to, naš sagovornik finansijski pomaže projekat ocuvanja cirilice, koji se strucno realizuje preko SANU.
Okupljajuci oko sebe istaknute privrednike, kulturne i javne radnike i intelektualce Srpski privredno-kulturni klub, prema recima Zecevica, ima zadatak da mobiliše cetiri miliona Srba, dobrih materijalnih mogucnosti, sa zavidnim obrazovanjem i kapitalom, da se aktiviraju i zainteresuju za ono što se dešava u otadžbini, da postanu deo toga i da sa maticom budu – jedno.
– Važno nam je da se Srbi okupe, a ne da mi budemo glavni i zato pozdravljamo svako ujedinjenje bilo u rasejanju bilo u otadžbini. Naša vlast zazire od dijaspore, ne otvara se, ne razumem zbog cega. Za mene to je izvor energije, dobrih namera, ali i finansijske podrške. Zato joj se treba približiti. Oni su više povezani sa idejom srpstva nego ljudi u matici, idu u crkve, zidaju hramove, šalju svoju decu u srpske škole gde god ih ima, imaju puno želje da u novim okolnostima pomognu. Rec je o ogromnoj energiji koju treba ukrotiti i povezati sa maticom za dobrobit celog srpstva – zakljucuje razgovor đorde Zecevic.
