Vojnici Kfora u šali ili zbilji kažu da su dve stvari vidljive čak i iz svemira: jedna je Kineski zid, a druga američki vojni kamp Bondstil na Kosmetu. Ali, Slobodanu Momčiloviću koji je u Uroševcu ostavio sav imetak, veliko imanje, kompletnu mehanizaciju i sa porodicom već godinama živi u motelu „Proleće“ kod Bujanovca, kao raseljeno lice, zajedno sa stotinak porodica s Kosmeta, nije nimalo do šale. Naprotiv, čim se seti da se njegovom nekadašnjom njivom šetaju američki marinci, a da on živi od humanitarne pomoći, najradije bi od muke zaplakao.
– Imao sam farmu kao malo ko, u nju sam uložio sav svoj život – priča reporteru „Vesti“ Slobodan Momčilović koga je nekada pratio glas imućnog domaćina sa čijeg imanja je odlazilo najviše hlebnog žita širom Kosova.
Vlasnike ne pitaju
Bondstil je najveća vojna baza na Balkanu, a gradnja je počela nedaleko od Uroševca, u leto 1999, po dolasku snaga Kfora na Kosmet. Američki inženjerci su na oko 1.000 ari konfiskovanog zemljišta, koje je uglavnom u vlasništvu Srba, uradili 25 kilometara puteva i više od 300 stambenih zgrada, hangara za helikoptere, sportske hale, biblioteku, zatvor i niz drugih objekata, uključujući i jednu od najvećih bolnica u Evropi.
– Ne jednom sam dobijao i nagrade kao najbolji proizvođač, a sada ne mogu ni nogom da kročim na ono što je u mom vlasništvu – ogorčeno kaže ovaj Srbin koji je svoju muku ispričao i specijalnom izaslaniku generalnog sekretara UN za Kosovo i Metohiju, Dancu Sorenu Jesenu Petersenu.
Pre mesec dana šef Unmika je posetio izbegle Srbe u Bujanovcu i u razgovoru s njima istakao da problem nije u njihovoj bezbednosti, već u povraćaju njihove imovine.
– Veli nama Petersen da krenemo odavde kad budemo spremni i da se vratimo na svoje i da sa ostalim ljudima na Kosmetu živimo u miru. A ja njemu opet ispričam svoju priču, ali kao da smo se igrali gluvih telefona. On meni kaže da je sve u redu na Kosovu, da više ne gledamo unazad, stalno u tu nesrećnu 1999. godinu, već u budućnost, ali mi ne odgovara na pitanje gde da se vratim, kada mi je NATO na njivi sagradio Bondstil?!
Naselje od kartona
Na drugom kraju Bujanovca u naselju od kartona i najlona „Salvatore“ živi 220 romskih porodica, uglavnom iz Gnjilana. Jedan od njih je i Dema Kurteši: „Slušamo mi razne priče, ali više nikome ne verujemo. Jedva smo glave spasli, dok se status Kosova ne reši, nema ni povratka. U domove su nam ušli Albanci čije su kuće srušene za vreme bombardovanja. Pa nismo ih mi srušili. Neka njima naprave nove, a nama vrate naše, da odemo iz ove nemaštine.“
Rekao sam Petersenu da mu verujem, a zašto i ne bih, i pozvao ga da zajednički odemo po moj traktor u selo Grnci kod Uroševca. Za dva sata bismo stigli tamo. Znam ja odlično gde mi je i stoka, a kod koga mehanizacija. Ne treba mene niko da ohrabri na povratak, već neka Kfor prvo vrati ono što je sam uzeo, moju zemlju – ogorčeno poručuje Slobodan, a zatim iznosi i drugi problem:
– Došao nedavno komšija Albanac da me zove nazad. Kaže on meni: „Ako se vratiš ubiće te zbog imetka. Ja te zovem zbog ranijeg našeg dobrog života, ali ti iskreno velim, k’o bratu, ima onih koji ne bi da se ti vratiš. Znaš ti koji su to, oni što su ti oterali rasne krave iz štale i mašine iz dvorišta…“ Eto, na kraju ispade da nije problem samo u tome što Jenkiji ne odustaju od moje njive, već je u pitanju i živa glava na ramenima – jetko zaključuje svoju ispovest domaćin s Kosmeta.
Nigde posla
Srbi raseljeni s Kosmeta žive u motelu „Proleće“ u veoma teškim uslovima. čitave porodice, zajedno sa decom, smeštene su u nekoliko kvadrata, gde se u jednom sobičku snalaze kako znaju i umeju. Odrasli članovi pokušavaju da prehrane familije, ali to teško ide jer posla u Bujanovcu nema. Jedina pomoć koja im stiže jeste od Crvenog krsta.
