U uslovima kada je vladajućoj političko-ekonomsko-kulturnoj eliti Evropska unija i evroatlantski vojni savez domovina, podsećanje na otadžbinu Srbiju i nacionalnu odgovornost uzaludno je, čak i deplasirano. Novi patriotizam, koji se već deset godina zvanično i nasilno zavodi, ima nov vrednosni sistem. Privrženost pomenutim organizacijama vrhovna je vrednost. Samo služenje toj vrednosti povećava naš međunarodni kredibilitet i doprinosi stabilnosti u regionu.
Baš kao što su našoj vladajućoj strukturi Evropska unija i NATO domovina, tako im je istovremeno kapitalizam prirodno i poželjno stanje ljudskog društva. Odigrava se operacija naturalizacije kapitalizma. On je naša sudbina i svako ko to ne uviđa zavidljivac je, gubitnik, lažni moralista ili čak levičar.
Govoriti o socijalnoj pravdi a zalagati se svim silama za tranziciju i društvo u kome dominiraju divlji kapitalistički odnosi – prilično je neumesno. Biti godinama na vlasti u državi sa njenom kompletnom infrastrukturom, sa sve vladom, ministarstvima, policijom, pravosuđem i medijima, a upućivati apele i prekore bilo kome – može značiti samo to da je vlast potpuno zakazala ili da je država na pogrešnom putu. O tome da je država na pogrešnom putu lako bi se složili, ali bi pravi problemi nastali u izboru novog puta, a bojimo se, kada je reč o evroatlantistima, i domovine.
U tom kontekstu mora se tumačiti značenje višekratnih opaski predsednika Srbije Borisa Tadića, upućenih na račun srpskih bogataša (nepristojno bogati, of šor poslovanje, tajkunski most). U najboljem slučaju one zvuče kao moralni prekor iz repertoara etičkog socijalizma. Na takvu vrstu prekora ili preporuke dobar deo srpskih bogataša i preduzetnika možda bi se i odazvao. Ako ništa drugo, ono bar zbog podsećanja na svoju mladost. Oni su za većinu naše vladajuće nomenklature, za onaj partijski bašibozluk koji se preko vlasti dokopao menadžerskih mesta u državnim preduzećima gde sada satiru nacionalne resurse, za perjanice nevladinog sektora, te lažne eksperte – pravi junaci socijalističkog rada i tvrdi levičari. Sav taj parazitski vladajući soj, sva ta družina koja praznoslovi o evropskom putu i besomučno otvoreno laže, cela ta struktura, našla se tu gde se našla dobrim delom zahvaljujući tim srpskim kapitalistima. Svakako bi nepravično i nepošteno bilo zaboraviti velike zasluge stranaca, a posebno nekadašnjeg američkog ambasadora Mantera, koji sada u Bagdadu brine o demokratiji u Iraku.
Ako je neko već želeo da se emancipuje i oslobodi uticaja domaćih bogatih pojedinaca, trebalo je to da učini pre dve godine, kada je uz njihovu presudnu pomoć ova vlada i formirana. No, ovaj trenutak pripada već opšte poznatom, manje više tačnom, i široko prepričavanom anegdotskom sećanju.
Najveći otpor ovakvoj vrsti Tadićevih izjava ili uputstava za rad ne dolazi iz redova domaćih kapitalista i privrednika. ćutanjem oni kao da potvrđuju svoje slaganje. Najveći otpori potiču upravo iz vladajuće strukture. čak i ovlašni pogled na negativne komentare i reakcije Tadićević izjava, ukazuje da one najvećim delom dolaze iz redova same vlade, vladajućeg establišmenta, dežurno-zvaničnih analitičara, ideologa neoliberalizma i vladajućeg nevladinog sektora. Upravo od svih onih kojima je EU domovina, a kapitalizam vera i sudbina. Oni koji Tadića podržavaju, od tog podržavanja nemaju ne samo kada da odmulje i očiste odvodne kanale (u Zaječaru, Trgovištu i Beogradu), nego od Vojvodine prave novo Panonsko more.
Nije ovde u pitanju Tadićeva namera. Polazimo od toga da je ona najbolja. Ali, da bi neka kritika postojećih odnosa u našoj ekonomiji i društvu, a posebno ona predsednikova, bila verodostojna i ozbiljna – morala bi da počiva na novim rešenjima, novoj alternativi koja zna i ume da uspostavi ekonomski efikasan i socijalno odgovoran sistem. Ta alternativa postojećem podrazumeva zakoniti i pouzdan rad institucija državne uprave, pametnu i funkcionalnu zakonsku regulativu, odgovornost javnih preduzeća i odgovornost domaćeg kapitala koji mora biti barem ravnopravan sa stranim kompanijama. Sve mimo toga još je jedno bacanje prašine u oči građanima Srbije i doprinos opštoj smutnji. Zvanični Beograd jasno i glasno mora da deklariše ono što je činjenica kojoj je svesno težio – da je srpsko društvo kapitalističko društvo, i da to ne prikriva i ne zabašuruje nekim demagoškim pričama o socijalnoj pravednosti; ili naknadnim šminkanjem tog socijalno nepravednog čudovišta. Samo tako može biti jasno ko šta kritikuje i čemu teži, ko šta brani i šta zastupa. Samo na taj način mogu se organizovati i pristalice, a pre svega protivnici kapitalizma.
Srbija mora da se suoči sa notornom činjenicom da postoje srpski kapitalisti. To su ljudi koji su se obogatili delujući i radeći u uslovima uspostavljanja i restauracije kapitalizma koja se kao poželjan proces odvija poslednjih deset godina. Po pravilu su radili poštujući – po našem mišljenju nakaradne i po Srbiju katastrofalne – tranzicione zakone, a pre svega Zakon o privatizaciji koji je donela Skupština Srbije 2001. godine, baš kao i sve druge evropski usaglašene zakone koje je izglasala Narodna skupština Srbije. Ta se činjenica ne može izbrisati ili prenebregnuti ni moralističkim kritikama, ni prekorima, ni nezadovoljstvom, ni skraćivanjem pamćenja, niti gorkim kajanjem.
Dokle god iza kritika ovih činjenica ne stoji realan uvid u stvarnost, pouke svetske krize i celovita alternativa, ona će ostati neuverljiva i nedelotvorna, ma koliko bila iskreno motivisana.
Posebno je neuverljiva i samohvalisava priča o nekom našem velikom međunarodnom kredibilitetu, navodno važnom u borbi za pristupanje EU i za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Potvrde našeg kredibiliteta stižu sa svih strana. Prvo nam je ambasadorka SAD-a u Beogradu Meri Vorlik odala priznanje da smo važan regionalni igrač, pojašnjavajući da je pitanje nezavisnosti Kosova rešeno, i da je u savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde reč ne o statusu nego o temi proglašenja nezavisnosti Kosova. Potvrdu visokog kredibiliteta odao nam je i britanski ambasador Stiven Vordsvort, rekavši da Kosovo i prijem u EU za Srbiju više nisu odvojeni procesi, i da će Srbija ako hoće u Uniju morati da prizna nezavisnost Kosova. Nije izostao ni šef Euleksa Piter Fejt, rekavši da posle odluke pomenutog suda očekuje nova priznanja Kosova.
Toliko smo postali kredibilni da ima komentara po kojima smo prihvatili logiku u analizu situacije koju nam je ponudila Turska, što smo potvrdili potpisivanjem Istanbulske deklaracije. Kredibilitet nam je toliki da je Hrvatska prihvatila Bajdenovu odluku da nas na mala vrata provuče u NATO. Svoju kredibilnost dokazujemo i tako što guramo BiH u NATO, ne bi mu li se i na taj način primakli.
Sada, kada je jasno da u narednim godinama nema ništa od prijema Srbije u EU, pa čak i kada bi kao prilog kredibilnosti i stabilnosti u regionu priznali nezavisnost Kosova, šta učiniti sa svim onim državnim funkcionerima kojima se izmače EU domovina? Oni već deset godina samo pričaju priče o evropskim integracijama. I svake godine govore da samo što nismo ušli. Ne znaju ništa drugo da rade, tamo u EU neće ih niko, dobro ih poznaju. Ostadoše bez domovine, bez posla i bez važnosti. Za Srbiju ne znaju šta bi radili, nekako im je to malo, da ne kažem ispod časti.
Već ih vidim onako važne u jesenjem izdanju Farme ili Velikog brata.
