Želimir Vukašinovic, pesnik i filozof iz Melburna roden je pre trideset i dve godine u Sarajevu, gde je proveo decacke i adolescentske dane, završio Drugu gimnaziju i poceo da studira filozofiju.
Rat ga je, kao i mnoge, zatekao nepripremljenog, ali je uprkos cinjenici da su mu roditelji sve cetiri godine bosanskog stradanja bili u rodnom gradu, ostao dosledan svojoj ljubavi prema filozofiji i nastavio studije u Beogradu. U Australiju je došao pre šest godina, a ovih dana dovršava doktorsku disertaciju u Melburnu. Trenutno, kao asistent na La Trobe univerzitetu predaje tri predmeta.
Bez hrabrosti za povratak
Povratak je, takode, jedna od neizbežnih tema u emigrantskom miljeu:
– Mislim da je prirodno govoriti o povratku svakome ko je imao otkuda „otici“. Kad govorimo o tome, u jednom momentu dode potreba za realizacijom tog povratka, u prakticnom smislu te reci, ali za to nam cesto ponestane hrabrosti. Uostalom, vec smo jednom odustali od naših ljubavi, i to upravo onda kad smo zapravo pokušali da nademo, i tako navodno našli, razlog ili racionalan izgovor – zašto smo se zadržali ovde, u „tudini“.
– Sarajlija sam, Balkanac, kao drugojaciji i nisam moguc. Ne umem se ja odreci mojega grada, niti se moj grad, verujem – može odreci mene. Isto sam tako, medutim i covek neotudiv covecanstvu. Moja poezija je, zapravo, mera moje nesposobnosti da sebe tretiram kao „onaj koji sebe zna“ i utoliko je moje stvaranje – moje stalno odgovaranje pitanju: ko sam ja?“ – kaže Želimir.
Svoju ljubav prema filozofiji i poeziji objašnjava iscrpno i strastveno, tvrdeci da filozofija nije nikakva ambicija, niti stvar elitizma.
– Ja se verovatno samo odazivam zovu vlastita bica da se bavim onim u cemu se zapravo osecam najprirodnije, kao i u cemu doživljavam i sebe i svet u kome jesam, a to je dakle – filosofiranje. Moja želja je uvek bila da, koliko je moguce duže ostanem student, ali to, ukoliko se sve odvija nekim normalnim tokom, naravno, nije moguce… Godine 1998. sam dobio stipendiju za postdiplomske studije, konkretno za rad na doktorskoj disertaciji, koju sada privodim kraju.
Sarajevo je deo mene
– Sarajevo je jedan veoma specifican grad, uostalom kao i svi drugi gradovi, Beograd, Melburn. Ipak, odlaskom u Sarajevo ja sam zapravo otišao – sebi… Moje iskustvo Sarajeva je moje iskustvo mene i kao takvo bilo je i otrežnjujuce i opijajuce… Odlazeci u Sarajevo – pre tri godine – ja sam sa sobom poneo jednu veliku dozu respekta u odnosu na tragediju koju je taj grad preživeo, i bojim se, a i drago mi je, da nisu mogucnosti da presudujem Sarajevu – objašnjava Želimir.
Želimir je prošle godine dobio trecu nagradu za književno delo u dijaspori za – Australiju. Nagradeno je, naime, osmo pevanje iz poeme „Histerion“, sastavljene od dvanćst pevanja, a napisana je na – pedesetak stranica. Svi radovi su bili procenjivani u Beogradu. Svoje prve stihove i zapažanja poceo je da piše u adolescenciji, u Sarajevu.
– Taj pocetak mog pisanja je vezan za krajnje prozaican motiv – najpovršnije što se javi kod jednog mladog covjeka – a to je imidž. Ja sam se, dakle, svesno identifikovao sa imidžom pesnika, da bi kroz to formalno, bio neminovno uveden i u ono sadržajno. Trenutno je u završnoj fazi priprema za izdavanje opusa pesama koje je u poslednjih deset godina napisao. Kako sada stvari stoje, knjiga ce za koji mesec biti izdata pod okriljem izdavacke kuce „Singidunum“ u Beogradu. Ovaj opus pod nazivom „Lirika predaje“ bice, prema Želimirovim recima, naverovatnije promovisan polovinom tekuce godine u Melburnu i Sidneju, a potom u Beogradu i Sarajevu.
– Pocetkom rata sam se spletom okolnosti našao u Beogradu, gde sam studirao i imao jedno predivno, kvalitativno stimulirajuce, iskustvo toga grada i – sebe u tom gradu.
Divlja polja suncokreta
– Ja jesam otisnut geografski, ali opstajem potrebom bica za sopstvenim govorom. Moje insistiranje na jeziku jeste zapravo moje insistiranje na opstanku. Jednako tako kako covjek ima potrebu za – srecom, tako svako ima potrebu i da pati. Ne na nekim racionalnim osnovama, boli duša, s vremena na vreme, nalazi potrebu da bude i pateticna i romanticna, i nostalgicna… da se izgubi u tim divljim poljima suncokreta u kojima smo svi mi negda nalazili sebe, ako nikad onda dok još besmo deca – kaže Želimir.
Jugoslavija postaje – Srbija i Crna Gora. Želimir smatra da šta god se „na politickoj pozornici“ dešavalo, narodi sa prostora bivše Jugoslavije jesu ujedinjeni jednom od najbitnijih karika – zajednickim jezikom.
– Možemo ga mi cepati, nazivati i bosanskim, i srpskim, i hrvatskim, a sutra možda i crnogorskim, kako god, mi se odlicno razumemo, i baš zato što se odlicno razumemo, zato se i medusobno trvimo i potiremo. Medutim, proci ce i ovaj ciklus, doci ce vreme drugacijih politickih kretanja – jer ovo su sve prvenstveno politicki projekti – o kojima cemo možda svedociti, a možda i ne… Bez obzira na sve, covekova potreba za covekom ostaje i opstaje kao – neukidiva. Iz ovih ili onih politickih i ideoloških razlika mi cemo možda nastaviti da bežimo jedni od drugih, ali ta naša potreba za govorom i razgovorom ce nas uvek ujedinjavati.
Biti u tudini – osecaj je koji Želimir, na neki nacin, vec šest godina „udiše punim plucima“. Taj problem, kako on objašnjava, nije nikako formalno-geografskog karaktera, nego je pre u pitanju covekovo osecanje da je distanciran od onoga u cemu on oseca svoju izvornost.
– Ne radi se, dakle, o geografskom zateknucu, nego o nekoj vrsti duhovnog iskorenjenja – distanciranosti od onoga u cemu covek oseca svoju kulturno-istorijsku prirodnost i spontanost – i zato je za mene nepresušan motiv, odnosno borba da opstanem i preživim, bila sama moja potreba za – samoodržanjem kroz moj jezik.
