9. Новембар 2016 – 13:44
Заиста охрабрује, па чак и радује, изјава надбискупа београдског г. Станислава Хочевара, дата у његовом саопштењу за јавност од 4. новембра, да „даје прву и последњу изјаву у вези чланка у дневном листу Политика” и да ће „упутити писмо с предлогом за дијалог Светом Архијерејском Синоду СПЦ”.
Истини за вољу, Свети Архијерејски Синод није желео да води јавни дијалог путем медија. Напротив, то је био избор г. надбискупа. Његова изјава Политици није била прва него тек једна у низу сличних, па и негативнијих од ове. Сетимо се, на пример, оне, рекли бисмо антологијске, из јуна 2014. године, да су „католици у Србији робови док не дође папа” (!?), на коју нико из Српске Православне Цркве није реаговао него је наставио уобичајену комуникацију, као да није ни изречена. Али, запитајмо се макар сада: да ли су наша браћа католици у Србији у ропству? Ко их држи у ропству? Или како то Српска Православна Црква поступа према Надбискупији београдској да је само папа може спасти?
Шалу на страну, али не подсећају ли овакве изјаве на кампање и стереотипе о српском народу и нашој Цркви који су неупућенима на Западу сервирани деведесетих година прошлог века?
Питамо г. Хочевара, уколико је заиста заборавио: да ли је Српска Православна Црква било које право у држави и друштву, када су се за то стекли услови, тражила и остварила мимо Католичке Цркве или било које друге традиционалне Цркве и верске заједнице?
Например:
– почевши од школске 2001/2002. године, истовремено са свим традиционалним Црквама и верским заједницама у Србији, Католичка Црква изводи верску наставу у свим основим и средњим школама, где има потребу и могућност, на исти начин и под истим условима као и Српска Православна Црква;
– током припреме Закона о Црквама и верским заједницама из 2006. године, на инсистирање представника Српске Православне Цркве, потпуно равноправно је консултован и представник Католичке Цркве;
– на основу Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије из марта 2011. године, Католичка Црква је, октобра исте године, истовремено са Српском Православном Црквом и свим традиционалним Црквама и верским заједницама, са Војском Србије закључила Споразум о вршењу верске службе и од тада има војне свештенике и богослужбена места где год за то има могућности и потребе;
– од 1. октобра 2006. године, од када се примењује Закон о враћању имовине, све Цркве и верске заједнице, наравно, укључујући и Католичку Цркву, сукцесивно, истина уз доста проблема, враћају имовину која им је одузета применом различитих (револуционарних) закона и прописа из 1945. године;
– на Јавном медијском сервису, Католичка Црква је свакодневно заступљена у емисији „Верски календар” и недељно у емисији „Верски мозаик Србије”, по начелу позитивне дискриминације, на иницијативу и уз пуну духовну солидарност и логистичку помоћ Српске Православне Цркве, и тако даље.
Дакле, у исто време и у истом обиму када неко право у држави и друштву оствари Српска Православна Црква, оствари га и Католичка Црква и све верске заједнице у Србији. То је став истински православних људи: сви верници, било да су већина или мањина, било којој Цркви или верској заједници да припадају, треба да уживају иста права. Претпостављамо да је г. Хочевар такав хришћански став имао у виду када нас је у Саопштењу опоменуо да „не заборавимо да у нашем времену свуда постоји и мањина и већина”. Надамо се да у овим речима нема злурадости ни прикривене претње због положаја православних Срба у окружењу. Ми бисмо се веома радовали кад би друштвени статус Српске Православне Цркве у државама и државицама насталим на развалинама Југославије био макар приближно једнак или сличан положају Римокатоличке Цркве у Србији.
Напослетку, похвалимо још једном Преузвишеног надбискупа београдског због његове одлуке да прекине дијалог у медијима и врати се дијалогу „какав приличи члановима Христове Цркве”. Ту он куца на отворена врата! Позив на дијалог са Светим Архијерејским Синодом може да упути, на пример, Међународна бискупска конференција Светог Кирила и Методија, чији је он члан. Он лично може да води појединачни дијалог, у духу братске љубави, са било којим од чланова Светог Архијерејског Синода или са било којим епископом Српске Православне Цркве. Најбољи пример за такав аутентичан, братољубиви, искрени и плодотворни дијалог дали су нам у последње време папа Фрања и патријарси Вартоломеј и Кирил.
Информативна служба Српске Православне Цркве
