Postovani,
Prikupljajuci u Madridu podatke koje ima Spansko MIP o nasim istaknutim umetnicima koji su bili na diplomatskoj sluzbi u Spaniji (Ivo Andric, Jovan Ducic i Peda Milosavljevic) naisao sam i na pismo ciji prevod Vam saljem. Napisao ga je Spanski ambasador u Istambulu Pedro de Prat 03. juna 1940. godine tadasnjem MIP sa naznakom poverljivo. U njemu prenosi svoje misljenje o Jovanu Ducicu. Pismo je stiglo u Madrid 13.06.1940 i zavedeno je pod brojem 133 u sekciji Evropa i Protokol.
Saljem ga jer mi se cini interesantno ne samo za strucnjake-profesionalce vec i za siroku publiku.
Srdacno, A. Vuksanovic
„Preuzvišeni gospodine,
upravo sam, privatnim putem, obavešten da je ambasador Jugoslavije u Bukureštu, gospodin Jovan Ducic dobio premeštaj u Madrid smenjujuci se sa gospodinom Avakumovicem.
Gospodina Ducica poznajem od februara 1915. kada je bio prvi sekretar ambasde Srbije u Atini, period u kome nas je zbližavalo intimno prijateljstvo, koje nije bilo beznacajno 1918. ili 1919. godine kada je konkurisao za mesto Savetnika Jugoslovenske ambasade u Madridu, gde je ostao cetiri godine naucivši naš jezik kojim savršeno vlada.
Nismo se videli od 1922. godine, da bi se sreli u Beogradu 1937, on novoimenovani ambasador u Bukureštu, gde je trebalo da završi svoju diplomatsku karijeru pošto je smenjen s dužnosti u Rimu, gde zbog svojih poodmaklih godina, nije bio na visini mladih i dinamicnih Italijanskih politicara. U glavnom gradu Jugoslavije, kao i neposredno po njegovom dolasku u Bukurešt, smatrao sam naše staro prijateljstvo obnovljenim iako sam primecivao u njegovim istupima , da nije imao iste simpatije za našu Nacionalnu Stvar1 kao njegov tadašnji savetnik, gospodin Avakumovic. Ponavljao je da smo svi mi Španci jedno, da nije trebalo zbog politickih razloga ratovati i uništavati umetnicko naslede i da je, kao što stoji u njegovim karakteristikama, dozvolio da ga „osvoji“ svojim ulagivanjem hulja Lopez Rej, sa kojim je održavao više nego srdacne odnose, sve dok ovaj sa svog mesta otpravnika poslova u Bukureštu nije pobegao za Rusiju.
Pripisivao sam tada takav nacin razmišljanja njegovom boemskom karakteru umetnika-pesnika koji živi izvan realnosti ali kasnije, i posle slanja njegovih karakteristika, poceo sam da primecujem da pokušava da kvalifikuje novi Španski režim kao kopiju italijanskog fašizma koji nam ne odgovara i da je pobornik uspostavljanja u našoj domovini neke vrste demokratije sui generis. I sve to uz potvrde svoje ljubavi prema Španiji, koju smatram iskrenom. Smatrao sam, takode, da takvi paradoksi mogu da budu posledica njegovih poodmaklih godina, ima ih preko 70, kao i posledica druženja sa „intelektualcima“, stvaraocima Republike2 u toku svog boravka u našoj Domovini a narocito u Rimu, gde se družio sa Gabrijelom Alomarom3.
Logicno je da , posle mojih najljubaznijih upozorenja da mi teško pada njegovo razumevanje za crvene, i imajuci u vidu da im on nije pridavao važnost, naši odnosi pocinju da zahladuju iako su u svakom trenutku zadržali srdacnu formu. Takode mu je teško padala moja bliskost gospodinu Avakumovicu i pomoc koju sam mu pružio da bi bio unapreden u ambasadora i upucen u Španiju; bio je izuzetno ljubomoran na svoga savetnika koji je po naredenju pretpostavljenih, direktno razmatrao sva važna politicka pitanja sa vladama i u Bukureštu i u Beogradu, stižuci do takve krajnosti da u poslednje vreme nisu cak ni službeno govorili.
Održavanje na položaju gospodina Ducica duguje se dobroti Princa Namesnika jer je najvece literarno ime svoje zemlje iako je smatran nesposobnim sa politicke i ekonomske tacke gledišta.
Zbog vec pomenutih motiva, ili zbog nekih drugih, poznato mi je da je gospodin Ducic, kada je izveštavao svoju vladu o mom incidentu sa Rumunskim Kraljem, uradio to na vrlo pristrasan nacin, verujuci jevrejsko-masonskim glasinama da su pronadeni cekovi sa mojim potpisom u džepovima pripadnika Gvozdene Garde , ubijenih po naredenju Karola II4 . Upravo tih dana, kada je moja cerka krenula na put za Španiju, jugoslovenska policija je zaturila njen pasoš i u dva sata ujutru pokušala da je nasilno zaustavi u jednom nepoznatom naselju iako je imala „laisser-passer“5 uredno izdat od jugoslovenske ambasade sa evidentiranim podacima i brojem izgubljenog diplomatskog pasoša. Odbila je da napusti Orijent Ekspres, zašticena od strane jednog rumunsog generala i pukovnika. Na Italijanskoj granici se je identifikovala falangistickom6 legitimacijom i tamošnji službenici su joj ljubazno omogucili da nastavi putovanje, isto kao i Švajcarska policija, da bi me odmah po dolasku u Lozanu obavestila u telefonskom razgovoru o svemu što se dogodilo, ne bi li gospodin Ducic zapoceo potragu i ponovnu predaju izgubljenog pasoša.
Obavestio sam svog kolegu o svemu što se desilo na najsrdacniji moguci nacin, bez davanja ikakvog posebnog tona celom dogadaju , narocito pošto je izgubljeni pasoš predat našoj ambasadi u Parizu. Kasnije sam saznao da je izvestio vladu u Beogradu preuvelicavajuci slucaj i opisujuci me kao coveka sa teškim karakterom, sklonog stvaranju problema. Saznavši sve to, u Madridu, sredinom januara, predao sam gospodinu Avakumovicu kopiju moje korespondencije sa gospodinim Ducicem koju je on prosledio svojoj vladi uz potrebna objašnjenja.
Po mom povratku u Bukurešt, kad sam se ponovo sreo sa gospodinim Ducicem, na vidan nacin mi je demonstrirao svoju naklonost, govoreci mi da žali zbog mog premeštaja i da bi me rado pozvao na oproštajni rucak, što nije bio u stanju da uradi svog zdravstvenih stanja, kako mi je rekao u telefonskom razgovoru. Takvo njegovo ponašanje nije imalo odjeka u Beogradu, jer kako Vaša Ekselencija vec zna, prilikom mog prolaska kroz taj grad bio sam vrlo gostoljubivo primljen od Princa-Regenta.
Uprkos svemu navedenom, kao i paradoksalnom ponašanju gospodina Ducica u toku rata, da sam bio konsultovan, nikada ne bih preporucio da se odbije kao ambasador iako je toliko promenio svoj stav preme meni, ali sam smatrao neophodnim da obavestim Vašu Ekselenciju o svemu ovome, sa poverljivim karakterom i morajuci da dodam da ce zbog svoje savezništvo-filije pomenuti ambasador biti korifej ambasadora Francuske i Velike Britanije.
Ujedno su me obavestili da ce ga pratiti kao sekretari gospoda Visacki , tek prispeli u Bukurešt iz Ankare; on vrlo inteligentan iako sam ovde saznao da je imao vrlo srdacne odnose sa crvenim otrpavnikom poslova u Ankari, gospodinom Begonjom7 . Neka Bog cuva Vašu Ekselenciju mnogo godina.
Pedro de Prat y Soutzo.“
1 Misli se na Franka i njegov režim koji je 1939, posle krvavog gradanskog rata, došao na vlast u Španiji.
2 Republike koju je ukinuo Franko vojnom pobunom.
3 Gabriel Alomar (Palma de Majorka1873-Kairo 1941) španski politicar i pisac. Katalonski nacionalista, jedan od osnivaca Republikanske partije Katalonije (1917) i predsednik Zajednice socijalista Katalonije (1923).
4 Tadašnji Kralj Rumunije.
5 Dozvola prolaska
6 Nacional-sindikana politicka partija, protivnik marksizma i parlamentarizma. Zasnovana na idejama katolicanstva i španske tradicije. Do 1974 godine jedina legalna politcka formacija u Španiji a izmedu 1939 i 1942 zakonodavni organ Frankovog režima.
7 Ocigledno, radi se o otpravniku poslova Španske republikanske vlade.
