Dok u matici traje licitacija koliko kašicica gradanskih prava udeliti rasejanju, autoritativna grupa ljudi iz srpske dijaspore pokrenula je inicijativu koja nagoveštava da se u tom poslu naši iz sveta okrecu “ Evropi i to sa mnogo širim pogledima. Vek u kome živimo je vek dijaspore. Predsednici država, granice i njihov suverenitet postaju samo administrativne kategorije, a centri moci premeštaju se na jake lobisticke grupe, cije odluke se samo prosleduju državama.
U tom poslu uloga dijaspore postaje nezamenljiva, pa su oni narodi kao što je srpski, koji imaju veliko rasejanje, samo naizgled nesrecni. U bliskoj buducnosti to ce postati neprocenjiva vrednost. Prvi korak na tom putu je sabiranje Srba u Evropi i svetu.
Najavljujuci osnivacki kongres Srba Evrope za poslednji majski dan u manje-više nepoznatom švajcarskom gradicu kraj Ciriha, dr Mila Aleckovic-Nikolic iz Pariza, clan Inicijativnog odbora za organizovanje ovakvog jednog važnog nacionalnog skupa, iznela je za „Politiku“ generalno novu strategiju delovanja jednog dela srpske dijaspore.
Prvi korak “ sabiranje
“ Buduci da vecina iz dijaspore nije uspela da dobije ili realizuje pravo glasa i ostalo što ide uz to, zakljucili smo da nam to na taj nacin više nije ni potrebno, jer cemo sve to sada ostvarivati i raditi preko evropskih i svetskih institucija. Umesto da se iscrpljujemo ne bi smo li ušli u parlament otadžbine, mi cemo uci u parlamente u zemljama u kojima živimo, ali cemo tamo braniti i srpski nacionalni interes “ objašnjava naša sagovornica, napominjuci da nece mnogo da obecava, jer živimo u vremenu kada su važni rezultati.
Simbolika održavanja kongresa van otadžbine nosi poruku da je rec o organizaciji potpuno nezavisnoj od države koja ne samo što nastaje napolju, nego ce se i politikom baviti u zemljama u kojima naši ljudi žive, a refleks toga osetio bi se u matici. Za ovakvo organizovanje oko milion i po Srba, koji žive u Evropi, neophodno je jedno zajednicko telo i to je Kongres Srba Evrope sa sedištem u Briselu ili Strazburu, koji bi se formalno ujedinio sa Srpsko-americkim kongresom iz Cikaga, sa našima iz Australije, Azije i Južnoafricke Republike, a kruna svega bio bi Svetski srpski kongres, piramidalno telo po ugledu na slicna medu grckom i jevrejskom dijasporom, koji bi politicki bio nezavisan od matice, ali bi se bavio politikom na svetskoj sceni.
Šta je osnovni cilj stvaranja jake svetske srpske organizacije?
“ Danas u svetu vec registrujemo dve jake lobisticke grupe “ islamski i jevrejski lobi. Fakticki Bliski istok se proširio na ceo svet. Predvidam da ce se u svetu stvoriti pet-šest lobistickih grupa i nadamo se da cemo i mi uci u neku od njih, ili kao srpska grupa ili kao slovenski lobi “ ukazuje naša sagovornica na pozadinu citavog posla, sa napomenom da je prvo potrebno da se „mi okupimo i ujedinimo“, a onda ce srpska država biti „tamo gde su Srbi najbolje organizovani“, to je „put ka stvaranju globalne Srbije“.
Upravo sa tim motivom Mila Aleckovic-Nikolic upucuje poziv svima koji mogu da doprinesu okupljanju i organizovanju Srba da se pridruže ovoj inicijativi kako bismo stupili na svetsku scenu odlucivanja, gde odavno nismo prisutni, a to je jedino moguce preko jakog srpskog lobija.
Legitimitet sposobnih
“ Ne odustajemo od pomoci matici, ali ona nece biti kao dosadašnja, na bazi razgovora sa predstavnicima države u cetiri oka. Sada ce to ici iskljucivo preko evropskih institucija. Znamo koji su programi neophodni Srbiji, znamo šta finansira Evropa i ko to radi, pa cemo to sve ciniti preko njih zahvaljujuci cemu ce i kontrola biti efikasnija nego do sada. Smatramo da bi ulazak u Evropu bez nas bio mnogo sporiji i neizvesniji, a pozivanjem na evropske institucije brže cemo ostvariti i svoje zahteve u vezi sa gradanskim pravima u otadžbini “ veli, dodajuci da ce cilj Kongresa biti da od Evrope prenesu najbolje i da pomognu pojedincu, jer su interesi države uvek nešto drugo. Virus srpskog ujedinjenja odaslat iz Cikaga lanjskog novembra zarazio je nekolicinu srpskih intelektualaca, medu kojima je i naša sagovornica, koji su se dogovorili da citav posao iniciraju obrazovani ljudi, prilagodeni, sa statusom i bez sudskih dosijea.
“ Imamo ljude koji mnogo toga znaju, ali bez kolektivnog tela oni nemaju legitimitet, a sada je važno da i to dobiju. Moramo postati znacajni u svetu, a ne samo sami medu sobom, a kad je to jasno nema mesta sporenju. Tacno je da je situacija sa organizovanjem srpskog rasejanja u Evropi raznolika, ali smo zažmurili na to i u svakoj od zemalja potražili reprezentativne ljude koji predstavljaju ili jaku organizaciju ili su objedinili nekoliko manjih etnickih organizacija. Posebno mesto u tome pripada mladima srpskog porekla trece i cetvrte generacije koji su naš najkvalitetniji deo i namera nam je da ih guramo na najviše funkcije u zemljama u kojima žive “ objašnjava naša sagovornica.
Na primedbu da Srbi nikada nisu prestajali da se ujedinjuju, a da su sve razjedinjeniji, Mila Aleckovic-Nikolic kao strucnjak za psihologiju govori o raširenom sindromu liderstva medu srpskim iseljeništvom, sa napomenom da i tu postoji dva puta: stalni poziv za ujedinjenje i mogucnost da se svi negde vrte sa istim ciljem. Ali onaj koji prvi uspe, njemu ce se svi drugi pridružiti, jer je to prirodni zakon.
“ Naši ljudi su umorni od promašaja. Nije više cilj da se mi prikazujemo jedni drugima, nego da napravimo posao na svetskoj sceni, a tu nema mesta improvizacijama. Ranije je naš cilj bio druženje i opstanak, danas je da ucestvujemo u svetskoj politici. Zato nam je važnije da dobijemo uticaj u svetskim centrima moci nego u otadžbini. Želimo da nešto znacimo u svetu umesto što stalno druge slušamo “ zakljucuje Mila Aleckovic-Nikolic.
