Ljiljana Smajlović – 01.03.2012 17:51
Jeste li znali da američkim organizacijama koje „šire demokratiju“ po svetu, zakoni SAD zabranjuju da streme uticanju na ishod političke utakmice u zemljama u kojim deluju?
Verovatno pojma niste imali. Po svoj prilici ne znate ni da li u zakonima vaše bivše jugoslovenske republike postoje odredbe koje strancima zabranjuju da kupuju politički uticaj na domaćem terenu? I ako postoje, niko ih nikad i nigde ne pominje, barem otkako je zapadni svet na vašu zemlju okačio etiketu demokratske države. Demokratska vlast je na našim prostorima po definiciji prozapadno nastrojena vlast, a takva vlast javno gotovo nikad ne postavlja pitanje zapadnog mešanja u domaće političke poslove. Izuzeci – poput saopštenja Koštuničine vlade povodom pretnji bivšeg nemačkog ambasadora u Srbiji Cobela da bi Srbija mogla da izgubi i Vojvodinu bude li se mnogo brecala oko gubitka Kosova – samo potvrđuju pravilo.
E, pa u Egiptu je vlast još u previranju, ni tamo ni vamo, zbunjena oko toga da li važeće zakone da primenjuje čak i na američke grupe i građane, ili da što pre menja propise kako bi se uklopila u ono što su američke organizacije već počele da rade na njenom terenu. Tu dilemu tamo upravo rešavaju i dok ovi redovi budu štampani s kairskog aerodroma će put Vašingtona već odleteti specijalno iznajmljeni avion koji od srede čeka na pisti da vrati kući sedam Amerikanaca koji su se sklonili u Ambasadu svoje zemlje u Egiptu kako bi izbegli hapšenje pod optužbom da su „u saradnji sa CIA nastojali da manipulišu egipatskom revolucijom u interesu SAD i Izraela“, u okviru grupa koje nisu imale licencu da deluju u Egiptu. Jedan od Amerikanaca je sin Obaminog ministra saobraćaja.
Amerikanci tvrde da je optužnica politizirana i da su njihove organizacije (poput IRI, NDI i „Fridom hausa“) u Egiptu radile isto što, bez ikakvih pravnih i političkih posledica, rade po mnogim zemljama u kojim SAD šire demokratiju. Na optužnici se nalazi i nekoliko državljana Srbije zaposlenih u američkim neprofitnim organizacijama (koje još zovu i nevladinim organizacijama, ali ih Kongres SAD finansira federalnim sredstvima). Suđenje je počelo u nedelju i odmah je odloženo za dva meseca, a sva trojica članova egipatskog sudskog veća podneli su isto veče ostavke navodeći da je na njih vršen politički pritisak da za optužene Amerikance ukinu zabranu napuštanja zemlje. Amerikanci ne osporavaju da je prekršeno slovo egipatskog zakona, ali ističu da je i Mubarakova vlast godinama tolerisala ove grupe, kao i da egipatske nevladine organizacije takođe ne deluju u skladu sa zakonom.
Nisu samo Amerikanci ti koji veruju da između pada Berlinskog zida i arapskog proleća postoji neprekinuta nit i da je sve što se dešava „zapisano“ u superiornosti američkog političkog modela
Nema preteranog razloga za brigu o pojedinačnim sudbinama američkih i srpskih građana umešanih u ovu priču. Na ovaj ili onaj način i za jedne i za druge će se verovatno pobrinuti lično Hilari Klinton. Optuženi su na suđenju delovali veoma opušteno, a „Njujork tajms“ je zabeležio da su neki za vreme postupka ćaskali mobilnim telefonima sa prijateljima iz sveta. Predsednica lokalnog ogranka „Fridom hausa“ nije mnogo obraćala pažnju na suđenje: u rukama je držala knjigu koju je pomno čitala, ali tako da su kamere mogle da zabeleže da je posredi delo Džordža Orvela iz španskog građanskog rata, „Omaž Kataloniji“. Američka štampa je svejedno zamerila Egipćanima što su optužene podvrgli istom „poniženju“ kakvo je doživeo i Mubarak na svom suđenju (optuženička klupa nalazi se u nekoj vrsti železnog kaveza), a posebno je komentarisan „novi talas egipatskog nacionalizma“ izazvan američkim pretnjama da će suspendovati milijardu i po dolara pomoći Egiptu ako spor prijateljski ne bude okončan. Citiran je posprdni komentar jednog univerzitetskog profesora na račun toga što je sud podlegao američkom pritisku, aludirajući na prethodnu premijerovu izjavu da se Egipat „saginjati neće“: „Je li moguće? Odem da pojedem salatu i po povratku otkrijem da se Egipat sagnuo?“
Najveća kriza u egipatsko-američkim odnosima od Kemp Dejvida navela je, ipak, i neke Amerikance da razmišljaju o tome da li programi širenja demokratije, koji podrazumevaju da američki stručnjaci obučavaju strance demokratiji, glasanju, anketama, upotrebi predizborne propagande itd., izazivaju otpor prema Americi ili rađanje simpatije. Nisu samo Amerikanci ti koji veruju da između pada Berlinskog zida i arapskog proleća postoji neprekinuta nit i da je sve što se dešava „zapisano“ u superiornosti američkog političkog modela. U Kairu novinari opsedaju ambasadora Srbije pitanjima o tome „šta će se iduće kod nas dešavati“, jer su mnogi poverovali da je revolucija izvedena po istim američkim uputstvima koja su sledili i „otporaši“ iz Srbije, pa će i nastavak da izgleda slično.
Poslednja, zasad nepotvrđena vest iz američke ambasade u Srbiji glasi da američke nevladine organizacije koje kod nas šire demokratiju uoči ovih parlamentarnih izbora neće organizovati neke od predizbornih obuka i akcija na koje su nas navikli od dvehiljadite godine. Primera radi, ne planiraju se zasad velike aktivnosti na povećavanju izlaznosti (Get Out the Vote, GOTV kampanje) na izborima. Zapadne nevladine organizacije u prošlosti su sebi pripisivale u pozitivne rezultate visoku izlaznost na izborima protiv Miloševića. Pravdale su te aktivnosti činjenicom da je glasanje važno demokratsko pravo i da kampanjom za izlaznost „ne utiču na rezultat izbora“, što im njihovi zakoni svakako zabranjuju.
Međutim, veća izlaznost je 2000. godine išla na ruku opoziciji više nego režimu. Da li bi i ovog puta, kada je nezadovoljstvo veliko, veća izlaznost više pogodovala opoziciji? Amerikanci, po svemu sudeći, misle da na ovim izborima nije potrebno da se trude da povećaju izlaznost na izbore u Srbiji. Njihovo je pravo da svoje novce troše kako hoće. Nama ostaje da tumačimo je li to znak njihove nezainteresovanosti za ishod izbora u Srbiji, ili prikriven, ali legalan način da utiču na rezultate političkog procesa. I da, ovaj put i nečinjenjem, daju podršku Borisu Tadiću.
