Z. Vicelarević
U Bad Homburgu, gradiću nedaleko od Frankfurta, održan je tradicionalni Festival fenjera (Laternenfest), koji se održava od 1935. godine, a ime je dobio po fenjerima koji i danas osvetljavaju širi centar ovoga mesta na obroncima planinskog masiva Taunus.
Među više od 200 štandova koji se svake godine protegnu glavnom Luizinom ulicom, koja je najvećim delom i pešačka zona, jeste i štand sa nazivom Ćevapčići sreću šljivovicu, našeg zemljaka Boška Ristića. Štand se nalazi ispod mosta Viteza od Marksa, koji spaja stari deo grada sa zamkom Homburg, a velika reklama se nalazi na objektu koji se iz podnožja mosta uzdiže iznad njega.
To je nekada bio hotel, a kada ga je Boško kupio, pretvorio ga je u stambeni prostor i sada je jednom godišnje u funkciji reklame za njihov štand. Poslednjeg dana vašara “Vesti” su “srele” i ćevapčiće i šljivovicu, a i vlasnika Boška Ristića (72), koji je rado govorio za naš list.
– U prethodnih 10 godina stalno imamo štand na Laternenfestu, sa izuzetkom dve godine zbog pandemije. Svi posetioci ovog vašara već odavno znaju za nas i gde se nalazimo. Kao što i ime samo kaže, na našem štandu se isključivo prodaju ćevapčići, a glavno piće je šljivovica koju naši gosti popiju posle jela. Naravno da nam najviše ćevapa traže Nemci, ali i druge nacije kojima je naš regionalni specijalitet poznat. Ima tu i mnogo naših ljudi jer, iako sam Srbin poreklom, ja više volim da ovaj štand nazovem jugoslovenskim štandom. Supruga Marija je Hrvatica, ja sam Srbin, ćerka Danijela je udata za Grka Lazarusa Canikidisa. Kod nas smo svi zajedno kao u Jugi – kaže nam Boško.
Dodaje da sva četiri dana, koliko traje vašar, imaju neverovatnu gužvu.
– Drugog i trećeg dana ljudi čekaju i ceo sat u redu kako bi kupili naše ćevape. Pored roštilja, imamo i štand sa pićem, muzikom i mesta za sedenje, pa ljudi ovde ostanu celo veče slušajući našu, grčku i nemačku muziku. Dešava se da pustimo i neko naše kolo, pa svi zaigraju. Igraju naši, ali se i Nemci uhvate u kolo. Ne znaju Nemci baš da igraju, ali skaču u mestu i to im je veoma zanimljivo.
Boško kaže da sada posao vode ćerka Danijela i zet Lazarus, a supruga i on samo pomažu.
– Tu su u ekipi još Goran i Srđan Tanić, Leon Štadler, Nemac, i Saša Petrić, koji danas nije sa nama. Inače, oduvek smo imali najbolje ćevape, po receptu koji sam nekada dobio od ćevabdžinice Limenka iz Tuzle, a ja sam ga pre mnogo godina poklonio jednom prijatelju koji je nastavio da ih pravi i sada dobijamo od te firme iz Frankfurta najbolje ćevapčiće. Uz njih prodajemo luk, ajvar i hleb i ne treba ništa više, a šljivovica je iz Bosne, ona naša prava – ističe Boško.
Lep život
Preko puta štanda, na stepenicama nekadašnjeg hotela sedi Boškova supruga Marija. Kaže da se umorila ovih dana, ali je ipak tu ako zatreba.
– U braku sa Boškom sam već 50 godina, gotovo od kada sam došla u Bad Homburg. Zadovoljna sam Boškom i našim brakom, inače ne bih ostala tako dugo sa njim. Imali smo i imamo lep život. Bilo je ponekad i problema, kao u svakom braku, ali nas je ljubav zadržala zajedno. Imamo divnu ćerku Danijelu, zeta Lazu i osmogodišnje unučiće Melinu i Ilijasa, blizance. Unuci su nam najveće bogatstvo i prvo ujutro kod nas dođu da nas vide pa onda idu dalje. Oni su nam na prvom mestu. Kada bih sada bila opet mlada, ponovo bih se udala za mog Boška – kaže nam Marija.
Cigle umesto novca
Boško Ristić je rođen u Tuzli, na pravoslavni Božić sada već daleke 1951. godine. U Bad Homburg je došao 1972. kao mladi mašinski tehničar. Nije odmah pronašao posao u struci, pa ga je put odveo na gradilište, kao mnoge u to vreme.
– Posle nekoliko meseci provedenih na gradilištu otvorio sam svoju građevinsku firmu koja i danas postoji, ali u smanjenom obimu jer sam već odavno u penziji. U međuvremenu sam imao sa suprugom i nekoliko ugostiteljskih objekata, pa me u međuvremenu svi poznaju kao starog Badhomburgovca. Za razliku od mnogih koji su pare trošili na neke druge strane, ja sam ulagao u objekte. Pored ovog nekadašnjeg hotela imam preko puta i kuću koja je preuređena u apartmane i nekoliko objekata na Jadranskom moru. Ja nemam para, ali imam cigle. Velika je razlika između onog vremena kada smo došli i sada. Nekada smo svi živeli i družili se zajedno, a sada brat sa bratom ne može. U ono vreme sam imao devet kumova, a od kada sam kupio sve ovo imam samo još dva kuma. Bio sam nekada i predsednik kluba Jugoslavija u Bad Homburgu. Bio je to veliki klub sa puno sekcija i tada smo svi bili zajedno, Jugosloveni. Sada je malo drugačije, ali sam ja sa svima u dobrim odnosima. Nisam dozvolio da se podelimo i sa svakim sam Jugosloven ostao. U međuvremenu su mnogi otišli dole u zavičaj, a neki i gore – gledajući u nebo sa setom govori Boško. – Poneki još dođu ovde na lekarske preglede, takozvani tehnički pregled, ali je i njih sve manje.
