Foto: Privatna arhiva
Andreja Petrović je diplomirana novinarka, koja danas živi na Novom Zelandu i radi kao konobarica u italijanskom restoranu.
Napustila je Srbiju pre oko dve godine i to, kako navodi za naš list, sasvim slučajno.
Ona je sa svojim mužem otišla na Novi Zeland bez plana o povratku ili o ostanku tamo, u želji da promene nešto i vide kako izgleda živeti tamo, „na drugoj strani“.
„Koliko god mi je smetala gomila stvari koja se dešavala u Srbiji, nisam imala neku posebnu želju za odlazak u inostranstvo, mada sam kad god bi neko otišao pomislila da je to bila pametna odluka. Međutim, životna želja mog partnera je bila da ode u Australiju ili na Novi Zeland, ali ja sam na to gledala kao na odlazak na Mars – toliko mi je bilo nerealno“, objašnjavaAndreja kako je to izgledalo pre odlaska.
Kako kaže, uglavnom je bila protiv odlaska iz Srbije, najviše zbog daljine.
„Međutim, sticajem okolnosti otvorio nam se put za odlazak na Novi Zeland, i u roku od mesec i po dana bili smo tamo. Nije se u zemlji desilo ništa presudno što je uticalo na tu odluku, nezadovoljstvo se skupljalo godinama i jednostavno smo rešili – hajde da vidimo kako se zivi na drugoj strani sveta, da li je zaista tako idilično kao što svi pričaju“, napominje ona.
Andreja navodi da joj nije bilo lako da napusti Srbiju.
„Ne mogu da kažem da nije bilo teško prelomiti i otići, međutim kad jednom odeš, posle je lakše i shvatiš da možes živeti bilo gde. Nismo imali konkretne planove za povratak u Srbiju ili ostanak na Novom Zelandu jer nismo ni znali šta nas čeka. Međutim, nadali smo se da ćemo uspeti ovde da dobijemo rezident, ali kako vlada svake godine pooštrava uslove za dobijanje papira zbog velikog broja migranata, to je sada malo verovatno. Ako budemo napustali Novi Zeland, verujem da ćemo se pre odlučiti za neku drugu državu, nego za povratak u Srbiju“, ističe Andreja.
Kako dodaje, da je sistem bolji, Srbiji bi bila dobro mesto za život.
„Potpuno realno govoreći, kad bi u Srbiji finansijska situacija bila bolja, kad bi ljudi imali veća i stabilnija primanja, kad bi se korupcija svela na neki minimum (iskoreniti se ne može nikad i nigde), a političke elite bile “razumnije” i usmerene na interes građana, Srbija bi bila idealna zemlja za život. Za mene je Srbija porodica, prijatelji, sva dobra i loša životna iskustva i bila bih najsrećnija da svi možemo imati normalan život u njoj“, ocenjuje.
Andreja otkriva da ni Novi Zeland nije „idealna“ država za život.
„Država u kojoj trenutno živim je daleko od ideala utopije i “raja na zemlji” (Prva je među razvijenim zemljama u svetu po broju samoubistava, posebno mlađe populacije), ali mi je omogućila bolju finansijsku situaciju, opušteniji način života, ali i uvid kako izgleda normalan svakodnevni život. To znači da ću pet dana nedeljno raditi 8-10 sati, ponekad i više, ali da ću preostala dva dana sesti u automobil i otići na dvodnevni izlet po ostrvu bez da razmišljam da li će mi plata biti na vreme i koliko će šta da me košta – gorivo, hrana, hotel…“, objašnjava Andreja.
To znači, kako kaže, da svojim roditeljima, koji su u penziji, može da pošalje novac, umesto da oni njoj daju od ionako male penzije.
„Takođe, to znači da neće svako malo na tv-u da iskače predsednik/premijer države sa najavama nekog vanrednog stanja zbog Kosova, Amerike, Rusije…itd. To dalje znači da neće biti zastoja u saobraćaju zato što je neko parkirao na sred ulice “samo da obavi nešto”, da nekome neće pasti na pamet da od praznog zemljista u gradu napravi divlji parking i uzima pare ili da, ne daj Bože, nešto sagradi bez dozvole. Ne mogu da tvrdim da takve stvari ne padaju na pamet ljudima i ovde, ali ovde ima nešto što je iznad svega i svih, a to su zakoni koji se itekako poštuju“, napominje ona.
Na Novom Zelandu, dodaje, nije bitno da li je neko član partije ili nije.
„Za nešto više od dve godine života na Novom Zelandu, nikad ni u jednoj situaciji nisam čula da se pominje prednost članstva u bilo kojoj političkoj partiji, u bilo kom kontekstu. Priče tipa “on je član te i te stranke, zato je uspeo ovo ili dobio ono” apsolutno ne postoje na nivou svakodnevnog života. Dovođenje bilo koje političke partije, njenog lidera, ministra ili člana vlade u kontekst kršenja zakona obično se završava ostavkama i sudom. Treba li reći da na Vikipediji postoji lista političkih skandala na Novom Zelandu još od 1890. godine?!“, ukazuje Andreja.
Na pitanje da li još uvek prati aktuelna dešavanja u Srbiji, Andreja odgovara kako ne vidi da se puno toga promenilo za kratko vreme koje nije tu.
„Nisam dugo van Srbije, nešto više od dve godine, ali koliko vidim ništa se za to vreme nije promenilo. Iste su teme bile aktuelne tad kao i sad. Trudim se da izbegavam i ignorišem vesti iz Srbije koliko god mogu, jer se svaki put iznerviram, bez obzira koliko daleko bila od svega toga. Žao mi je što se ne vidi ni tračak svetlosti u tunelu u koji je Srbija dospela poslednjih decenija, i ta bespomoćnost u meni samo izaziva bes. Kako je moguće da stanovnici Novog Zelanda, koji nisu ništa pametniji ni bolji od nas, mogu da imaju dobru i stabilnu državu, a stanovnici Srbije ne mogu?!“, pita se Andreja.
Ona isiče i da je njeno trenutno društvo sa svih strana zemljine kugle.
„Moje okruženje čine ljudi iz Japana, Indije, Koreje, sa Filipina, iz Evrope i naravno lokalno stanovništvo. Svakodnevno sam u kontaktu sa velikim brojem ljudi i često me pitaju odakle sam, imajući u vidu moj akcenat koji im nije baš uobičajen. Uglavnom budu iznenađeni s obzirom na to da je Srbija prilično daleko, ali na tome sve i ostane. Ne bih rekla da su nešto posebno upoznati sa dešavanjima, osim možda ljudi iz Evrope. Međutim, kada im kažem kolika su prosečna primanja u Srbiji, ostanu u šoku i neverici da se može živeti sa tako malom platom“, kaže Andreja.
Navodi je i da ona ne pravi bitnu razliku između Srba i ostalih ljudi koji tamo žive.
„Najvažnije mi je da li je neko prvenstveno čovek ili ne, kako se ponaša i da li zaslužuje moje poštovanje, a boja kože ili poreklo je potpuno nebitno“, naglašava ona.
Andreja priča i kako je izgledala njihova prva poseta Srbiji nakon odlaska.
„Nakon dve godine smo otišli prvi put kući na godišnji odmor i prvi susret sa Srbijom bio je “nadrndani” carinik koji je pogledao moj pasoš i bukvalno mi ga je bacio nazad. Koliko god pokušavala da ga opravdam za takav postupak, moja prva reakcija bila je – hvala što si me podsetio zašto sam otišla. Ovde nema šanse da vam se desi tako nešto – nema “nadrndanih” šalteruša, neljubaznih konobara ili prodavačica koje će prevrtati očima. Osmeh i ljubaznost su osnova svake komunikacije“, ukazuje Andreja.
Prema njenim rečima, sasvim normalna je stvar da vam nepoznati čovek na ulici poželi dobro jutro, ili da vas tokom šetnje prolaznik pozdravi sa – Ćao druže.
Jedna od stvari koja joj najviše nedostaje iz Srbije, jeste domaća hrana.
„Ne sviđa mi se hrana ovde i baš mi nedostaje naša hrana u svakom smislu. Takođe, apsolutno nisam zadovoljna zdravstvenim sistemom i smatram da je srpski, kakav god bio, na izuzetno visokom nivou u poređenju sa ovim na Novom Zelandu. Bolnice su im sređene, čiste i nove, ali lečenje se svodi na davanje lekova za bolove, a jako je teško dobiti uput za nekog specijalistu“, objašnjava Andreja.
