Zašto se u srpskoj javnosti ćuti o izveštajima nemačke televizije ZDF u kojima su iznete teške optužbe na račun obaveštajne službe BND u vezi s martovskim pogromima na Kosovu i Metohiji.
U dva priloga od po više od četiri minuta, emitovana 18. i 20. novembra kao udarne vesti u glavnom večernjem dnevniku, novinari ZDF-a dokumentovali su sledeće: da je BND (Bundesnachrichtendienst) tri nedelje pre 17. marta znao da se pripremaju organizovani napadi na Srbe širom Kosmeta, da je to znao zato što je prisluškivao razgovore jednog od organizatora pogroma, da se taj čovek zove Samedin Džezairi, poznat i kao komandant Hodža, da je Džezairi, s druge strane, bio doušnik BND-a, ali i da je on veza albanskih ekstremista sa Al kaidom. Novinari su se pozivali na transkripte razgovora obaveštajnih službi kao i na tajne dokumente NATO-a, a dileme koje su oni – posredno i neposredno – otvorili, bile su: zašto BND nije prosledio informacije nemačkoj vladi, odnosno, preko nje komandantu nemačkog kontingenta KFOR-a u Prizrenu i Holgeru Kamerhofu, tada glavnokomandujućem NATO trupa na Kosovu? Da li je nasilje moglo da se spreči da su ključne političke i vojne strukture u Berlinu i na Kosmetu bile blagovremeno informisane od strane nemačkih obaveštajaca? I konačno – sa kojim li to sumnjivim ličnostima BND sarađuje?
Da su navodi ZDF-a bili brizantni pokazalo je brzo reagovanje nemačke vlade. Već sutradan, posle emitovanja prvog priloga, njen portparol Bela Anda je na konferenciji za štampu oštro demantovao tvrdnje ZDF-a prema kojima je BND znao, ali ne i nemački vojnici na licu mesta, da Albanci na Kosmetu pripremaju nasilje protiv Srba. Anda je naglasio da su BND i nemačka vojska i te kako imali “uzajamno usaglašenu sliku stanja”, ali nije hteo da komentariše saradnju između BND-a i ekstremiste Džazirija.
Nemački mediji, odnosno mediji nemačkog govornog područja, rado su prihvatili vesti ZDF-a i vladinu reakciju, neki vrlo rado. Tako je austrijski list “Kurir” naslovio svoj izveštaj rečima “Al kaida potpirivala nemire na Kosovu”. Stvari jesu ozbiljne, ali ne i tako jednostavne kako sugeriše ovaj naslov.
NIN-ov saradnik je pratio novinare ZDF-a prilikom njihovih istraživanja u regionu, a došao je i do dodatnih saznanja. Ekskluzivnim informacijama kojima raspolažemo možemo da sklopimo kockice mozaika koji ni iz daleka nije potpun, ali je dovoljno jasan da mogu da se prepoznaju konture sumornog scenarija.
Protagonista ove priče Samedin Džezairi, zvani komandant Hodža, austrijski je državljanin poreklom iz Albanije koji danas živi u Prizrenu. U prošlom broju NIN-a smo izneli glavne podatke o njemu, ali da ih i dopunimo: Džezairi je živeo u Austriji i priključio se OVK kada su počele oružane borbe na Kosovu, gde je delovao u tri operativne zone. Bio je borac u čečeniji, obučavao se u Avganistanu i delovao je kao komandant mudžahedinske 112. brigade koja je u leto 2001. operisala na području Tetova. U avgustu te godine 80 pripadnika 3/502 bataljona američkih padobranaca su ga evakuisali iz Aračinova – zajedno sa albanskim ekstremistima i 17 instruktora američke privatne vojne firme MPRI koja je obučavala albanske paravojne formacije.
Prema poverljivim podacima NATO-a iz 2002. godine, sastavljenim od strane nemačkih obaveštajnih službi BND i ZNB (Zentrum für Nachrichtennjesen der Bundesnjehr), Džezairi ima zadatak da izgradi ogranak “Alahove armije” Hezbolah na Kosovu, a njegov broj telefona je nađen u zaplenjenim dokumentima identifikovanih pripadnika Al kaide. Samedin Džezairi je jedan od aktivnih članova Asocijacije veterana OVK, koja preko jedne nemačke banke skuplja pare za “humanitarnu pomoć”, a među Albancima važi kao harizmatičan “sveti čovek”, ubraja se među najuglednije albanske vođe.
Isti podaci NATO-a, predočeni Glavnom štabu KFOR-a 17. maja 2002, ukazuju da je njegova umreženost sa islamističkim elementima na Kosovu dalekosežna. U centru lokalnih islamističkih struktura u Prizrenu se nalazi Hodža Mazlumi koji deluje iz džamije Jeni Mahala (što znači “novo područje”) i koji je preko najužih saradnika, kao što je Džezairi, uspostavio organizaciju sa sopstvenom paravojskom, obaveštajnom službom kao i logističkom, finansijskom i propagandnom mrežom (vidi ilustraciju). Preko svojih ljudi Mazlumi je povezan sa Kosovskim zaštitnim korpusom (KZK), Kosovskom policijom, UNMIK-om i Al kaidom.
Dokumenti NATO-a navode šta su potencijalne namere i mogućnosti Mazlumijeve organizacije: “Brza mobilizacija masa za demonstracije, potpirivanje agresivnog držanja među neislamističkim stanovništvom prema KFOR-u, razvijanje brane islamizma u Prizrenu, iniciranje nemira koji bi pokazali neuspeh međunarodne zajednice, iskorišćavanje činjenice da je Kosovska Mitrovica u centru pažnje KFOR-a, a jug Kosova manje pod prismotrom međunarodnih snaga …”
Poslednja vest
BND priznao
U trenutku zaključivanja ovog broja NIN-a saznajemo da je August Haning, šef BND-a, priznao da su dokumenti ZDF-a, koje i NIN poseduje – autentični
Znalo se, dakle, najmanje dve godine da se u Prizrenu rađa ćelija ekstremnog islamizma, takoreći pred očima nemačkog KFOR-a. Nije čudo da se u gradu digla temperatura kada su novinari ZDF-a stigli i počeli da postavljaju neprijatna pitanja – i nemačkim vojnicima i islamskim ekstremistima. Pri tome je zanimljivo da su Nemci bili manje pričljivi nego njihove privremene komšije. Oni su se čvrsto držali zvanične verzije događaja – niko nije ništa znao o tome da se pripremaju martovski pogromi, nemački KFOR, kao uostalom i svi pripadnici međunarodnih trupa širom Kosova, bio je zatečen nasiljem i zbog toga nije mogao adekvatno da reaguje. Suočeni sa dokazima da je BND bio obavešten o pripremama albanskih terorista, nemački vojnici su kategorično odbacivali svaku mogućnost da su i oni bili upućeni.
Za razliku od njih, Samedinu Džezairiju nije baš teško palo da nemačkim novinarima prizna neke činjenice, mada je i njegova nervoza bila uočljiva. čak četiri puta je upozoravao svoje sagovornike da moraju filmski prilog koji spremaju predočiti BND-u pre nego što ga emituju. Kao, treba, ipak, pitati obaveštajnu službu da li se slaže sa novinarskim otkrićima. To je Džezairi, valjda, shvatio kao neku svoju obavezu prema bivšim poslodavcima. Dakle, komandant Hodža nije poricao da je radio za BND, da je bio njegov doušnik, ali je to predstavio više kao neku zabavu. Nije ni poricao da je vodio one snimljene razgovore o pripremama nasilja, niti je odbacivao činjenicu da postoje organizovane strukture: “Mi smo bivši borci, znamo se kao što se znaju američki veterani. Sve dok su ljudi živi, te strukture su tu.”
Objašnjavao je nemačkim novinarima i kako se šifriraju razgovori: “Dogovorite se prethodno da, na primer, reč ‘zdravlje’ znači ‘uništi ga’, pa onda lepo kažete ‘zdravlje’ i oni koji vas prisluškuju ne znaju šta to znači.” Doduše, razgovori koje je Džezairi vodio krajem februara, početkom marta ove godine nisu bili bogzna kako šifrovani, tako da je i prosečno obrazovan slušalac mogao da ih razume, a kamoli stručnjaci obaveštajnih službi. Bila je tu reč, između ostalog, o tome da će “kroz dve do tri nedelje žurka početi”, da je “u Prizrenu sve pripremljeno za vruću žurku” i postavljeno je pitanje “da li možete garantovati za bombastično raspoloženje u Uroševcu”. Neki Džezairijevi sagovornici su se i žalili da još nisu organizovali dovoljno autobusa za prebacivanje aktivista. Prema transkriptima kojima ZDF-ovi novinari raspolažu, Samedin Džezairi je komandovao martovskim operacijama u Prizrenu i Uroševcu, verovatno i u Orahovcu. A BND je to znao. I ne samo on.
Potvrdu toga je NIN dobio i od nemačkog stručnjaka za obaveštajne službe Eriha Šmit-Enboma, koji nam je rekao: “Do 4. marta – dve nedelje pre pogroma – komandant Hodža je bio doušnik BND-a za 500 evra mesečno, verovatno više zbog veza sa Al kaidom nego zbog Kosova. A 4. marta su ga ‘isključili’, nakon što je BND saznao od partnerskih službi – verovatno austrijske vojne obaveštajne službe – da ga prisluškuju. BND ga je obavestio o tome.” Prema nekim izvorima, Džezairi je posle tog otkrića pobegao u Bosnu i vratio se neposredno pred 17. mart u Prizren. Da li ga je neko privremeno sklonio ili je on otišao iz ličnih razloga, ne zna se. Ono što je poznato, a što i Erih Šmit-Enbom potvrđuje za NIN, jeste činjenica da je Džezairi radio za najmanje još jednu obaveštajnu službu, a to je CIA. Zato su ga američki padobranci i evakuisali 2001. iz Aračinova.
Neki nemački mediji i političari ovih dana uopšte ne dovode u pitanje izveštaje ZDF-a prema kojima je BND bio upućen u kriminalne aktivnosti svog saradnika Džezairija. Tako je portparol Zelenih za pitanja odbrane, Vinfrid Nahtvaj, izjavio da su istraživanja ZDF-a zasnovana na “prilično čvrstim i sigurnim indicijama”. A bivši koordinator nemačkih tajnih službi pri vladi, Bernd Šmidbauer je rekao da se informacije ZDF-a o sumnjivoj ulozi BND-a “moraju uzeti veoma ozbiljno” i da one zahtevaju temeljno ispitivanje nedostatka komunikacije između BND-a i nemačke vojske.
Izjave Nahtvaja i Šmidbauera nadovezuju se na aferu koja je posle martovskih događaja na Kosovu pratila nemačkog ministra odbrane Petera Štruka i njegovu vojsku. Štruk i nemački kontingent na Kosovu našli su se u centru pažnje šire javnosti nakon što su medijski izveštaji obelodanili da je za vreme napada albanskih terorista vladao haos među nemačkim trupama i da je nađen jedan ugljenisani srpski leš u Prizrenu, mada je Štruk tvrdio da u oblasti pod kontrolom Nemaca nije bilo žrtava. Najnovija saznanja o ulozi BND-a se uklapaju u ovu poražavajuću sliku neorganizovanosti nemačkih vojnih i bezbednosnih struktura. Ako je BND imao informacije, a nije ih prosledio vladi i vojsci, to znači da nema spasa ni za koga ko je zavisan od zaštite državnih institucija. Tako nekako trenutno izgleda imidž obaveštajne službe i vojske u nemačkoj javnosti.
Međutim, Erih Šmit-Enbom ovakvo tumačenje odlučno odbacuje i za NIN tvrdi da je portparol nemačke vlade u svom demantiju ZDF-ovih navoda govorio istinu: “BND je sigurno informisao kabinet kancelara. Nezamislivo je da BND to nije učinio pod trenutnim političkim uslovima i dobrom saradnjom sa nemačkom vladom. Izjava portparola Ande je tačna – BND i nemačka vojska su imali ‘uzajamno usaglašenu sliku stanja’. To znači da nemački kontingent u Prizrenu i komandant pukovnik Hinkelman svesno nisu odgovarali na napade, da su sve dopuštali da ne bi došli u direktan sukob sa Albancima. Jer, posledica toga bilo bi albansko nasilje nad nemačkom vojskom, što bi kvarilo lep privid mirovne misije. Ironija cele priče je da se nemačka vlada i OVK slažu u konačnom cilju – a to je nezavisna država Kosovo bez ustupanja teritorija Srbima. Samo Berlin mora, što se tiče vremenskog plana, da bude obziran i prema saveznicima koji se tome još protive, kao što je to slučaj sa Francuskom.”
Šmit-Enbom takođe podseća na istoriju saradnje BND-a i OVK: “Ono što su nemački, a usput rečeno i holandski novinari radio-televizije VPRO, o ovim vezama istraživali ima dugu tradiciju. BND je od prve polovine devedesetih godina imao kontakte sa OVK koji je tada važio za terorističku organizaciju. Mada moramo priznati da je OVK više vezan za CIA nego za BND. Komandant Hodža je bio vezan za CIA, za BND, ali i za austrijsku vojnu obaveštajnu službu koja naglašeno stavlja svoje težište na ovaj region i ima veoma dobre veze sa OVK.”
Ovakvi podaci se, naravno, ne spominju u široj medijskoj i političkoj javnosti u Nemačkoj. Jer, nije ni lako onima koji takva saznanja iznose. Nakon emitovanih izveštaja na ZDF-u BND je pokrenuo kampanju protiv jednog od autora, novinara Franc-Jozefa Huča, i u Berlinu širi priče kako on zasniva svoja saznanja na lažnim informacijama srpskih obaveštajnih službi i kako je on, inače, prosrpski orijentisan, jer je bio svedok odbrane na suđenju Miloševiću i posle toga dao intervju NIN-u. Biti “prosrpski orijentisan” u nemačkoj javnosti skoro je isto kao biti, recimo, član Al kaide.
Međutim, glavni urednik i redakcija ZDF-a čvrsto stoje iza Huča, kako za NIN kaže jedan od koautora spornih emisija, Ulrih Gak. Ima tu još za BND i nemačku vladu kompromitujućeg materijala, i sada se čeka dalji razvoj događaja.
Nemačka javnost, na primer, još ne zna ono o čemu je NIN u prošlom broju izveštavao, a to je da se terorističke strukture na Kosovu sistematično naoružavaju najsavremenijim snajperskim puškama G 22 koje stižu u većim količinama u južnu srpsku pokrajnu. S obzirom na činjenicu da je komandant Hodža u intervjuu nemačkoj televiziji rekao da može odmah da mobiliše 30 000 boraca, a da se za novi koordinirani napad više “ne čeka proleće nego samo iskra”, može da se desi da će se nemačka javnost preko noći naći pred novim-starim pitanjima bez jasnih odgovora: Ko će biti kriv ako albanski teroristi sprovedu još jedno, možda finalno etničko čišćenje na Kosovu? Može li KFOR odbraniti Srbe od novog nasilja i da li je to uopšte u njegovom interesu? Da li se pred očima “mirovnih snaga” na Kosovu rađaju islamske fundamentalističke ćelije koje mogu da postanu i pretnja Evropi? Da li zapadne obaveštajne službe – aktivno ili pasivno – učestvuju u tome i tako stvaraju svojevrsne talibane koji će se jednog dana okrenuti protiv njih? Itd. itd.
Pitanja ima na pretek, a odgovori su obavijeni velom tajne ili se svesno zamagljuju. čini se da i srpska javnost i srpski političari beže od suočavanja sa važnim činjenicama. Nismo čuli neke zvanične izjave povodom vesti iz Nemačke, a, na primer, “nacionalna televizija evropske Srbije” izveštavala je o tome kao da je u pitanju neka provincija u Kongu, a ne Kosmet, čija se sudbina, bar retorički, smatra još uvek državnim interesom. Biće da su to, ipak, stvari koje zanimaju samo one “mračne sile prošlosti” kojima su odzvonili dani.
