Foto:Privatna arhiva
Kad me pitaju zašto sam izabrala baš Rim kao grad u koji ću da se preselim, odgovoram da je on izabrao mene.
Moj plan je bio Čikago, pošto mi je tamo živela sestra, ali se onda desilo nešto nepredviđeno: bombardovanje.
Mislila sam da ću ga nekako pregurati, kao što sam i raspad Jugoslavije i godine embarga, ali neki unutrašnji nemir mi je jednog jutra naredio da jednostavno pobegnem bilo gde.
U tom trenutku sam imala dosta prijatelja među Italijanima koji su radili u Srbiji (i bili vraćeni u Italiju pre bombardovanja), i nije mnogo dana prošlo kada sam, uz njihovu pomoć, bila u autobusu za Budimpeštu, sa avionskom kartom za Rim.
Sudbina je htela da taj dan bude 1. april.
Krenula sam samo sa ručnim prtljagom, sa planom da ostanem samo par nedelja, dok se bombardovanje ne završi. Kada se ni nakon te dve nedelje nije nazirao kraj, upisala sam se na kurs jezika.
Istovremeno sam pokrenula i proceduru za nostrifikaciju diplome pejzažnog arhitekte, ali se taj pokušaj završio tako što su mi od 39 ispita priznali 5 spojivši 8 i dozvolili mi da se upišem na drugu godinu arhitekture. Šta? Da studiram sve ispočetka?! Neka, hvala. I tako je moja diploma završila na dnu fioke.
Ostati ili vratiti se za Srbiju
Šest meseci kasnije, sa koliko-toliko naučenim jezikom i humanitarnom dozvolom za rad, osećala kao na raskrsnici: ostati ili vratiti se za Srbiju? Verovatno ćete pomisliti da je odgovor u tom trenutku bio više nego očigledan, ali sam ja tek tad donela svesnu odluku da želim da probam da nađem posao i ostanem.
Kažem “probam”, jer mi u tih nekoliko meseci života u Rimu izgledalo kao da sam se preselila na neki drugu planetu. Iako sam pre toga već bila jednom u Rimu i bila oduševljena gradom, mentalitet Rimljana i način njihovog života je bila sušta suprotnost onoga na šta sam bila navikla u Srbiji: sa izuzetnom lakoćom postaju poznanici, ali prijatelji – nikad.
Kada sam otišla iz Beograda, imala sam tri godine radnog iskustva kao projektant u jednom privatnom arhitektonskom studiju. Iako je to bio posao “za stalno”, bio je toliko bedno plaćen i bez ikakve perspektive, da mi je od same pomisli na povratak na tako nešto bilo muka.
Iako nisam očekivala da će prvi posao koji budem našla u Rimu biti u struci, ipak sam odlučila da pokušam.
Bila je jesen 1999, imala sam 28 godina i bila sam brza u crtanju u autokedu. Sa CV-jem na očajnom italijanskom počela sam da obijam vrata arhitektonskih studija. U jednom renomiranom, nedaleko od Španskog trga, su mi rekli da im ne trebaju pejzažisti, ali je vlasnik ostao očaran mojim zelenim očima. Rekao mi je da sednem za nešto što je ličilo na panel-ploču kojoj neko dodao nogare i na nju stavio jedan pentijum.
“Crtaj tu šta ti budu tražile kolege, pa ćemo videti na kraju dana šta ćemo s tobom”.
Prvi radni dan na poslu
Taj prvi dan je bio pakao. Svi koji su bili radoznali da vide ko je, sad, ta Srpkinja koja je brza u autokedu, celog dana su mi donosili da im nešto crtam, konvertujem, doradim… završila sam u devet uveče! Bilo mi je teško da uopšte shvatim šta hoće od mene (jezik struke sam naučila naknadno), a još mi je bilo teže da shvatim kako je moguće da svim tim inženjerima i arhitektama treba neko ko će da im grafički složi projekte.
Kod nas u Beogradu je sve to bilo u nepisanom opisu posla.
Ako su me godine teškog života u Jugoslaviji naučile nečemu, to je “impara l’arte e mettila da parte” – ispeci zanat i čuvaj ga dok ti ne zatreba. Da li sam na kraju dobila taj posao? O, da!
Verovatno ćete pomisliti da mi je tad pala sekira u med: prestižni studio, fensi kolege, svakog dana pauza za ručak na Španskom trgu…
U praksi je to izgledalo drugačije: iako sam, u odnosu na Beograd, imala deset puta veću platu (sa sto nemačkih maraka na milion italijanskih lira), taj posao sam svakog dana doživljavala kao odlazak na robiju.
Kao i prvog dana, tako sam i u narednim mesecima radila po deset-dvanaest sati dnevno. Deset puta veća plata mi je jedva pokrivala troškove života. Najgore od svega je, međutim, bilo konstantno smeškanje i namigivanje vlasnika studija koji bi, u prolazu, umeo i da me dotakne tamo gde ne treba.
Ugovor koji sam imala je isticao na svaka tri meseca i nepotrebno je reći da njegovo obnavljanje nije imalo mnogo veze sa mojim radnim rezultatima.
Kada mi je jedna koleginica predložila da pređem u drugi, manji studio, prihvatila sam bez razmišljanja. Tamo je atmosfera bila prijatnija, veća plata, ali je radno vreme bilo… u stvari, nije ga bilo. Radilo se danonoćno, da bi se ispoštovali rokovi predaje projekata. Jedne noći oko dva-tri, zatekla sam se sa kolegom u studiju kako oboje plačemo od muke.
Ja, što fizički nisam više mogla da buljim u ekran, on, zato što nije mogao da bude sa tek rođenim sinom. I tad sam odlučila da taj posao nije više za mene. Ili, bolje, ja za njega.
Upisala sam se na brzi kurs veb dizajna, zanimanje tek u nastanku, i već u septembru 2000. bila pozvana na razgovor za posao u izdavačkoj kući “il Pensiero Scientifico Editore”, nešto slično našoj “Naučnoj knjizi”.
Dobila sam odmah posao ne zato što su me stavili na neki probni rad, već zato što je jedan od vlasnika bio prijatelj sa vlasnikom arhitektonskog studija u kojem sam pre toga radila.
Jednostavno ga je pozvao i dobio dobru preporuku.
Ne znam kolika je verovatnoća da se tako nešto desi u tromilionskom gradu kao što je Rim, ali desilo se. I to je bio trenutak kada sam počela da radim ono što mi se sviđa, da imam pristojan ugovor, platu i radno vreme, da mi teče radni staž, da imam odmor i da je pritom još i plaćen.
Navikavanje na rimski mentalitet
Navikavanje na rimski mentalitet je, međutim, i dalje išlo sporo.
Rimljani žive “alla romana”, koncept koji nije lako objasniti, ali hajde da probam: pozvani ste na večeru sa prijateljima u restoran. Sasvim je normalno da se na ulazu u restoran čeka, ponekad i sat vremena. Za nekog ko je došao iz države u kojoj se čekalo na hranu ne zato što je ima, nego zato što je nema, ovo je bio pravi šok!
Čak i nakon 20 godina teško prihvatam da idem u restoran gde znam da mora da se čeka.
Čim dođe konobar, nastaje, bukvalno, scena kao iz antičkog Rima, gde vaši prijatelji kao da se takmiče ko će više da pojede i popije.
Vi se svemu tome čudite i, dok naručujete humanu porciju nečega, niste svesni kakvo izenađenje vas čeka na kraju večere: ceh se deli na broj učesnika, bez obzira šta ste pojeli i popili! Ne morate, čak, ništa ni da računate – većina restorana u Rimu štampa direktno na računu iznos po glavi učesnika.
Slično je i sa vremenom: zaboravite na to da će neko ikad stići ili uraditi nešto na vreme, čak iako je posao pitanju.
Svi konstantno negde kasne, provodi se satima u saobraćajnim gužvama, dobar deo vašeg dana prođe u frustraciji oko toga što ništa ne funkcioniše.
Pa dobro, Ivana, ako je sve bilo tako crno, zašto si ostala?
Mnogo dugujem izdavačkoj kući u kojoj sam radila. Dala mi je ekonomsku sigurnost, slobodu da budem kreativna, dozvolila mi je da učim ali i da grešim. U njoj sam se osećala kao u nekoj velikoj porodici, nikad nisam imala osećaj da sam strankinja.
U takvoj atmosferi sam konačno osetila da više ne životarim, nego da konačno živim punim plućima, da zarađujem, da mogu da priuštim sebi putovanja i poneku ludu stvar, na primer da stanem na ludi kamen. I da na bračno putovanje odem Australiju (koje će imati izuzetno veliki uticaj na dalji razvoj situacije), da obiđem sestru u Čikagu (i shvatim da tamo nikad ne bih mogla da živim), proputujem pola Evrope i dobar deo Italije. Pomogla mi je i da se jednog jutra probudim i vidim Rim kao svoj dom. To više nije bio frustrirajući, već fantastični grad koji, da, ima mana, ali koje su podnošljive kad se uzme u obzir da je u pitanju muzeju na otvorenom star skoro 3000 godina.
Frilenser u Rimu
Ova idila je trajala skoro deset godina. U međuvremenu je došlo dete i, nakon nekoliko godina žongliranja između posla i majčinstva koje se nikako nije uklapalo u devetočasovan boravak na poslu, morala sam da donesem ne baš laku odluku: da napustim posao za stalno i upustim se u vode frilensera.
Naravno da bi bilo bolje da sam prešla na part-tajm ali, kao i u većini privatnih italijanskih firmi, tada mi ga nisu odobrili. Bila je to 2010. godina i Italija se oporavljala od velike ekonomske krize nastale dve godine pre toga i od koje se, po meni, ni dan-danas nije oporavila.
Često se setim izjave moje frizerke iz Beograda koja mi je jednom, u šali, rekla kako zanimanje i muža treba menjati na svakih deset godina i uvek pomislim kako je u mom životu uvek tako nekako išlo, bar kad je posao u pitanju.
Otkud mi frizerka u Beogradu?
Kada sam počela da radim kao frilenser, leta sam provodila sa ćerkom u Beogradu. Suprug je mogao da ide na odmor samo u avgustu i tada bi uglavnom letovali negde na potezu između Grčke i Slovenije, ali bi jun, jul i pola avgusta i septembra provodili u Beogradu kod mojih. Ta leta ću najviše pamtiti po neizmernoj sreći moje ćerke: za nju je Beograd bio kao veliki luna-park u kojem je mogla da se igra do besvesti i da bude mažena i pažena od svih.
U Rimu ne postoji ni deseti deo onoga što Beograd nudi za decu, počevši od igrališta, parkova, preko igraonica, luna-parkova do kupanja na Adi ili brčkanja na Lidu. Punih šest leta je išla na nekoliko sati u privatni vrtić blizu kuće gde se družila sa našom decom, usavršavala jezik, uživala u sasvim drugačijoj hrani od italijanske.
Na pragu četvrte decenije života, nakon godina rada kao projektant i veb dizajner, opet se neki nemir uselio u mene i terao me da razmišljam o novom poslu.
Koliko god volela da se bavim grafikom, držala me je prikovanom za kompjuterom. Kičma me je stalno podsećala na to, dok mi se u misli sve češće vraćala slika sa Ostrva kengura u Australiji, kada smo išli na izlet po ostrvu.
Dočekala nas je nasmejana vodičkinja koja je reširala ruke i usred parka sa kengurima rekla: “Ovo je moj ofis za danas”.
Rim kao ofis
“Da li ja to hoću da budem vodič”, pitala sam sebe? Pa ja već jesam neka vrsta vodiča! Nakon više od deset godina života u Rimu, bila sam “vodič” po gradu i okolini svim članovima porodice, prijateljima, prijateljima prijatelja, njihovoj deci i bakama i dekama. I dok sam i dalje radila kao veb dizajner od kuće i brinula se o detetu, u mojoj glavi se polako kristalisala ideja o novom poslu kojim želim da se bavim.
Prvo sam krenula da gradim “Vodič kroz Rim”, jedini kompletni portal na našem jeziku posvećen glavnom gradu Italije. Obzirom da je u kratkom vremenu doživeo veliki uspeh, radi se na njegovom proširivanju, sa idejom da jednog dana postane portal o celoj Italiji. Uz njega je okupljena sjajna grupa turističkih vodiča sa ex-YU prostora i zajedno radimo na osmišljavanju i realizaciji tura kako za pojedince, tako i za agencije.
A gde sam ja u celoj toj priči o vodičima?
Danas, konačno, mogu da kažem da je ovo moj ofis. Odnosno, bio je juče, sutra će već biti neki drugi.
Danas, konačno, mogu da kažem da sam sertifikovani GAE vodič (Guida Ambientale Escursionistica). Termin za čiji prevod imamo puno reči ali nijednu konkretno: naturalistički, planinarski, hajking, treking vodič.
U njegov domen spada sve što nije domenu turističkog i alpinističkog vodiča, dakle od urbanog hajkinga do planinarenja.
Ovo zvanje se stiče pohađanjem šestomesečnog kursa u organizaciji Italijanskog udruženja GAE vodiča, AIGAE (Associazione Guide Ambientali Escursionistiche), ali da biste zaista bili dobar vodič treba vam i dobra podloga, kao što je, na primer, diploma pejzažnog arhitekte stečena na Šumarskom fakultetu u Beogradu.
Eto, tek na pragu pedesete godine mi je poslužila.
Svakog 1. aprila pogledam unazad svoj život i uvek se zapitam da li je baš ovako trebalo da ispadne ili je deo neke prvoaprilske šale.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
