Desio nam se duboki poremećaj sistema vrednosti – sve što je – po obrazovanju, kulturi, znanju – bilo niko, sad je neko, kaže poznati pisac i scenarista Gordan Mihić, i opisujući vremena u kojima živimo citira Ivu Andrića:
Kad pametni zaćute, glupi progovore, a fukara se obogati!
Na pitanje kako živi ovih dana, da li, kao i većina građana Srbije, sastavlja kraj s krajem ili je, ipak, u boljoj situaciji, naš poznati scenarista, Gordan Mihić za NT odgovara da posle četrdeset godina rada, pedeset filmova i mnogo tv-serija, ne bi trebalo da ima materijalne probleme.
Mihić je tvorac kultnih domaćih filmova i serija poput Siroti mali hrčki, Crna mačka beli mačor, Zaboravljeni, Sivi dom, Varljivo leto ’68, Balkan ekspres… Iako je utisak da ga u poslednje vreme nema mnogo u medijima, pre svega na televiziji, kaže da radi punom parom i za jesen sprema nekoliko novina:
– Od jeseni treba da počne snimanje tv-serije Ognjište od 52 epizode, takođe i dva filma – Beli lavovi i Deca zimskog sunca. U toku su pregovori za sklapanje budžeta filma o Panču Vilji. Bilo je o svemu tome reči u javnosti, može malo i da se ćuti.
Mnogo se govori o Kusturičinom Panču Vilji, za koji ste napisali scenario. Da li ste na našim revolucionarnim iskustvima gradili priču o meksičkom revolucionaru?
– Ne, isključivo na osnovu dokumenata, svedočanstava, novinskih zapisa i podataka iz jednog romana.
Radili ste u vreme tri režima – Brozovog, Miloševićevog i demokratskog. U kojem sistemu se najviše vodilo računa o kulturi i kada ste najbolje živeli?
– Uvek sam živeo isključivo od svog rada, bez pomoći ikakvih partija i klanova. Dugo sam bio jedini profesionalni scenarista, pa je zato uvek bilo posla. Inače, što se tiče finansiranja filmova, država je od 1945. do kasnih osamdesetih kompletno finansirala projekte. Paradoksalno je, ali tačno da su to bila zlatna vremena domaćeg filma.
Karijeru ste počeli kao novinar Borbe. Šta je sve mlad novinar morao da prođe da bi uopšte mogao da se nazove novinarom?
– Polagao sam konkursni ispit na Pravnom fakultetu, u najvećem amfiteatru, jer nas je bilo nekoliko stotina. Kada sam – sa još dvadesetak kandidata – primljen na rad u redakciji, prvo smo krenuli od beogradske rubrike – pijaca, saobraćaj, cene, gradske komunalne vesti… Urednici su bili intelektualci par exellance – recimo, Slobodan Glumac je govorio nekoliko jezika, prevodio je Hajnea i Rilkea… Tu su bili Mile Vitorović, Bogdan Pešić, Laza Marinković, Duda Timotijević… Postojala su velika odeljenja korekture i lekture, i ni slučajno se nije moglo desiti da izađe bilo šta nepismeno, recimo, da Petrović menja Kostića ili da je N. N. otišao na more da odmara! To su, kada je reč o jeziku i pismenosti, bili izuzetno visoki novinarski standardi.
Da li možete da napravite paralelu između tadašnjeg i današnjeg novinarstva?
– Biće bolje da je ne pravim. Reći ću samo da je novinarstvo osvojilo sve slobode izražavanja koje nekada nije imalo, ali je zato jedan njegov znatni deo postao površan, neozbiljan, priviknut na povlađivanje najnižim instinktima, lišen osećanja osnovnog ljudskog morala i stida.
Da li je lakše biti novinar ili pisac? Da li se kajete što ste postali pisac?
– Ne kajem se ni što sam bio novinar ni što sam postao pisac. Nekadašnje novinarstvo mi je mnogo značilo. Pre svega, naučilo me da radim svaki dan, da bar tri puta pročitam i dopunim ono što sam napisao, da budem blizak sa ljudima, da ne radim olako i neodgovorno… Došao sam u novine pre mature, sve je to za mene bilo fascinantno, voleo sam uzbudljivi svet redakcija, taj organizam koji je živeo 24 sata… U zgradi Borbe su bili i pozorište, bioskop, velika biblioteka sa nekoliko hiljada knjiga, ogromna dokumentacija… Ponekad danima nisam izlazio iz zgrade – leti bismo mi, najmlađi, napravili plažu na krovu, sa tuševima… Od svega toga nije ostalo ni traga.
Kako komentarišete to što naši pisci svetskog glasa poput, na primer, Zorana Živkovića, u zemlji dobijaju sramotno male honorare za knjige?
– Svakako da to nije dobro, ali to nije moj domen – ne znam probleme izdavača, ne mogu da sudim o takvim stvarima.
Označavali su Vas kao čoveka koji piše o marginalcima. Da li u Srbiji danas uopšte postoji neko ko nije na ivici egzistencije, zakona, pameti…?
– Danas čak i najveći bogataši tvrde da su puki siromasi i da ne znaju šta će i kako će. Oni više kukaju i leleču od miliona ljudi koji su na ivici egzistencije.
Da li mislite da se u ljudima akumulirao gnev i očajanje zbog bezizlaza koji traje decenijama?
– Pronađite odgovor u mojim filmovima – recimo, u Mehanizmu, ili u tv-seriji Gore – dole.
Govorili ste da se sve u životu dešava u ciklusima, da posle velikih lomova dolaze olakšanja i normalan život. Da li mislite da će se na ovim prostorima opet srećno živeti, i kada?
– često sam se varao u svojim prognozama i očekivanjima. Ustežem se da govorim o budućnosti, ali, svakako, zbog naše dece, svim srcem želim da najzad počnu da žive u jednom boljem, novom, drukčijem svetu.
Nekada su društvena elita u Srbiji bili intelektualci, a sada su političari i estradne zvezde. Šta nam se to u međuvremenu dogodilo?
– Duboki poremećaj celokupnog sistema vrednosti. Sve što je – po obrazovanju, kulturi, znanju – bilo niko, sada je neko, ali nema tu ničeg novog. čini mi se da je Andrić rekao: Dođe vreme kad pametni zaćute, glupi progovore, a fukara se obogati.
Da li Vam se čini da nekultura suvereno vlada u svim segmentima života? Gde je njeno rodno mesto i da li je moguće izlečenje?
– Ne, ne vlada u svim segmentima života. Ima još uvek i mladog, i sredovečnog i starijeg sveta dostojnog svakog poštovanja. Problem je samo što dominantne medije oni, jednostavno, ne zanimaju.
Koliko su širenju nekulture doprineli rialiti šou programi, koji nam se nude sa nekoliko kanala, i političari, čijim smo ponašanjem i porukama često zaprepašćeni?
– Nisu tome doprineli samo popularni mediji, čije su sve kočnice otkazale; ne samo rialiti šou programi, u kojima se ljudski integritet srozava na najniži nivo, a forsira se totalna degradacija ličnosti; ne samo političari, koji ne kontrolišu svoj rečnik i ponašanje, već opšte stanje sveta čiji smo deo, zatim školstvo u nedoumici, porodica u rasulu, promovisanje potpuno pogrešnih ideala, podsticanje mržnje i besa, agresivnosti u svakodnevnim odnosima, dozvoljavanje i nekažnjavanje sramnih javnih istupanja, prezir prema tradiciji, kulturi, istoriji svog naroda, povlađivanje najlošijim dostignućima takozvanog razvijenog sveta, imitiranje idola zapadne pop-kulture… da ne ređam dalje.
Da li u Srbiji još uvek ima ljudi od kojih može nešto pametno da se čuje, nešto što ima društvenu težinu? Zašto su tako tihi?
– Već sam rekao: i te kako ih ima. Da, oni su tihi, ali čuju se između sebe. Oni su jezgro očuvanja nacije. Mora da dođe njihovo vreme.
Tragedija je što najumniji neće da budu vlast
Bili ste dete u vreme velike promene, odnosno oslobođenja 1945. i postavljanja novog sistema. Koliko ste političkih promena zapamtili do sada? Da li su nam donosile boljitak ili, možda, i stanje gore od prethodnog?
– Živeo sam u šest država i pet društvenih uređenja. Najgori su, za sve ljude, bili ratovi, bombardovanja, okupacije, strašni gubici. U mirnim vremenima je bilo promena koje su donosile napredak, ali i zastoj, stagnacije, nesnalaženje u svetskoj geopolitičkoj situaciji. Najveći je problem – i u svetu i ovde – što vođe nisu uvek dorasle da ispune želje i potrebe ljudi za mirom, dobrim životom i sigurnošću. Tragedija je što najbolji, najumniji neće da se bave politikom i da budu vlast, pa se u taj prazan prostor uvek ubacuju ljudi kakve svakodnevno viđamo na mnogim svetskim prostorima – nažalost, često i na onim najbitnijim – koji prave nepopravljive štete čije se posledice osećaju godinama.
Vera se borila samo snagom talenta
Suprugu Veru čukić upoznali ste na snimanju Golog čoveka na Hvaru, dok ste kao novinar radili reportažu o snimanju filma u kom je ona glumila?
– Da, tako je bilo.
Da li na njenom primeru vidite kako se kroz decenije menjao odnos prema glumcima?
– Vera je napravila veliku, izuzetnu karijeru. Bila je prvakinja Ateljea 212 u njegovim najslavnijim danima, kada je neprikosnoven pozorišni kritičar Eli Finci napisao da se takva glumica rađa jednom u pedeset godina. Bila je prvakinja Narodnog pozorišta trideset godina, igrala je u izuzetnim tv-serijama i dramama, dobila je najveće nagrade i priznanja, ali nikada nije pristajala da bude deo ikakvog klana, da služi bilo čijim političkim ili estetskim interesima. Bila je i ostala hrabra, nepokolebljiva i odbijala je sve ružne kompromise koji bi joj doneli ličnu korist. Njen put je bio najteži mogući – boriti se samo snagom talenta – ali za nju jedini prihvatljiv. Nikada se oko toga nije pokolebala niti dvoumila iako su i u njeno vreme, a i danas, glumačke karijere često zavisile od milosti pozorišnih uprava, klanova, kumovskih i političkih zaštitnika.
